Vladavina sveštenika

Dvema strankama koje su se ranije obrazovale u narodu – sadukejima i farisejima – priključila se kasnije i treća, koja je, međutim, bila pre neka vrsta religiozne sekte nego stranka. To su bili eseni. Kao što je već rečeno, sadukeji, koji su uglavnom pripadali višim klasama, smatrali su da je osnovna stvar u životu naroda održavanje državne organizacije, dok su fariseji narod stavljali iznad države. Eseni su sa svoje strane najveću važnost pridavali čoveku, pojedincu. Prema njihovom shvatanju, osnovno je da se čovek brine za čistotu svoje duše, za svoje poštenje i za svoj visoki moral. Oni su izbegavali gradove i radije živeli u malim zajednicama po selima, većinom u južnoj Judeji oko Mrtvog mora. Obično su se bavili zemljoradnjom i živeli su u zajednici kao braća. Ravnomerno su delili sve što su imali i nosili su jednostavna bela odela. Njihova se hrana sastojala od hleba i povrća, nisu pili vino i često su se kupali u reči da bi održali čistoću tela. Narod je esene smatrao svetim ljudima, pa je dolazio k njima da traži leka svojim bolestima.

Jedan od esena je bio Johanan (Jovan) sa nadimkom „Krstitelj“, koji je obilazio obale Jordana i držao propovedi. Njegovo geslo bilo je: „Ljudi, prestanite da grešite, jer blizu je carstvo nebesko!“ Njegove su reči i njegov žar na mnoge učinili snažan utisak, te su mu postali sledbenici, pošto su se podvrgli obredu krštenja, odnodno pošto su se zagnjurili u reku u znak očišćenja od grehova. Njegov nadimak „Krstitelj“ potiče od naziva ovog obreda. Medu onima koji su došli Johananu radi krštenja, bio je i jedan mladić po imenu Isus ili Jošua iz malog grada Nazareta u Galileji. Johanan gaje krstio u Jordanu. Isus je verovao da se nebesko carstvo već približilo i da je baš on pozvan da ga uspostavi na zemlji i da donese novu božju poruku. Dok je bio u Galileji, on je obilazio narod i propovedao mu da „naš“ nebeski otac traži manje formalne obrede u hramu i strogo poštovanje verskih propisa, a više bratsku ljubav medu ljudima, zaštitu nemoćnih i uzdanje u njega kao jedinog Boga. Za Isusa je govoreno i da je lečio bolesne svojim molitvama, što mu je pribavilo reputaciju sveca. Iz Galileje je došao u Jerusalim upravo u vreme kada je u gradu ogorčenje protiv prokuratora Pilata bilo na vrhuncu, jer je ovaj namerno vređao narod time što je naredio svojim legionarima da nose kroz grad carske zastave i slike. Isus je držao propovedi u Jerusalimu i oštro je napadao stranke koje su bile stvorene. Kritikovao je fariseje što izmišljaju nove zakone i obrede, a sadukeje što ne veruju u besmrtnost duše i vaskrs mrtvih u budućem životu. Govorio je i protiv rodoljuba koji su se borili za oslobođenje svoje zemlje od stranog ugnjetavanja.

Tako je Isus bio protiv svih, a svi su bili protiv njega. Optuživali su ga da se smatra „božjim sinom“ (pošto je često upotrebljavao izraz „moj nebeski otac“), „kraljem Jevreja“ i „mesijom“, pa je morao da se podvrgne suđenju pred Sanhedrinom. Sud ga je osudio kao „lažnog proroka“, i predao ga rimskom prokuratoru Pilatu. Pilat ga je osudio na strašnu smrt – da bude razapet na krstu.

Među sledbenicima Isusa Nazarećanina pronela se vest da se nekoliko dana posle njegove smrti podigao iz groba i popeo u nebo. Ova vest se širila i postepeno se stvorila nova sekta sastavljena od onih koji su verovali da je on mesija ili hrist (grčka reč za mesiju). Vođe sekte nazivali su sebe apostolima (glasnicima). Najznačajniji medu njima bio je Pavle, koji je bio rođen u jednoj maloj jevrejskoj opštini u Maloj Aziji i govorio je grčki. Njegovo jevrejsko ime bilo je Saul. U mlađim godinama on je pripadao stranci fariseja i bio protivnik Isusa i njegovih učenika, ali je kasnije promenio ubeđenje i postao sledbenik verovanja da je Isus sin božji, da ga je Bog poslao sa neba na zemlju da bi mučenički poginuo i na taj način izbavio čovečanstvo od grehova i poroka. Saul je verovao da Bog nije poslao Isusa samo Jevrejima, već svim narodima, kako bi svako mogao saznati da je suština pravog života vera u Boga, a rituali da su drugostepenog značaja. Saul je očigledno mislio na rimsko-grčke pagane, koji bi i prihvatili veru u jednog boga, da se pri tome nisu morali opteretiti jarmom ritualnih propisa, kao što su obrezivanje, kašrut, slavljenje subote itd. Jevrejsko-grčki apostol putovao je u mnoge zemlje i propovedao novo učenje, kako među Jevrejima, tako i među nejevrejima. Gde god je dolazio stvarane su hrišćanske zajednice, pa je čak i u Rimu, u doba cara Nerona, postojala hrišćanska sekta koja je verovala u Isusa Hrista, sina božjeg.

To je bio početak nove vere koju je kasnije prihvatio ceo grčko-rimski svet. Bilo je i Jevreja hrišćana, ali jevrejski narod, uglavnom, nije primio, niti je hteo da primi veru koja je priznavala ljudskog boga u ličnosti Isusa, veru koja je odbacila staru Toru i koja je negirala pojam o postojanju jevrejskog naroda u vreme kada je taj narod vodio herojsku borbu protiv Rimske imperije. Uspon hrišćanstva se vremenski poklapao sa vrhunskim usponom rimske vlasti i razorenjem Jerusalima.

U to je vreme jevrejski narod već bio raštrkan širom Rimske imperije, a bilo je Jevreja i u zemljama izvan carstva. Dijaspora je već dobila prilično velike razmere. Jevreja je bilo u egipatskom gradu Aleksandriji, u rimskom gradu Antiohiji, u carskom gradu Rimu, a i po mnogim gradovima Grčke i Male Azije bilo je slobodnih jevrejskih zajednica, koje su se podvrgavale sopstvenim zakonima i običajima, ne mešajući se sa nejevrejskom okolinom. Rimski imperatori su pružali zaštitu tim autonomnim jevrejskim zajednicama. Samo se u jednoj prilici od toga odstupilo, i to kada je suludi cezar Kaligula naredio da se njegov kip postavi u aleksandrijskoj sinagogi. Jevreji su protestovali i došlo je do nereda. Lokalno grčko stanovništvo iskoristilo je ovu priliku za antijevrejske pogrome, u čemu im je pomagao i guverner Aleksandrije. Neprijateljstvo rimske vlade prema Jevrejima postalo je akutno tek od vremena ustanka u Judeji i žestokih borbi oko Jerusalima.

U Aleksandriji su Jevreji bili masovno koncentrisani u posebnim četvrtima blizu mora. Mnogi su se bavili trgovinom, a svojim velikim poslovima u Aleksandriji sa uspehom su konkurisali grčkim trgovcima. Ova konkurencija je postepeno izazvala neprijateljstvo prema Jevrejima i njihovi konkurenti su zahtevali da se oni tretiraju kao stranci. Međutim, pošto su se oni u Aleksandriji naselili istovremeno kad i Grci, u doba kada su Aleksandar Makedonski i prvi Ptolemeji osnovali grad, nisu mogli biti smatrani došljacima ili strancima. U pogledu kulture Jevreji nikako nisu bili na nižem stupnju od Grka, a u mnogome su ih čak prevazilazili. Oni su govorili i pisali grčki, pa su na tom jeziku stvorili obimnu sopstvenu književnost. Veliki filozof Filon iz Aleksandrije bio je Jevrejin i duboko privržen judaizmu. U svojim delima on se trudio da sjedini najbolje elemente helenizma i judaizma i da dokaže kako je biblijska koncepcija o bogu i svetu u skladu sa koncepcijom starih grčkih filozofa.

Ustanak za oslobođenje Judeje izbio je 66. godine nove ere. Iako su pobunjenici u prvo vreme imali velikog uspeha, rimske legije su posle izvesnog vremena ušle u Judeju i slomile ustanak. Tokom tih operacija Judeja je uništena, a većina jevrejskog stanovništva odvedena u roblje u Rim. U operacijama je uništen i zapaljen Drugi hram, a obredno posuđe iz njega zaplenjeno i odneto u Rim. Jevrejska zajednica se po treći put suočila sa mogućnošću nestanka i bilo je neophodno da se zajednica i religija redefiniše prema novonastalim okolnostima. Judaizam bez hrama više nije mogao biti isti. Raseljene jevrejske porodice sada su se nalazile na velikom prostoru Rimske imperije (uglavnom na potpuno nepoznatom Evropskom terenu). U takvim okolnostima Jevrejski verski učenjaci stvorili su takozvani rabinski judaizam koji se održao do danas. Osnova ovog Judeizma nije Hram, ili Kovčeg zakona već verska učenja uobličena u Tori, Mišni i Talmudu. Rabinski judaizam izrastao je posle 70. godine naše ere iz grane fariseja, tradicionalnih suparnika konzervativne partije sadukeja, to jest iz škole rabi Hilela koja je postala popularnija od zvaničnije škole Šaman.

Dvojica verskih učenjaka koji su odigrali presudnu ulogu u formiranju i oblikovanju verskih tekstova koji će ući u sastav Biblije su Hilel i Šamaj. Hilel je bio čovek proistekao iz naroda koji je svoje versko znanje gradio dosta dugo. Poznata je anegdota po kojoj se, jednom prilikom kad nije imao novaca, Hilel popeo na zid i prislonio uvo na prozor, kako bi prisluškivao versko predavanje; nađen je napola smrznut, jer je te večeri bilo vrlo hladno. Kasnije se Hilel toliko pročuo svojim znanjem, da je izabran za nasija Zakonodavnog saveta Sanhedrina (Sinedriona). U ovom Savetu donete su vrlo važne odluke u pogledu tumačenja propisa „Pisane Tore“ (Tora šebihtav) od kojih su potekli novi usmeni propisi (Tora šebeal pe ili Usmena Tora). Hilel je imao mnogo učenika koji su stvorili školu poznatu pod imenom  „Hilelova škola“ (Bet Hilel).

Drugi istaknuti učenjak tog vremena bio je Šamaj, koji je takođe imao svoju školu (Bet Šamaj). Ove dve škole su se stalno razilazile u pogledu tumačenja Tore i njene primene na izmenjene prilike. Hilelova osnovna misao je bila ta, da primenu svakog zakona treba olakšati koliko god je to moguće uz očuvanje njegove suštine. Šamaj je, naprotiv, pokušao da jaram Tore učini toliko teškim, koliko god je to uopšte moguće.

Hilel i Šamaj su bili različiti i po karakteru. Hilel je bio dobrodušan i govorio je da su ljubav i dobrota prema bližnjima osnove zapovesti Tore. Priča se da mu je jednom prilikom došao neki neznabožac i rekao da će postati Jevrejin ako mu on, Hilel, može objasniti sadržinu Tore dok stoji na jednoj nozi. Hilel mu je odgovorio: „Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čini tebi. To je suština Tore, a sve ostalo je samo komentar.“ Kada se taj čovek istim pitanjem obratio Šamaju, ovaj ga je izbacio iz svoje kuće. Hilel je svojim učenicima savetovao: „Teži za mirom i nastoj da ga održiš među ljudima. Nikad nemoj da loše sudiš o čoveku, dok nisi bio u njegovom položaju.“

Hilelov pogled može biti izražen zlatnim pravilom: „Ne čini bližnjem svom ono što ne želiš da on tebi čini“. Posle 70. godine naše ere, rabin Johana ben Zakai, praćen rabinom Gamalielom II, organizovao je Sanhedrin ili rabinsku skupštinu u Jamni, u Judeji. Generacija iz vremena pada Hrama je proizvela mnogo slavnih tanaima, kao što su Eliezar ben Hirkan, Eleazar ben Azarija, Jošua ben Hanani, Išmail ben Eliša, Akiva ben Josef i drugi... Posle krvavog obračuna sa pobunjenicima Bar Kohbe i Akivinog mučeništva, Sanhedrin je premešten u Galileju. Veliki učitelji Šimon ben Johaj i Meir su povezani sa ovim periodom. Pod rabinom Juda ha-Nasija, Mišna je zaokružena. Sveto pismo Jevreja zove se Talmud (i postoje dve verzije: jerusalimski i vavilonski). Jerusalimski talmud nastao je oko 450. g.n.e. dok je Vavilonski talmud nastao nešto kasnije oko 500. g.n.e.

Zahvaljujući najnovijim arheološkim otkrićima zajednički substratum Hanana počeo je da otkriva neke od svojih tajni. Proroci su podeljeni na „drevne“ i „nove“. Drevni proročki rukopisi u stvari sadrže šest istorijskih knjiga: Jošua (Knjiga Isusa Navina), Suci (Knjiga o sudijama), Prva i Druga knjiga o Samuelu, Prva i Druga knjiga o Kraljevima čiji su junaci Isus Navin (Mojsijev naslednik), Samuil, Saul, David, proroci Ilija i Jelisije, sve do vavilonskog osvajanja 587. godine pre nove ere. Novi proročki rukopisi sadrže predznake i vizije Izaija, Jeremije, Ezekiela i „dvanaestorice“ (Osije, Joila, Amosa, Jone, Zaharija i ostalih)...

Počev od trećeg veka pre naše ere, jevrejska religija je dodala svojim ekstra-kanonskim rukopisima izvestan broj apokaliptičkih tekstova koji su opisivali ili putovanja nebom (poput Enohovog ciklusa) ili dolazak novog doba (poput Četvrte Ezrine i Druge Baruhove knjige), ili ponovo kombinaciju vertikalnog uspona na nebo i horizontalnog eshatološkog proročanstva. Pri kraju prvog veka naše ere, pojavila su se dva tipa jevrejskog misticizma: jedan je bio mistička interpretacija Knjige postanja; drugi nazvan „Rad Kočija“ – opisuje kočije (merkabah) koje su prevezle Božji presto u viziji proroka Jezekilje. Jedna grana merkabah misticizma, takozvana hekalotska literatura opisuje nebeske dvore kroz koje mistik prolazi na svom putovanju do prestola Božjeg...