Pitanje zla

Pitanje proučavanja anđeoskog motiva za sobom obavezno povlači i proučavanje njemu oponentnog demonskog motiva oličenog u pojmu Đavola. Očigledno je da se ljudi prepoznaju u oba ova pojma i da su svoju percepciju sveta često prikazivali ovim teološkim entitetima.  Anđeli i demoni danas su toliko međusobno vezani da je teško i prisetiti se da su postojale kulture koje su imale samo anđeoski motiv dok je motiv kojim se oličava zlo  bio nepoznat. Najranije kulture plodnog luka one Sumerske, Kaldeanske pa i Akadske zlo nisu prepoznavale u nekom nadprirodnom biću. Ipak pojavom Zaratrustre i pod uticajem stalnih ratova pojam zla dobio je svoju teološku interpretaciju u pojmu Đavola koji će se vremenom toliko raširiti da će se izroditi u celu klasu natprirodnih bića danas nazivanu Demonima. Kao što se kroz istoriju razvijao pojam anđela tako je i pojam đavola doživeo brojne transformacije na svom putu do sadašnje interpretacije. Današnje shvtanje primarnih religija kaže da su one nastale kao izraz nemoći primitivnog čoveka pred uništavajućim silama prirode. Ovo stanovište koje se temelji na arheološkim dokazima govori o prvobitnim ljudskim kulturama kao zajednicama nastalim iz potrebe da se obezbede povoljni uslovi za život i produženje vrste. Pošto primitivne kulture nisu mogle razumeti principe prirodnih kataklizmi a na svojoj koži svakodnevno su osećali i suočavali se sa zastrašujućuom snagom prirode  pokušale su je pridobiti za sebe tako što su je personifikovale sa nekim bićem kojeg su poistovetile sa bogom. Prenele su na njega sve prirodne sile, kroz niz folklornih i religiskih formi označile ga kao vladara nad prirodom i njegovu volju označile kao uzrok svih prirodnih katastrofa. Sledeći logičan korak u ovom transferu bio je pokušaj da se božanstvo umilostivi prinošenjem žrtve. Tokom istorije obredi žrtvovanja su se uobličili, zatim standardizovali, pa onda u zavisnosti od potreba drušzva menjali, i ublažavali, ali uvek ostajali kao jedini način da se obezbedi naklonost više sile oličene u bogu. Negde u drugom milenijumu p.n.e došlo je do odlučnog zaokreta u odnosu između primitivnog čoveka i boga. Bog više nije bio neobuzdani zlovoljni gospodar svega što postoji. Pojavom prvih civilizacija i religija formirao se i prvobitni moral. Njegovim odvajanjem od religije on prestaje da bude nepisani zakon nekog božanstva kojem se ljudi unutar neke zajednice pokoravaju već postaje nepristrasni sudija unutar običanih sporva dovodeći do nove vrste interakcija među ljudima. Pokoravanje zajednice božijim zakonima nakraju je dovelo do toga da se zajednicom moglo lako i upravljati i bez upotrebe sile ako se poglavar zajednice poistoveti sa božanstvom. Tako su nastala prva kraljevstva čiji su kraljevi imali božansko pravo. Prenošenjem božanskog prava na pojedinca stvoreni su preduslovi da pojedinci to pravo zloupotrebe.  

U vreme stvaranja prvi država ljudske zajednice imale su problem obezbeđenja dovoljno hrane za sve članove zajednice. Ukoliko bi zemlja bila posna, a u šumama nije bilo dovoljno divljači, jedini način da se za sve članove zajednice obezbede dovoljne količine hrane bio je upad na teritoriju druge zajednice. Zajedno sa obezbeđenjem potrebne količine hrane, u ovakvim pohodima uskoro je to postalo jasno mogle su se pribaviti i druge dragocenosti. Prenošenjem božanskog prava sa boga na njegovog zastupnika na zemlji, svaka vladarska odluka postala je legitimna. I još važnije postala je božija želja. Ukoliko se ona neostvari bog bi zajednicu mogao kazniti. Ukoliko se ostvari božanstvo će članove zajednice nagraditi neophodnim potrebštinama u određenoj meri a svoje izaslanike mnogostruko većoj meri. To sa jedne strane dovodi do daljnjeg rasojavanja društva a sa druge strane omogućava vladaru i religiskoj eliti da odgovornost uvek prebace na svoje susede koji obožavaju drugo božanstvo. Tako se jedno božanstvo vremenom suprostavlja drugom, što za posledicu ima transfer svih pozitivnih karakteristika na jedno a negativnih na drugo božanstvo. Jedni bogovi postaju „pozitivni“ oličeni kao zađtitnici ljudi, stoke, useva i države, dok drugi postaju „negativni“ oponenti „pozitvnih“ božanstava. Tako negde u vreme oko 2500. godine p.n.e.  religiski koncepti dobijaju novu formu. Iako u ljudskim zajednicama postoji strah od zla bogovi kojima se ljudi klanjaju polako poprimaju sve moralnije karakteristike. Iako je ovaj prelaz lagan i skoro neprimetan, dovodi do toga da pojedini bogovi i hramovi ostaju bez vernika jer se predstave o njima više nemogu ublažiti i oni postaju niži bogovi panteona oličeni kao protivnici „onih bogova koji su uspeli za sebe pridobiti pozitivne karaktere“. Tako religiske predstave dolaze do pojma zla, koje će do danas ostati otelotvorene u liku đavola. Đavo je otelotvorenje Zla. Njegova personifikacija. Zlo -zadavanje bola svesnim bićima - jedan je od najdugotrajnijih i najozbiljnijih pro­blema u ljudskom postojanju, i u mnogim kulturama najčešće je otelotvoreno. Đavo postoji u mnogim kulturama i religioznim predstavama. Svaka kultura sa sobom nosi i specifična obilježja koja se teško mogu korektno preneti van njenih  granica, činjenica da su vremenom predstave i ubeženja postale međusobno izukrštane i da  je potrebno da se prevode sa jednog jezika na drugi i prebacuju iz jednog kulturnog konteksta u drugi govori o kako teškom i nezahvalnom poslu je reč.  Iako postoji bojazan da su gre­ške neminovne i da bi mnoga tumačenja mogla biti sporna, to nesme  da pisca zaplaši i da ga spreči da se bavi onim što je po njegovom mišljenju problem od suštinskog značaja i za čovečanstvo i za njega samog. 

Pre tri milenijuma, asirski kralj Asur-Nasip-Apli II bi posle osvojenja neprijateljske varoši naređivao svojim vojnicima da svim stanovnicima odseku ruke i noge i da ih tako osakaćene bace u go­mili na gradski trg, gde bi nesrećnici ležali sve dok ne iskrvave ili se ne uguše. Najveći broj primera zla koje iznosimo su pri-meri fizičkog zla, jer su fizičke ozlede upečatljivije od duševnih i duhovnih zlostavljanja. Ali, duševna i duhovna zlostavljanja isto su toliko uobičajna, isto toliko bolna i razorna, pa se duh zla i njima rado služi. Često postajemo neostetljivi kada nas zo direktno nepogađa. Naročito smo neosetljivi na muke i jad koje su tokom istorije trpili naši preci. Iako su i te muke i sav taj bol od vas udaljeni deset hi­ljada milja ili pet hiljada godina, ta razdaljina ne menja stvar. Glas se pretvara u krik i taj krik se čuje. Jevrejin u gasnoj komori; jeretik na kocu ili na lomači. Postoji niz mehanizam kojima prikrivamo i prikazujemo zlo tako da nam ono izgleda manje strašno. Kada se nakon rata izražava ratna šteta ona se izražava matematičkim i ekonomskim sinbolima. Time se skrivano iza odgovornosti za ono što smo učinili ako smo mi ti koji su nanale zlo a ako smo bili žrtva lakše prihvatamo brojeve kojima se izražava naša sopstvena patnja  nebo što bi prihvatili neko drugo svedočanstvo. Jednostavno lakše nam je da se od bola ponovnog preživljavanja traume sakrijemo iza apstraktnih pojmova. Tako se skrivamo iza apstrakcije. I kao žrtve i kao zlikovci. Brojevi, u stvari, prikrivaju stvarnost, i šest miliona Jevreja koje su nacisti istrebili postaje apstrakcija. Ono što vi razu-mete je stradanje jednog Jevrejina i vaše su moči da zađete s onu stranu te činjenice dosta ograničene. Zbog toga Miltonov Satana i deluje tako gordo: zlo koje on otelotvoruje prikriveno je apstrakci­jom. Koliko to krvavih žrtava Crkva, Demokratija i Narod nisu tražili? Apstrak­cije ubijaju kada lažno tvrdimo da su nešto više a ne samo ljudska tvorevina, kada pogrešno zamišljamo da su istinski fenomeni. Na­cionalsocijalizam, kome je žrtvovana Ana Frank, i Demokratija, kojoj je žrtvovano dete iz Vijetnama, nisu stvarni. Stvaran je bol te dece. Od svih zala, najgora su ona mirna, institucionalizovana zla. 

Do sada sam o zlu govorio kao o nečemu što se čini meni. A zlo je i ono sto ja činim. Kako niko od nas nema život u kome ga zlo ne pogađa, niko od nas nema ni život u kome ne nanosi zlo. Ima crva i u mojoj ruži. U svakome od nas kriju se, negde, osećanja koja, ako se ne razvijaju kako valja, mogu da proizvedu mučitelja, krvnika, ubicu, otmiča­ra, sadistu. A ja uvek, bar do izvesne mere, tim osečanjima dozvo­ljavam da učestvuju u igri, jer bar jedan deo odgovora na pitanje zla leži u meni. Uprkos tome, ja gotovo uvek to zlo opažam tako kao da ono dolazi spolja, odnekud izvan mene. Čovek retko priznaje da je zao; retko priznaje čak i to da čini zlo. Jedna od velikih opasnosti po čovečanstvo je i naša težnja da svoje zlo prebacujemo na druge. Zlo je besmisle­no, nerazumno uništavanje. Ono ruši, a ne gradi; razdire, a ne sa­stavlja; seče, a ne povezuje. 

Proučavanje Đavola ukazuje na to da je Đavo, istorijski posmatrano, manifestacija božanskog, deo božanstva. Sine diabolo nullus Deus. U moralnom pogledu se, međutim, njegova dela potpuno odbacuju. Taj paradoks može se razrešiti samo na jedan način: zlo se apsorbuje i nadzire kada je integrisano, a integrisano je onda kada je u celosti spoznano i shvaćeno. I to ne putem potiskivanja, koje senku u nesvesnom samo uvećava, nego putem svesnog suzbijanja elemenata zla koje smo u sebi spoznali. Tada će element božanskog koji nazivamo Đavolom biti izvučen iz haosa i suprotstavljanja i podvrgnut redu i nadzoru. Taj razvoj u ljudskoj psihi koji se odvija u tri stadijuma može do­vesti do sličnog trostadijumskog razvoja u čovekovom opažanju Boga. Drugim recima, u početku nam Bog može izgledati neizdife-renciran. U drugom stadijumu, dobronamerni Gospod i zlona-merni Đavo sve se više razilaze i rđavi Đavo se potiskuje i odbacuje. Treći stadijum, koji će se jasnije ocrtati tek kroz istoriju pojma, bila bi integracija Gospoda i Đavola. Uverenje da se jedan takav proces odvija i u božanstvu, Karl Gustav Jung izrazio je kroz “sedam propovedi za mrtve”: “I izgovori Abraksas reč svetu i prokletu koja je život i smrt. I stvori Abraksas jednim istim činom u jednom istom svetu istinu i laž, dobro i zlo, svetlost i tamu. I zato Abraksas bejaše strašan”.

Nešto starija, ali i danas postojeća tumačenja porekla zla dobro su poznata. U hrišćanskoj i budističkoj misli, zlo je najčešće ništavilo, odsustvo dobrog. Drugo hrišćansko objašnjenje zla je da je ono posledica prvobitnog greha i da se, samim tim, za njim može tragati po slobodnom nahođenju. U trećem objašnjenju, objašnje­nju monizma, uporno se tvrdi da je prividno zlo samo deo većeg dobra koje bedni smrtnici nisu kadri da uvide. Dualizam suprot­stavlja dva oprečna načela, načelo dobra i načelo zla, a zlo pripisuje volji zlog duha. Kako je i zašto zlo otelotvoreno? Osnovni odgovor je da je otelotvoreno zato što ga osećamo kao namernu opakost koja nam se na­meće iz dubina našeg bića. S obzriom na sve užase koje je doneo dvadeseti vek, nimalo ne iznenađuje činjenica da su ljudi sve zainteresovani za koncepte natpriorodnih bića koji oličavaju dobro i zlo. O tome govori i porast popularnosti literatre vezane za anđele i demone. To da li Đavola opažamo kao natprirodno biće, ili kao silu koja se javlja u nesvesnom i koja se ne može nadzirati, ili kao apsolutni vid ljudske prirode, od manjeg je značaja nego suština samog opažanja: da nama prete tuđe ili neprijateljske sile. “Zlo je za svakog pojedinca stravično stvarno”, rekao je Jung. “Ako načelo zla posmatrate kao stvarnost, onda ga slobodno možete nazvati đavolom.”

Mislim da je potrebno da u samom početku objasnim teškoće koje se pojavljuju u terminologiji. Postoji, naime, realna opasnost da Đavo bude izjednačen isključivo sa judejsko-hrišćanskim Satanom. Pojmovno, Satana je jedna manifestacija Đavola, a ne Đavo po suštastvu. Na sličan način bi i judejsko-hrišćanskog Jehovu ili Jahvea istorijski trebalo posmatrati kao manifestaciju Svevišnjeg. Izrazom 'Đavo  služim se tako što ga suprotstavljam Satani, da bih označio otelo-tvorenje zla na koje nailazimo u raznim kulturama. Tako isto, za-menicu 'on' (iz pogodnosti) upotrebljavam onda kada ukazujem i na Boga i na Đavola, što, naravno, ne znači da bilo jednog ili drugog svodim na muški rod. Đavo je hipostaza, apoteoza, objektivizacija neprijateljske sile ili neprijateljskih sila koje se u svesnom opažaju kao spoljne. Te sile nad kojima, čini se, nemamo svestan nadzor, nadahnjuju nas religioznim osećanjima strahopoštovanja, užasa, straha i strave. Đavo je isto toliko manifestacija religioznog osećanja koliko i bogovi. I doista, emocije što ih budi doživljaj Đavola isto su toliko snažne kao i one što ih budi doživljaj dobrog boga. “Zlo je prevashodno doživljaj svetog.” Ali za razliku od judejskohrišćanskog Boga (u onom smislu u kome se razvio), Đavo je otelotvorenje namerne de­struktivnosti. Ta zloba se ponekad pripisuje Svevišnjem ili drugim nebeskim bogovima; ponekad se pripisuje nižim ili zemaljskim bo­žanstvima, a ponekad se, opet, posmatra kao delo manjih duhova. Četvrti luteranski savet, održan 1215. godine, pozivao se nadiabo-lus et alii daemones: na Đavola i druge demone. Ovo uočavanje ra­zlika s vremena na vreme pojašnjava stvari, ali nije od središnjeg značaja za razvoj otelotvorenja zla. I ja to otelotvorenje zla nazi­vam 'Đavolom4, iako se u različitim vremenima i različitim druš­tvima menjaju i ime i rod i broj. Bavim se, dakle, Đavolom koji se pojavljuje u dvema svojim osnovnim ulogama; a one se, iako pove­zane, znatno razlikuju: Đavo je izvor i počelo svakog zla; i, Đavo je samo suštastvo zla. I tako, prateći način na koji društva određuju zlo i objašnjavaju njegovo poreklo, vidim i kako nam crtaju sliku Đavola.

Opažanja stvarnosti su mnogostruka, a samim tim mnogostruki su i sistemi istine. Mnogostrukost donosi viđenje sveta koji je i beskonačno prostran i neizmerno bogat. Taj stav prema istini podrazumeva i odbacivanje svakog redukcionizma. Ne postoji jedan sistem, postoje mnogi sistemi. Saznanje o nekom fenomenu ne iscrpljuje se u jednom sistemu istine. U isku­stvu što ga je steklo čovečanstvo, mnogi sistemi polažu pravo na univerzalnost. Sva ta prava su, uključujući i ono najčešće, pravo naučnosti, samo prividno ubedljiva. Nijedan sistem nije apsolutan i svaki se vremenom razvija i menja, što su u odnosu na nauku ne­davno i dokazali Tomas Kun, Stivn Tulmin i Džun Gudfild. Među sistemima koji postoje i danas nalaze se nauka, mit, poezija, mate­matika i istorija. Oni su mnogostruke stvarnosti, podsvetovi. Za­tvoriti se u bilo koji od tih sistema znači ostati slep pred uznemiru­jućim ali i čudesno složenim rusvajem stvarnosti. Na pitanje koji je sistem istine "najbolji", odgovor uistinu ne postoji, sem ukoliko ne glasi da je najbolji onaj koji je najotvoreniji, koji nudi najviše mo­gućnosti izbora. Prilaz kome se ja priklanjam teži da obuhvati mnoge prilaze razumevanju zla u okvirima jednog prihvatljivog sis­tema istine, onog istorijskog.

            Istorijsko razumevanje nekog pojma ili koncepta nesvodi se na njegovu rekonstrukciju ili rekonstrukciju uverenja vezanih za taj pojam u nekom istoriskom intervalu već za njegovu sveobuhvatnost tokom istorije. Prema tome ono što želim da postignem razjašnjavajući pojam đavola nije njegova rekonstrukcija po epohama i religioznim sistemima već njegova sveobuhvatnost tokom istoriskog perioda. Istorijsko svedočanstvo nikada ne može biti toliko jasno da bismo znali kako je stvarno bilo (wie es eigentlich gemesen), ali je zato relativno jasno svedočenje o onome što ljudi veruju da se zbilo. A predstava o onome što ljudi veruju da se zbilo mnogo je važnija od onoga što se stvarno zbilo, jer su i njihovi postupci zasnovani na istini koja je istina nji­hovog uverenja. Ako se desilo zlo onda postoje i naše obaveze prema činu zla. Bilo da su naše obaveze da zlo neutrališemo, prikažemo kako se nebi ponovilo, ili jednostavno nezaboravimo mi imamo moralnu odgovornost prema zlu, ili činu zla. U tom pogledu istorija je moralistička: ona priznaje da se naše obaveze prema drugim ljudima i ženama ne gase njihovom smrću. Obaveze koje imamo prema žrtvama Vijetnama, Dahaua, pa i Asur-Nasir-Aplija II, ne umanjuje ni razdaljina od deset hiljada milja, ni razda­ljina od tri hiljade godina. Tu prirodu u potpunosti oslikavaju verske predstave o anđelima i demonima i njihovoj borbi. Ono što su pisci religioznih tekstova doživljavali kao zlo oni su pripisivali ili samom đavolu ili nekom od nižih demona a ono što su smatrali svojom i našom obavezom prikazivali su kroz dela anđela. Ovako pojednostavljeno tumačenje nudi nam biblija. Iako većina vernika danas kada čita bibliju nezapaža istoriske događaje likove i dela i razume ih u površnom religioznom kontekstu, činjenično stanje je da nam biblija govori o odgovornosti pojedinaca koji su se susreli sa zlom. O njihovim sudbinama, strahovima i nadama. Ono što čitaoci biblije nesvesno rade jeste čuvanje istoriske istine o zlu koje se desilo gledano očima pisca biblije.

            Iskonska ambivalentnost Boga sadržana je i u brahmanskom objašnjenju počela zla: “I bogovi i demoni govorahu istinu, i bogovi i demoni govorahu neistinu. Bogovi se odri­cahu neistine, demoni se odricahu istine.” To podudaranje suprotnosti, poklapanje dobra i zla u Bogu, opaža se najčešće kao neophodno. Osnovna postavka je da sve stva­ri, i dobre i rđave podjednako, potiču od Boga. Ali kako ljudi ose-ćaju da je Bog dobar i kako ne žele da mu pripišu zlo, oni tu po­stavku proširuju na dosta razumljivu zamisao da se u božanstvu ra­đaju sile otpora. Taj otpor se postepeno opredmećuje, rađaju se bli­zanci.  Božansko načelo je i dalje izvor zla, ali je sada (doslovno ili figurativno) udvojeno u načelo dobra i u načelo zla, s tim što se prvo obično poistovećuje sa Vrhovnim Bogom (Svevišnjim), dok drugo postaje njegov protivnik i neprijatelj. Takvi parovi zovu se 'du­bleti. Podudaranje suprotnosti odražava se ponekad u predstavi o ratu na nebesima: zlom se smatra ona grupa bogova koju su mlađi naraštaji božanstva svrgli sa prestola. Hrišćani su demone napravili od grčkih i rimskih bogova, bogovi sa Olimpa su Titane preobrazili u zle duhove, a tevtonski bogovi pokorili džinove. U najranije doba, indo-iranska relegija imala je dve vrste bogova, asure (Indija: asure; Iran: ahure) i deve. U Iranu su ahure porazili deve, a vođ ahura po­stao je Vrhovni bog, Ahura Mazda, bog svetlosti, dok su iranski deve, svedeni na red zlih duhova, postali miljenici Arimana, go­spodara tame. U Indiji, deve su porazili asure. U izvesnom smislu, posledice u Indiji bile su suprotne posledicama u Iranu; u dubljem smislu, i jedan i drugi proces imaju velike sličnosti. Jedna grupa bo­žanstava porazila je drugu i svela je na red zlih duhova.

U zapadnim religijama, Bog i Đavo su došli u go­tovo apsolutan sukob, iako ih mitovi u mnogim društvima prisno povezuju. Bog i Đavo postoje odvajkada i odvajkada rade zajedno; oni su bili braća, ili je Đavola stvorio Bog; ili, u još prisnijoj vezi, Bog Đavola stvara ili rada iz svog suštastva.Podudaranje suprotnosti izraženo je i kroz odnos na pol. Hermafrodit ili božanski sizigijum, sjedinjenje brata i sestre u jedno, simbol je savršenstva: bradata Afrodita, prvobitni hermafrodit, lepi Dionis, Šiva koji je \joni i lingam, bog Maja Ometeotl, gospodar i gospodarica, svetlost i senka. Hermafrodit je dvopolno biće, po­dudaranje suprotnih polova. Ali suprotnosti se, kao i uvek kad se sjedinjuju, cepaju, polarizuju i sagledavaju kao da su u sukobu. Zato su u mitu jin i jang, žensko i muško načelo, u večitoj svađi, pa se žensko načelo, suprotstavljeno muškom, čini podređeno, čak i zlo. Žensko biće po sebi može da ima pozitivna svojstva, žena može da bude sveza, bezazlena devica ili maćeha.Pored ve­likog broja zlih ženskih demona i veštica, načelo zla veoma se retko opaža kao žensko biće, a Đavolu se retko kad dodelju je supruga. Ra­zlog za to bi se možda mogao naći u pretpostavci da je žena niže, podređeno biće, što je i sprečava da bude jedno od dva suprotna na­čela božanske prirode. Gospodar sveta podzemlja (Pluton na primer) predstavlja boga plodnosti i smrti, što zapadnoj tradiciji pomaže da objasni kako Satana nije samo gospodar zla i smrti, nego i biće usko povezano sa plodnošću i seksualnošću; to njegovo obeležje je, uostalom, očigledno u orgijama veštica, a i u rogovima koje Đavo često nosi. Ambivalentna je i sama smrt. U Indiji je jedan od najgorih asura Namuki moćni neprijatelj Indre. Bog laži, zla i mržnje, on je i bog smrti i tame, a njegovo ime znači “onaj koji nikada nikog ne pušta”. Ali, kako kaže sveti apostol Pavle, čovek ako ne umre ne može ni da živi. Smrt je preduslov za vaskrsenje i za ulazak u novi život, a pod­zemni svet je bar privremeno boravište božanstva koje umire da bi ponovo oživelo, kao, na primer, Oziris ili Persefona. Vreme stvara sve, ali i proždire sve. Vreme je starac koji, kao i Smrt, nosi srp. Haos je često predstavljen u obličju zmije, guje ili aždaje. Dajaci sa Bornea veruju da je svet ocrtan krugom što ga oblikuje vodena zmija koja je zagrizla sopstveni rep. Prvobitna zmija ili guja, koja sama sebe juri u beskonačnom krugu kao što to čine jin i jang, ta-kođe je podudaranje suprotnosti. Zmija može da pomogne i da is-celi; guja može da uništi. “Simbolizam zmije prilično je nejasan, ali su svi simboli usmereni ka jednoj istoj središnoj ideji: zmija je be­smrtna jer se stalno iznova rada; ona je, samim tim, mesečeva sila a kao takva daruje plodnost, znanje (to jest proroštvo), pa čak i be­smrtnost”.18 Božanstva koja nose zmiju kao amblem, nose je u obliku polumeseca, a mesec je povezuje sa noći, sa smrću, sa men-struacijom i plodnošću (taj falički vid doprinosi njenoj plodnosti). Poistovećenje Đavola sa zmijom povezuje i njega sa svim tim, ali i sa čudovištom koje je zarobilo red i život i koje treba rasporiti da bi se oni oslobodili.

Iako su u zapadnoj tradiciji uglavnom povezani sa Đavolom, ro­govi u osnovi imaju pozitivno obeležje i označavaju plodnost. Iz­jednačeni su polumesecom, koji je plodnost i po svome rastu i kroz asocijaciju na menstruaciju, oni su povezani sa faličkom zmijom i sa velikom oplođujućom moći “brdskog bika koji u dane letnje spa­rine dolazi da onako zdrav i snažan povrati krotka, klonula stada.”  I Šiva nekada uzima obličje bika i lingama; zato se bikovi, kao najpogodniji životinjski vid boga, žigošu Šivinim znakom  trozupcem. Na slikama su Višnu i Krišna takode često predstavljeni kao bikovi, dok se Posejdon povezuje i sa bikovskim rogovima i sa trozupcem. (Iz tog je prastarog doba poreklom i današnji običaj da se uoči praznika Svih svetih, 31. oktobra, ljudi prerušavaju u đavole sa rogovima i 'vilama'.) Prah od isitnjenog roga uzima se kao afro­dizijak, a polomljen rog, iz kojeg oplođujuća moć može da istekne, je cornucopia, rog izobilja. Rogovi jelena i drugih divljih životinja su znak obilja divljači. Rogovi su i znak čiste moći i zato su poisto-većeni sa sunčevim zracima: pretpostavlja se da je Mojsije, pošto je sišao sa planine, imao qeren, rogove ili zrake moći koji su mu zračili sa čela. Šešir u obliku rogova, srednjevekovna kruna na primer, kapa boga Mitre ili mitra, kapa koju katolički biskupi nose kada služe, nagoveštaji su moći onoga ko ih nosi. Ljudi crtaju rogove ili ih kace o vrata ili zidove da bi zaštitili svoje domove i porodice (uporediti sa tradicionalnom upotrebom potkovice). Rogovi Đavola su, dakle, u osnovi znak njegove moći, ali imaju i specifično negativno obeležje. Mesec je rogat, ali mesec, rekli smo, ne označava samo plodnost, nego i noć, tamu, smrt, pa samim tim i podzemni svet. Životinjski rogovi izazivaju u svesti osećanje opa­snosti koja ljudima preti do nekih zveri ili ratobornih životinja iz mnogih mitologija (kao što je, na primer, Minotaur), ili osećanje da čoveka ugrožava tajanstvena i zastrašujuća 'drugost' tih životinja. Prah od rogova može da bude otrov, ali i protivotrov ili afrodizijak, a rogovi na muškoj glavi označavaju pre neverstvo žene nego nje­govu plodnost (iako je ova upotreba simbola, i u toku renesanse i posle nje, bila, čini se, ograničena na Zapad). U raznim mitologija­ma, rogovi se ne pojavljuju samo na Đavolu nego i na duhovima (obično onim neprijateljski raspoloženim prema čoveku). Rogovi na glavi Đavola nisu, dakle, samo obeležje njegove moći, nego i njegove veze sa smrću podzemnim svetom i sa neobuzdanom, raza­rajućom seksualnošću.

U većini društava, pored načela zla, nailazimo i na čitavu legiju nižih duhova koji u stvari otelotvoruju specifična zla a ne zlo samo po sebi. Ti duhovi, koji oličavaju žegu i hladnoću, nemaštinu, bo­lest ili nepogodu, opažaju se katkada kao utvare, katkada kao bo­govi, a katkada opet kao manifestacije razornih prirodnih sila. Retko jasno izdvojeni jedni od drugih, oni su neobuzdani, mahniti, rušilački raspoloženi i imaju neku čudnu, neobjašnjivu osobinu da posredno izazovu strah koji su Grci po bogu Panu nazvali 'panikom. Ti duhovi zaposedaju telo, izazivajući bolest, ili zaposedaju um, izazivajući ludilo. Oni se pojavljuju kao incubi (zli dusi koji napadaju i obljubljuju žene u snu) ili kao succubi (duhovi koji u žen­skom obličju obljubljuju muškarce u snu). Obično su veoma ružni i često izobličeni, tako da je njihova fizička nakaznost vidljiv znak nakaznosti njihovog delovanja. Žrtvu napadaju gotovo uvek nepo­sredno i bespoštedno; u nezapadnim kulturama retko imaju ulugu moralnih kušača koju im dodeljuje hrišćanska tradicija. Arunti ve-ruju da se “zli dusi okomljuju na žrtvu koja je izgubila tlo pod no­gama i lišavaju je razuma, tako da ona posle toga tumara tamo-amo kao prava luda i ne može da se skrasi ni danju ni noću”.22 U hindui­zmu, rakšase su neprijatelji i ljudi i bogova. U Japanu su prirodni i natprirodni svet bili prisno isprepleteni: duhove nemaju samo ljudi, duhove imaju i životinje, biljke, pa čak i predmeti. I ti duhovi su uglavnom opaki, naročito duhovi zvani oni, duhovi izuzetno snažni i izuzetno ružni. Oni imaju rogove a vrlo često i tri oka; mogu pritom, biti, i ženskog i muškog roda.

I na Istoku i na Zapadu, demoni su imali neobičnu funkciju: Bož­joj pravdi i pravičnosti služili su tako što su u paklu mučili duše prokletih. U Japanu je čak dvadeset četiri hiljade demona dovlačilo te nesrećne žrtve pred Božji sud. Kao i na Zapadu, ta bića imaju groteskne oblike i služe se u mučenju žrtava stravičnim spravama. Kao i na Zapadu, i u Kini i Japanu nije uvek jasno da li su demoni sluge ili ukućani, da li su i oni prokleti, da li i sami pate ili čine sve da bi patili drugi. Otelotvorenju zla bliži je Kušač, zao duh koji se pojavljuje u nekim istančanijim društvima. U budističkoj mitologiji, bog Mara („smrt“ ili „žeđ“), čije su osobine slepilo, sumornost, smrt i tama, a čije su kćeri Želja, Nemir i Zadovoljstvo, ometa Budine napore usredsređenja na postizanje duboke sabranosti: kuša ga i mami da se vrati konvencionalnom hinduskom načinu života. Ali, svi nje­govi napori su uzaludni: shvativši da se jedino istinsko dobro po­stiže oslobađanjem duha vezanosti za čulni, telesni svet, Buda ga porazi i otera.Tolteci, stara meksikanska rasa, verovali su da čoveka-boga Ketsalkoatla kušaju silni demoni jer ga, nudeći mu vino i druge opojne stvari, skreću sa puta dužnosti. Mitovi o prvobitnom grehu i izgubljenoj Božjoj milosti poznati su širom sveta, ali je taj greh najčešće posledica ljudske ili božanske gluposti a ne uticaj Ku­šača.