David

Oni koji su za vreme ratova bili svedoci junaštva Davidova, shvatili su da on treba da postane kralj naroda izraelskog. Najpre je bio priznat samo za kralja svog plemena, plemena Juda, i ustoličio se u gradu Hebronu. Ostala plemena su smatrala da je zakonit naslednik prestola Saulov sin Išbaal (Išbošet). Između ove dve grupe izbio je građanski rat koji je trajao nekoliko godina. Na kraju, Išbaal je ubijen, a ceo narod je prišao Davidu. U Hebronu su se okupile starešine svih plemena i krunisale Davida za kralja.

„Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu. Dušu moju oporavlja, vodi me stazama pravednim imena radi svojega. Da pođem i dolinom sjena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si ti sa mnom; štap tvoj i palica tvoja tješi me. Postavio si preda mnom trpezu na vidiku neprijateljima mojim; namazao si uljem glavu moju, i čaša je moja peopuna. Da! Dobrota i milost tvoja pratiće me u sve dane života mojega, i ja ću nastavati u domu Gospodnjem zadugo.“ (Psalam 23)

Uskoro je novi kralj na brežuljcima Jude osnovao prestonicu u Jerusalimu. Dotad je grad držalo pleme Jevuzita, koje ga je utvrdilo i nije dopuštalo svojim susedima iz plemena Juda da u njega uđu. David je osvojio jerusalimsku tvrđavu, sagrađenu na planini Cion, pa je grad dobio novo ime „Ir-David“ – grad Davidov. Novi glavni grad jevrejske kraljevine bio je kroz milenijume najčuveniji grad na svetu – „Sveti grad“. David je preneo u Jerusalim Zavetni kovčeg, koji se od vremena Elija i Samuela čuvao u nekom udaljenom selu. Postavio ga je u jedno od jerusalimskih svetilišta, dok se ne podigne hram dostojan da ga primi.

David je stvorio jaku vojsku, izgnao Filisteje iz svih izraelskih gradova i potisnuo ih prema jugu. Pobedio je i neprijateljska plemena Moab, Amon i Edom na istoku, a vojska mu je napredovala sve do Damaska, glavnog grada Arama (Sirije). Susedni narodi su uvideli da se više ne radi o pojedinačnim plemenima, već da se stvara velika jevrejska država, koju nisu smeli više da napadaju. Tako je uspostavljen mir sa spoljnim svetom, ali su u samoj kraljevskoj porodici izbili razdori i nesuglasice.

Kao što je u ono vreme bilo dozvoljeno, David je pored svoje žene Mihale, Saulove kćeri, imao još žena, a s njima i mnogo dece. Kada je već bio kralj u Jerusalimu, zaljubio se u lepoticu Bat-Ševu, ženu svog oficira Urije, i oteo je od njenog muža. Prorok Natan je zamerio kralju zbog ovog postupka. Prekor je učinio u obliku parabole ispričavši mu: „U jednom gradu bejahu dva čoveka – jedan bejaše bogat i imaše velika stada ovaca i goveda, a drugi bejaše siromah imaše samo jednu ovčicu. Jednom prilikom dođe putnik u goste bogatome čoveku, a ovaj ukrade siromahu tu jedinu njegovu ovčicu da bi pripremio jelo za svog gosta.“ Kada David ču ovu priču, uzviknu: „Takav čovek zaslužuje smrt, a neka pre toga nadoknadi četvorostruku vrednost ovce!“ Tada prorok reče: „Ti si taj čovek. Bog ti je dao kraljevinu, bogatstvo i mnogo žena, pa ipak si oteo Uriji njegovu jedinu ženu!“ Kralj oseti grizu savesti i uzviknu: „Sagrešio sam.“ Tada mu prorok Natan reče: „Za ovo delo bićeš kažnjen time što u tvojoj sopstvenoj kući neće biti mira, i što će ti tvoja sopstvena porodica doneti nesreću.“

Otad u Davidovoj kući nisu prestajale svađe i prepirke. Deca, koju su mu rodile njegove žene, nisu nikada živela u slozi. Svađa je počela između njegova dva najstarija sina, Amnona i Absaloma, dece dveju majki. Amnon je teško uvredio lepu Tamani, sestru Absalomovu, koji je rešio da mu se za ovo osveti. Priredio je gozbu na koju je, među ostalima, pozvao i Amnona, koga su tada ubile Absalomove sluge. Plašeći se očeva gneva, Absalom je pobegao iz Jerusalima. Lutao je po zemlji, a oko njega su se skupljali oni koji su bili stavljeni van zakona zbog svog nezadovoljstva Davidovom vladavinom. Absalom ih je raspaljivao vatrenim govorima i velikodušnim obećanjima. Govorio je da će im ispuniti svaku želju kad bude postao kralj. Jedan deo naroda mu je prišao i tako je izbila pobuna. Za sina odmetnika stvari su se povoljno razvijale; u Hebronu su već vršene pripreme za njegovo proglašenje kraljem Izraela i za pohod na Jerusalim.

Davida je veoma boleo ovaj udarac, tim više što je Absalom bio njegov najmiliji sin. Sa svojom porodicom i sa jednim delom vojske napustio je Jerusalim, a narod je plakao od tuge kad je video starog kralja kako beži iz glavnog grada. Sveštenici su bili spremni da se priključe Davidu i da nose pred njim Zavetni kovčeg, ali im je David naredio da ostanu u Jerusalimu. „Ako gospod bude želeo da me vrati“, rekao je on, „ja ću ponovo videti ovo sveto mesto. Ako ne bude želeo, neka bude po njegovoj volji.“

Narod se podelio u dve grupe, jedan je bio uz Davida, drugi uz Absaloma, i rasplamsao se građanski rat u kojem su kraljeve snage najzad pobedile. Joav, zapovednik Davidove vojske, gonio je Absalomovu vojsku i stigao ju je blizu šume Efrajim. Absalom mu je umakao, ali dok je jahao kroz gustu šumu, njegova duga kosa zakačila se za grane jednog drveta i tako je visio sve dok ga Joav nije našao i ubio trima strelama. Uskoro posle toga ugušena je pobuna i kralj je mogao da slavi svoju pobedu. Ali kada je Davidu javljena vest o smrti njegova sina, uzviknuo je od bola: „O, sine moj, sine Absalome, voleo bih da sam umro pre tebe!“

Trebalo je da prođe izvesno vreme, pa da se u zemlji ponovo uspostavi mir. Nekoliko plemena se pobunilo protiv Davida, jer je plemenu Juda dao povlašćen položaj u odnosu na ostala plemena Izraela. Pod zapovedništvom Joava kraljeva je vojska išla od grada do grada, hapsila pobunjenike i izgonila iz zemlje. Velikom kralju nije bilo suđeno da umre u miru. Njegova porodica se pred njegovim očima svađala oko prestola. Kraljica Bet-Ševa želela je da njen sin Solomon postane Davidov naslednik, ali je Adonija, jedan od starije braće Solomonove, obrazovao svoju stranku koja ga je proglasila kraljem. David, koji je već tada bio na samrti, naredio je da se odmah kruniše njegov najmiliji sin Solomon. Uskoro posle toga David je umro. Došlo je do kraće borbe stranaka, posle koje je ceo narod priznao Solomona za svog kralja.