Religiski doživljaj pojma zla u kulturama Sumera i Mesopotamije (pojam đavola)

Civilizacije Mesopotamije i Sirije još su neposrednije od one egipat­ske doprinele tome da se oblikuje zapadni pojam Đavola. Sumerska civilizacija neposredno prethodi civilizacijama Vavilona i Asirije koje su, obe, bile od velikog uticaja Jevreje i Hanaanite. Hanaan je, opet, uticao i na izrailjsku i minojsku civilizaciju Krita, koje su prethodile mikenskoj i helenskoj kulturi. Možda je zajednička severozapadna semitska (to jest sirijska) kultura prožela začetke grčke i jevrejske civilizacije. Možda, kažemo, jer je domet širenja kulture još i danas nejasan. Kontinuitet između sumersko-akadske i asirsko-vavilonske religije je, međutim, takav da omogućava da se one razmatraju u jednom bloku. “Akadski mitovi (to jest mitovi Vavilonaca i Asiraca) proističu u velikoj meri iz sumerskih prototi­pova.”

Mesopotamska religijska misao razlikuje se od egipatske po nekoj neobičnoj bojažljivosti. Red u vaseljeni narušen je često i bez upozorenja, i zato se neprekidno mora obnavljati i ponovo graditi. Duboki poremećaji potresaju prirodu i, još i više, ljudsko društvo. Mesopotamija nije prihvatila ideju da je kralj bog koji upravlja nepromenjljivim svetom. To je bila zemlja čestih seoba, čudna mešavina raznorodnih naroda, najezda i osvajanja, zemlja koja je u svo­jim stanovnicima podsticala sve veći strah od rata i opasnosti od uništenja, novih seoba ili ropstva. Mesopotamci, a naročito Asirci, podivljali su, čini se, u tim teškim uslovima života i njegovim uža­sima doprinosili tako što su ratovali na najstravičniji način. Ostva­rujući svoju imperijalističku politiku, asirski kralj Asur-Nasir-Apli II (883-859) palio je i pljačkao sve varoši koje su mu pružale otpor, ali i one koje su mu se predavale; po njegovoj zapovesti, vojnici bi svim stanovnicima odsecali ruke i noge i mrtva ili polumrtva tela bacali na gomilu gde bi se raspala i istrulila na suncu. To, naravno, nije bila neljudska svirepost zlo je često pitanje politike  jer je Asur-Nasir-Apli tu gomilu, s pravom bez sumnje, posmatrao kao sredstvo za zastrašivanje drugih stanovnika i kao način za potčinjavanje drugih varoši. Zato aramejska varoš Sura osvajaču nije pružila otpor, nego mu je širom otvorila svoje kapije. Njenim stanovni­cima ukazana je izuzetna milost. Asur-Nasir-Apli je grad spalio do temelja, građane oterao u roblje, naredio da se aramejskim vođama odseku noge, a vladara prebacio u Ninivu i tamo ga, javno, živog odrao. 

U Mesopotamiji, ni priroda a ni društvo nisu bili deo božanskog kosmosa, univerzalnog poretka stvari. Svet je u osnovi bio otuđen, izdvojen iz božanskog plana, a nedostižni bogovi mogli su da po­mognu, ali i da napuste ili prosto zanemare i neki narod i neku varoš i pojedinca. U jednoj veoma staroj sumerskoj pesmi postavlja se pi­tanje teodiceje: čovek pati i jadikuje; bogove je obožavao, a oni su mirno dopustili da ga neprijatelji pobede. Ali, bogovi čuju njegovu žalopojku i odazivaju mu se: pravda pobeđuje i čovekove patnje ne­staju. Kasnija vavilonska verzija, koja više liči na.Knjigu o jovu, sastoji se iz dijaloga što ga vode paćenik i njegov prijatelj. Paćenik se neprekidno pita zašto pate oni koji bogove i poštuju i obožavaju, dok oni koji ih zanemaruju žive u sreći i blagostanju. Prijatelj ga preklinje da se pomiri sa sudbinom i povrati dobro raspoloženje i životnu radost, a sagovornik mu kaže: “Bogovi demonima ne staju na put! Klanjah se bogu svome i dobra od toga ne videh. Zašto?” Paćenik se, kao i Jov, pita i pita, ali odgovora nema.

Enuma eliš, vavilonski ep o stvaranju sveta, govori o padu i grehu bogova i o njihovom prvom otuđenju u priči koja podseća na priče o borbi starijih i mlađih bogova što ih srećemo u mnogim religija­ma. Ovde je motiv isprepleten sa pobedom reda nad haosom: Apsu i Tijamat, prvi par, žive u srećnom ništavilu iskonskog bezdana. Ali, to njihovo spokojstvo remete mlađi bogovi koji su oni izrodili.

Združiše se, božanska braća,

Zaljuljaše se gore-dole, uznemiriše Tijamat.

Da, da, uznemiriše Tijamat.

Obesnošću svojom poljuljaše Nebesa.

I Apsu ostade bez pokreta,

A Tijamat bez reci.

I reče Apsu: “Da gnusno li je što čine!

Danju ni da odahnemo, noću ni da usnimo...”

Al' lice mu se ozari brzo

Jer smisli zlo što uništiće

Sinove rođene, te bogove lude.

Tijamat, boginja praiskonskih voda ili haosa, okleva i ne želi da uništi svoje sinove, ali se njen muž Anubis (Apsu), iz straha da ne izgubi san, obraća Mumuu (svom anđelu, a možda i sinu) i sa njim kuje plan o ubistvu mladih bogova. Oni, međutim, tu zaveru otkriju i nalažu Eau da Anubisa ubije a Mumua zarobi. Ea sa uspehom obavi zadatak i na telu mrtvog oca gradi kuću spokojstva, u koju u goste poziva i ostale bogove i u kojoj rađa sina Marduka, boga Vavilona. Mlađi bogovi slave, dakle, privremenu pobedu i iz­građuju kosmos (dom spokojstva). Ali, fizički svet još nije stvoren i jarosna Tijamat još nije uništena. Tijamat smišlja osvetu svom potomstvu. Ona je pored bogova izrodila i drugu decu (poznati sukob Starih i Mladih bogova i nagoveštaj grčkih Titana). Najstariji među Starima je Kingu, kome Ti­jamat stavlja na raspolaganje vojsku demona, ljudi-škorpija, kentaura i drugih stravičnih stvorenja. Ea nije kadar da se nosi sa ovim novim izazovom, iako jedan od mlađih bogova, Anu, pokušava na sve moguće načine da smiri razgnevljenu Tijamat. Posle niza uzaludnih pokušaja, vođa bogova postaje Anuov sin Marduk od Vavilona (koji je, ranije, bio sin Ea). Za razliku od Anua, Marduk primenjuje silu i pretke napada plamenom, olujom i munjama. Tijamat otvara usta sa namerom da ga proguta (haos, ženska koja proždire i koja načelo reda pokušava da uništi tako što će ga uneti u sebe i nasilno ga vratiti u prvobitnu utrobu), ali joj Marduk protera kroz usta olujni vetar i potom je, nemoćnu, ubija strelom. Voda je, dakle, i stvar koja daje život i stvar iz koje je stvoren kosmos, a i Tijamat haos koji treba prevazići.

Pošto se bez velikih napora otarasio Kingua i njegove strašne voj­ske, Marduk raspoluti Tijamat (a to znači da deli i menja sam ko­smos): jednu njenu polovinu podiže na nebo i na njoj gradi zamak za sebe i druge bogove. On, dakle, dovršava ustrojstvo vaseljene, stvara kosmos i, pošto je stvorio fizički svet, prelazi na stvaranje čoveka. A čoveka stvara sa jednim jedinim ciljem da služi njemu i drugim bogovima, pa je i čovekov glavni zadatak da se žrtvuje za bogove i da radi u hramovima (da li je, uostalom, takav ep kao što je Enuma elisi mogao sačiniti neko drugi sem sveštenika?). Čudno je, međutim, to što Marduk ljudski rod oblikuje iz Kinguove krvi. Protivrečnosti tog čina nisu rasvetljene, ali bi on mogao značiti da čovekova grešna priroda potiče iz samog porekla ljudskog roda, porekla što ga vodi od gospodara demona, sina boginje Tijamat. 

Božanstva vavilonskog podzemnog sveta imaju u najmanju ruku dvosmislena svojstva. „'Carica tame“ je Ereškigal, nekadašnja bogi­nja neba koju je u podzemni svet na silu prenela aždaja Kur i tu je ustoličila kao gospodaricu mraka. Ona presto deli sa Nergalom, sinom Enlila, koji je spočetka bio božanstvo sunca. Služeći se jarom i munjama, Nergal na silu osvaja podzemni svet i Ereškigal preti uništenjem, a ona se u poslednjem trenutku spašava tako što pri­staje da se uda za njega. Iako su ta mračna božanstva bogovi unište­nja, boleština, rata i smrti, njihova ambivalentnost odražava se ko­liko u funkcijama (Nergal je i bog isceljenja) toliko i u počelu, jer oni su bogovi neba koji su se sa svojih visina survali u svet podzem­lja. Ereškigal je kao sestra boginje zvezda Ištar (sumersko ime Inana) u stvari njen dublet, a taj odnos potvrđuje i čuveni mit o sila­sku Ištar u pakao. Razlogi zbog kojih Ištar silazi u podzemni svet potpuno su nejasni — ona to čini najverovatnije zato da bi tim svetom zavladala. Ali Ištar, razumljivo, strahuje da će je sestra Ereški­gal omrznuti zbog te drskosti i da će je osuditi na smrt. Ona prolazi kroz sedam kapija, na svakoj je dočekuje demon i svlači joj deo odeće, sve dok se na kraju ne nađe “potpuno gola i na kolenima pred Ereškigal i sedmoricom strašnih sudija Podzemnog sveta koji se zovu anunaki. Oni se u nju zagledaju očima smrti i pretvaraju je u leš, pa taj leš obeseo kolac.” Ištar je mrtva, a zemlja iznad njih po­staje neplodna. Enki pomaže Ištar da oživi, ali po pravilima pod­zemnog sveta niko je ne može vratiti u život sve dok ne pronađe žrtvu koja će ga zameniti u smrti. Kada se Ištar vrati na nebo, ot­krije da je njen muž, pastir Tamuz (sumersko ime Dumuzi) ne oplakuje nego da, naprotiv, uživa na njenom prestolu. Ištar ga po­gleda 'okom smrti4 i predaje ga demonima podzemnog sveta, iz kojeg se više nikad neće vratiti.40 Pakao je ovde ne samo oblast smrti nego i sila koja je, ako zarobi boginju ljubavi i plodnosti, kadra da na zemlji zatre sve rastinje i samu zemlju učini neplod­nom.

Mesopotamska demonologija imala je ogroman uticaj na hebrej­ske i hrišćanske ideje o demonima i Đavolu. Mesopotamski demoni bili su uglavnom duhovi neprijateljski raspoloženi prema svetu, premda njihova moć i uzvišenost nisu dosezale moć i uzvišenost bogova. Po jednima su bili potomci boginje Tijamat, a po drugima deca vrhovnog boga Anua. Strašni anunaki bili su tamničari mrtvih u paklu, etimu — aveti onih koji su umrli nesrećni, a utuku demoni koji žive samo na pustim mestima ili na grobljima. Drugi zli dusi bili su demoni boleština, demoni noćnih mora, demoni glavobolje, demoni oluja (kao Pazuzu) i demoni svih ljudskih boljki. Jedan od najstrašnijih bila je Lilitu ili Ardat Lili, pra-prototip biblijske Lilite (Knjigaproroka Isaije 34). Lilitu je bila bestrasna, jalova „devica pu­stoši i tame“, koja je noću napadala ljude i obljubljivala ih u snu (kao succubus) ili im pila krv. Labartu je, opet, sa zmijom u svakoj ruci i najčešće u pratnji psa ili svinjčeta, napadao decu, majke i dadilje. Demoni su gotovo uvek bili groteskni i pojavljivali se kao ružne ži­votinje ili bezoblična ljudska bića sa nekim životinjskim oblicima. Da bi se od njih zaštitio, čovek je pribegavao amajlijama, bajanju, isterivanju duhova iz tela ili drugim vrstama magije, a prevashodno je negovao duboko poštovanje i još dublju odanost svom božan-stvu-zaštitniku. “Čoveka koji putem ide bez boga u sebi, pokriva demon a ne ruho.”

Izraz Hanaan upotrebljava se ponekad u užem, biblijskom smislu, a ponekad u onom širem smislu kojim je obuhvaćena čitava oblast što je danas zauzimaju Sirija, Libija i Izrael. Svojevrsna ha-naanska kultura bila je od velikog uticaja na kulturu Jevreja. Vr­hovni bog Hanaana bio je El, čije je ime usvojio Jehova ili Jahve {el shaddai, Elohim), bog neba i sunca, na slikama često predstavljen kao bik. Njegov sin bio je Baal ('gospodar', 'vlasnik'), poistovećen sa Hadadom, bogom munja i gromova, koji je postao božanstvo zemljoradnje kad su se Amorejci (ili ugaridinski semiti) naselili u Hanaanu. Druga božanstva bila su Dagon, božanstvo vegetacije, zrnevlja na prvom mestu; Rešef, bog pustinje, rata i kuge; i tri bo­ginje, čije su osobine i funkcije uglavnom nejasne: boginje mora Ašerah, Astarte i Anat, Baalova sestra. U središtu hanaanske reli­gije bio je kult plodnosti, čije su glavne figure Baal, Anat i njihov neprijatelj Mot, gospodar smrti i neplodnosti. Jedini izvor naših saznanja o Hanaanu bila je, vekovima, Biblija, a njeni jevrejski au­tori shvatali su Baala kao zlo; za sam Hanaan on je, međutim, bio bog spasitelj, gospodar života i plodnosti, a njegovi simboli su, kao i simboli oca, vrhovnog boga Ela, bili bik i rogovi u obliku polumeseca. 

Prema hanaanskom mitu, Mot (hebrejska reč mot, 'smrt') pustoši svet, a Baal mu se suprotstavlja. Posle duge borbe, Mot pobeđuje Baala i gospodar se klanja i ponižava pred gnevnim neprijate­ljem, uz obećanje da će mu biti veran rob. Po nekolikim varijan­tama jednog istog čina, Mot Baala ili ubija ili proždire ili šalje u podzemni svet. U svakom slučaju, Baal nestaje i njegov nestanak sa lica zemlje traje punih sedam godina; za to vreme usevi i biljke sahnu i svet se pretvara u pustinju.43 I smrt bi večito vladala zem­ljom da Baalova sestra Anat, nemilosrdna devica, boginja ljubavi i rata, ne luta svetom tražeći mrtvog brata. Pronalazi, na kraju, nje­gov leš i sahranjuje ga po svim pravilima. Posle sahrane, kreće u po-teru za Motom i “Umrećeš, o, Smrti!” Anat pronalazi Mota i “ra­spori ga mačem i razveje vejalicom... i vatrom ga spali. Ručnom vodenicom ga melje... na njivi ga seje.”  Takvo Motovo ubistvo je istovremeno i čin plodnosti kojim se obezbeđuje sazrevanje zrna, ali i smrt smrti iz koje oživljava Baal. On se vraća iz podzemnog sveta i zemlja počinje da cveta i buja. Ali, oživljava i Mot, pa se dva boga ponovo sukobljavaju. Iako se u jednoj verziji mita nagoveš-tava da je na kraju ipak došlo do neke vrste izmirenja, u tradiciji su Baal i Mot, život i smrt, u večitom koštacu. Kao Set u Egiptu, tako je i Mot u Hanaanu najbliži načelu zla. Postavka da su Mot i Baal u večitom koštacu (uz priču o pomirenju) ukazuje na to da je reč o dubletu. Mot i Baal, smrt i život, su Bog, delo Božje, njegova vla­davina i ustrojstvo vaseljene. Anat i Baal su blizanci, dublet, podudaranje suprotnosti. Oni su ne samo brat i sestra, nego i muž i žena: Baal kao bik i Anat kao krava često se sparuju, a ponekad su im čak i funkcije istovetne. I Baal i Anat bore se sa Motom, i svako se od njih (u različitim verzi­jama mita) sukobljava sa aždajom po imenu Jam. Ali gnev device Anat nije ljudima uvek od pomoći. U jednom mitu, Anat se iz neu­tvrđenih razloga sukobljava sa neprijateljskom ljudskom vojskom: „I gle Anat, ona se bori Ubija sinove varoši dve Uništi narod sa obala mora I rod ljudski izlazećeg sunca... Do kolena je u krvi junaka Do guše u telima mrtvih...“ Sajrus Gordon tvrdi da uništenje naroda sa obala mora (zapad) i roda izlazećeg sunca (istok) predstavlja u stvari uništenje celog sveta. Ukoliko je Gordon u pravu, bes device Anat ravan je besu Egipćanke Sekmet. Na osnovu tog motiva, koji je zajednički Egip­tu, Mesopotamiji i Izrailju, može se izvesti zaključak da je Bog bio spreman da uništi čitav ljudski rod, ali da se na kraju ipak predomi­slio i neke ljude spasao od pokolja. U besu boginje Anat odražena je razorna, uništavajuća moć božanstva.