Istorijska definicija pojma

Istorija pojmova ima dvostruki cilj: da razume proces u kome se pojmovi razvijaju i da razume (pa i 'definiše') sam te pojmove. Ovaj metod podrazumeva da su pojmovi stvarni i značajni po sebi: kao što je to uočio Epiktet, ono što izaziva poremećaj u svesti ljudi nisu događaji nego njihova procena tih događaja. Metod je sličan tradi­cionalnoj istoriji ideja, ali se od nje razlikuje na dva načina. Prvo, oslanja se na istoriju društva i usvaja Manhajmov zaključak da se znanje stiče uvek sa izvesnog stanovišta. Pojmovi se razvijaju po pravilima koja delimično određuju društveni uslovi. I drugo, a to je mnogo važnije, metod omogućava pokušaj da se 'uzvišena misao poveže sa 'niskom mišlju, teologija i filosofija sa mitom i umetnošću, proizvodi nesvesnog sa proizvodima svesnog. Taj metod one­mogućava da se uopštava ona ideja o Đavolu koja je u Francuskoj u trinaestom veku bila zasnovana isključivo ili na dokazima, što su ih pružali teolozi ili na dokazima što ih je pružala popularna legenda. Možda bi najtačnije bilo reći da se ovim metodom povezuje i jedno i drugo, s tim što se prihvata i razlika koja ih deli. Pojam se, dakle, od ideje razlikuje po tome, prvo, što je i u društvenom i u kulturnom pogledu šire zasnovan i drugo, što obuhvata i psihološke nivoe koji su dublji od onih racionalnih.

 Šta je pojam? Pojam nije metafizička, objektivna, suštinska Platonova ideja. U objektivnoj stvarnosti možda postoji, a možda i ne postoji biće koje bi odgovaralo pojmu anđela ili  đavola. Ukoliko postoji, do saznanja o njemu je nemoguće doći. Ako neko čak i kaže da je Anđela ili Đavola video neposredno — kao to su patrijarsi videli aneđele ili kao što je Luter Đavola video kako ga vreba iza ćoška — onaj koji ga opaža, upija to viđenje u sebe i pre­nosi ga drugima unutar svoje psihološke i društvene sredine. Nije mi namera da o pojmovima, kao što su anđeli (pa i oni pali oličeni u demonima), iznosim bilo kakve metafizičke postavke, a ni da tvrdim kako je on možda 'stvarno' s one strane ljudskog opa­žanja. Da bih svoje izlaganje učinio što jasnijim i stilski ujednačenijim, najčešće govorim o pojmu anđela ili demona koji se menja ili razvija. Ali ono što pod tim uvek podrazumevam nije Anđeo/Đavo suh specie aeternitatis, nego Anđeo / Đavo onakav kakvog ga opaža ljudska svest.

Potvrđujem, dakle, stvarnost Anđela /Đavola, ali to ne znači i da procenjujem metafizičku stvarnost jednog takvog bića. »Stvarnost nije datost, nego konstrukcija... Ako ljudi definišu situacije u kojima se nalaze kao stvarne, onda su one stvarne po svojim posledica-ma«.  Reći ću da je Anđeo pojam Anđela, a Đavo pojam Đavola. To, međutim, ne znači i da tvrdim da religiozni entitet poznat kao Anđeo nije i nešto više od svog pojma. Možda jeste, a možda i nije. Jedina stvarnost koju znamo je stvarnost fenomena — tvorevina duha — i to znanje je sigurno zna­nje. Anđeli su stvaran fenomen i, sledstveno tome, svaki pojedinačni anđeo ili demon  je stvaran.

Pojam je, dakle, ono što se do danas mislilo da jeste. Umetnost je ono što se do danas mislilo da jeste. Demokratija je ono što se do danas mislilo da jeste. Anđeo / Đavo je ono što se do danas mislilo da jeste. Ali, ako je pojam sve ono što se od pamtiveka do danas mislilo da jeste, onda je on nedosledan i nepovezan, haotičan i kao takav ne doprinosi razumevanju. I zato bi tu definiciju trebalo istančati. Pojam je sazdan iz tradicije shvatanja o tome šta je on. Nastranu sta­vovi koji ne potiču iz opštih opažanja i koji nisu potecište tih opa­žanja, stavovi koji nikada u javnosti nisu ni provereni, ni potvrđeni, nisu ni od kakvog značaja. Ako mačku opišete kao krilatog debelokošca, ta ideja vam neće pomoći da razumete mačke. Od značaja su, dakle, samo one ideje koje su, u vreme kada su izlagane ili docnije, dobile dovoljnu javnu podršku. One sačinjavaju tradiciju koja se i pored svih svojih raznorodnih varijanti i oprečnih mišljenja, može slediti i o kojoj se, bar u opštim crtama, može govoriti. Anđeo/Đavo je ono što je i njegov pojam, a njegov pojam je tradicija ljudskih shvatanja o njemu.

Za proučavanje Anđela/Đavola ne postoji bolji način od istorije pojmova, jer ona povezuje teologiju, fiolosofiju, mitologiju, umetnost, književnost i legendu, odnosno čitav niz folklornih predaja. Da sažmemo:

Objektivna definicija Anđela / Đavola ne postoji.

Istorijski gledano, Anđeo / Đavo se može definisati.

Do istorijske definicije Anđela / Đavola možemo doći kroz odnos prema definicijama dobra i zla koje su i same egzistencijalne.

Anđeo je ono što se u društvu opaža kao dobro, dok je  đavo, sa druge strane, otelotvorenje svega onoga što se u društvu opaža kao zlo. Pojam Anđela i Demona sazdan je od tradicije (ili tradicija) opažanja tog otelotvorenja.

            Tradicija pojma ima sledeća obeležja:

Saobražena je tipu. Tradicija Đavola ostaje verna osnovnim opažanjima zla kao patnje pojedinaca. Tradicija anđela ostaje verna potrebi i nadi u čudo kao spasenje od zla koje realno preti svakom pojedincu. 

Tradicija se vremenom razvija. Tako saobražena tipu, postaje sve složenija i, po sastavu, čudesno raznovrsna i bogata.

U početku, tradicija prekoračuje svoje granice i obuhvata čitavu lepezu raznorodnih ideja.

Kasnije, njene se granice sužavaju, pomalja se žiža. U razdob­lju koje je prethodilo Novom zavetu, pojam Đavola obilovao je velikim bogatstvom mitoloških, teoloških i ikonografskih izraza; kasnije je racionalna teologija tradiciju kovala i klesala čekičem i dletom. Pojam je još živ i približava se, čini se, svojoj žiži.

Do nje se, na kraju, dolazi na jedan ili najviše na dva načina: A. tradicija u celosti prestaje da zadovoljava živa opažanja, prestaje da se razvija. U ovom slučaju, može se reći da se ona gasi, kao što to pokazuje primer pojma 'carstva'. Ili, B. tradicija može dospeti do živog jezgra integracije, do jednoglasnosti, kao u slučaju pojmova kakvi su „vrhovna vlast“ i „epska poezija.“ Kako bismo onda u okviru te 'tradicije pojam najbolje razumeli? Po mom mišljenju, pojam nećemo najbolje razumeti u svetlosti nje­govog porekla, dok će nam pravac u kom se tradicija kreće i razvija biti od velike pomoći. Uzećemo, kao opšte poznat primer, hrišćan-stvo: ne verujem da bi se istina hrišćanstva najbolje objasnila kroz traganje za njegovim počelima, već mislim da bi se pre rasvetlila kroz proučavanje njegovog razvoja u tradiciji. Ovaj prilaz obrnut je od pretpostavke koja je vrlo dugo vladala u hrišćanskim i mnogim drugim religioznim učenjima, od pretpostavke obeležene jednom genetičkom zabludom: da se pravo značenje reči — ili ideje — ot­kriva u njenom prvobitnom stadijumu. Navodimo Luja Diprea: »Velika popularnost ideje evolucije u biologiji, sociologiji i filosofiji devetnaestog veka ostavila je neobične posredne posledice na izučavanje religije. U toku nekolikih decenija vladala je bespogovorna postavka da se istina religije može otkriti samo u njenom začetku. I tako je traganje za definicijom dobilo oblik istraživanja početka, to jest 'traganja za istorijskim Isusom«. Mi ćemo, me­đutim, Hriščanstvo ili Ustrojstvo ili Đavola ipak najbolje shvatiti i razumeti ako sledimo pravac kojim su se oni kretali kroz vekove, to jest, ako sledimo njihov istorijski razvitak.