Sinedrion (Sanhedrin) - kada je uopšte ova
institucija jevrejskog naroda nastala, kao i njegov prvi sastav u istoriji
jevrejskog naroda, za sada nije rasvetljeno. Njegov razvoj je išao u vreme
hasmonejaca i preživevši mnoštvo udara opstao je kao vodeće institucionalno
telo koje je predstavljalo jevrejski narod za vreme rimske vladavine.
Sinedrion, uz jasan uticaj prokuratora, poprimio je precizan oblik i sprovodio
jasno zacrtanu službu. Sastavljen kao veće (skupština) sveštenika i laika imao
je 70 članova, ne računajući prvosveštenika koji je predsedavao Sinedrionom. Sinedrion
je bio podeljen na tri grupe koje su ga činile:
1.Poglavari svešteničkih porodica
2.Starešine koje su predstavljale laičku (svetovnu)
aristokratiju i književnike (pravnike i teologe)
3.Farisejski usmerene članove koji su činili manjinu
nasuprot većini koja se držala sadukejskih načela.
Primer njihove ideološke podvojenosti imamo u Delima
231-9 kada apostol Pavle, izveden pred Sinedrion, zameće svojim iskazom
raspravu izmedu farisejskog i sadukejskog članstva Sinedriona i ostaje neoštećen
u svom uverenju. Za vreme vlasti prokuratora, Sinedrion je imao velika ovlašćenja.
Bio je nadležan za sve slučajeve kršenja Tore, što je u praksi značilo građansko
i religijsko područje, jer je jevrejstvo nezavisno od okupacijskih vlasti imalo
samo jedan - svoj zakon. Vrhovno veće Sinedriona imalo je na raspolaganju
sopstvenu službu (tip svojevrsne poluvojne organizacije) koja je vršila
hapšenje onih koji su bili u težim prekršajima i mogla ih je kažnjavati ako im
je krivica bila dokazana. Imali su pravo da u težim slučajevima donesu smrtnu
presudu, ali presuda ove vrste morala je biti potvrdena od rimskog
prokuratora. Sinedrion je bila takođe institucija Jevreja koja je kao
sudnica bila uspostavljena za sve jevrejske zajednice izvan Jerusalema. Sudili
su pomesne slučajeve u svetlu usvojenih propisa koje je objavilo Veliko veće (Sinedriona
u Jerusalemu) za sve Jevreje naseljene po raznim oblastima Palestine.
Pismoznalci - književnici (poznavaoci spisa) se
prvi put u istoriji jevrejskog naroda pojavljuju u vreme cara Solomona. Bili su
obrazovani državni činovnici. Oni su počeli sa pisanjem mudrosne izraelske
književnosti. Nakon ropstva, književnik je bio čovek koji je vešto pristupao
Zakonu, kao na primer Ezra (Ezr. 76.11-12; Nem. 81). U prvom veku nove ere i za
vreme Hristove misije, književnici su bili pravnici, moralisti i teolozi koji
su predvodili jevrejski narod. (Mt. 232 – „Na Mojsijevu stolicu sedoše
pismoznanci - književnici. Činite, dakle, i držite se svega što vam kažu“).
Nazvani su: braniteljima, učiteljima, učiteljima Zakona, pa su ih oslovljavali
sa: rabi (rabbi je na jevrejskom učitelj). Bilo je posebno istaknutih rabina
tokom prvog veka nove ere, kao na primer Hikel i Šamaj, koji su podigli odlične
škole i stekli veoma visoko poštovanje i ugled. Takav je bio i Pavlov učitelj
Gamalijel (Dela. 534-39;223).Na osnovu rabinskog doprinosa jevrejskoj
tradiciji, nešto kasnije druge generacije pismoznanaca (književnika) sastaviće
zbirku jevrejskih spisa koja nosi naziv Talmud. Pored Talmuda, najstarija
pisana kodifikacija usmenog Zakona, biće drugo delo koje je nastalo vrednim radom
ovih ljudi i nazvaće ga Mišna (ponavljanje). 
Нема коментара:
Постави коментар