Jehva je ratnik

Tokom istorije došlo je do niza zaprepašćujućih transformacija božanskog motiva. Prvobitni bogovi bili su u vezi sa prirodnim pojavama i slavili su se u saglasnosti sa potrebama prvobitnog čoveka, ne vodeći računa o moralnim ili humanim vrednostima. Većina prvobitnih božanstava su ili ženskog roda, ili dvopolna, i povezuju se za kultove plodnosti, dok se tek kasnije pojavljuju muška božanstva – vezana za prirodne pojave. Ljudi prvobitno pokušavaju da sa bogovima komuniciraju, odnosno da njima upravljaju, putem magijskih rituala, a tek kasnije kada se ovo pokazalo kao nepouzdano – prinošenjem žrtvenog dara. Prinošenje žrtvenog dara zadržalo se i danas u većini religija i kultura kroz žrtvene zamene. Bogovi koje ljudi pokušavaju umilostiviti prinošenjem darova po pravilu su nagli, temperamentni, nepredvidivi, nehumani, nemilosrdni i sa današnje tačke gledišta zli. Tek u kasnijem istorijskom periodu dolazi do ublažavanja „kanonskih“ verovanja u vezi samog božanstva.  Jedan od entiteta koji je pretrpeo ovakvu transformaciju svakako je i Abrahamov bog  Jehva (JHVH).

Prvobitno, Jehva je nagao i nemilosrdan, sličan sumerskim i mesopotamskim bogovima, što svoje istorijsko opravdanje pronalazi u činjenici da su semitska plemena naseljavala i delila prostor Mesopotamije sa sumerskim, asirskim, akadskim i vavilonskim plemenima. Otuda je logično da osobine „Abrahamovog boga“ budu istovetne ili slične božanstvima koja su u to vreme bila prisutna na prostoru Iranskog platoa.

Postoji čitav niz tekstova koji Jevrejskog Jehvu dovode u vezu, pa čak i poistovećuju sa bogom Elilom koji se često nazivao i samo El. O naravi Elila govore brojne Vavilonske legende koje ga često prikazuju kao ratobornog i nemilosrdnog. Činjenica je da mnogi obredi ranog Judeizma, posebno forma obreda pri prinošenju žrtava, podseća na način na koji su se Elilu prinosile žrtve. Takođe danas se pouzdano zna da se ranije kao bog Jevreja obožavao i bog proleća i plodnosti Baal. Mnogi JHVH poistovećuju i sa zmijom, smatrajući da je rani oblik judaizma smatrao ovaj animalni oblik formom JHVH, što se može videti iz Mojsijevog životopisa.

Na planini Safon boravio je El, „prvi“ hananski bog. Otac bogova i ljudi bio je nepristupačan, „star“, „gospodar vremena“, „blagonaklon i milostiv vladar“. Pod njegovom vrhovnom vlašću Bâl je uzeo Anat za ženu, pobedio boga mora Jama i smrtonosnog Mota, te bio ustoličen kao božanski darivalac životvorne kiše. Ela je samo korak delio od svemoći, tako da je uvek bio predstavljen u sedećem položaju, s bikovskim rogovima, kao simbolom snage (ređe plodnosti). U Starom zavetu vrhovno božanstvo pominje se kao El i kao Jahve. Za Melhisedeka, kralja Jerusalima, kaže se da „iznese hljeb i vino; a on bijaše sveštenik Boga višnjega“. Ovde upotrebljeni izraz za Boga bio je El Elion. Danas se smatra da je Stari zavet kompilacija najmanje triju glavnih verzija jevrejske religiozne istorije, u kojoj je jahveistička tradicija dominantna. Dva epska ciklusa povezana sa Elom bave se Keretom i Akatom. Prvi govori o pomoći koju je dobio Keret, sin Elov i pravedan kralj. El je Keretu pomogao da nađe drugu ženu, blagoslovio ga „sedmoricom, čak osmoricom sinova“, a pred kraj svoje vladavine spasao ga je od staračkih nevolja. Tekst se prekida na mestu gde jedan od sinova optužuje Kereta za nesposobnost. U drugom epu sukob izbija kada boginja Anat prisvoji divan luk, vlasništvo Akata, sina kojeg je El poklonio kralju Danilu. U znak zahvalnosti zbog gostoljubivosti koju mu je ukazao kralj, bog kovačkog zanata Kotar dade Akatu luk „s rogovima… uvijenim poput zmije“. Princ odbi Anatinu ponudu besmrtnosti u zamenu za njegovo oružje, nazvavši to opsenjivanjem čoveka kojem je suđeno da umre. Zbog te drskosti boginja ga, s Elovom dozvolom, liši života. Ali luk „upade usred voda“ i slomi se, zajedno sa skupocenim strelama. Posle Akatove smrti, sve rastinje uvenu, a Bâl ne posla ni dažd, ni rosu na zemlju. U nepotpunom tekstu ostaje Pagat, Danilova kći željna osvete, „da umori bratovljevog umoritelja“. Upečatljiva je paralela sa Bâlom, mada ni u kom slučaju nije sigurno da je Akat predstavljao pojavni oblik božanstva plodnosti, „koje umire i oživljava“.

Isaija 29:6: „Gospod na vojskama pohodiće ga gromom i zemljotresom, i hukom velikom, vihorom i burom i plamenom ognjenijem koji proždire.“'

U knjizi prorokla Malahije čitamo sledeće: „Jer, gle, ide dan koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane.“ (Malahija 4:1)

Jezik koji se pojavljuje u kasnijim starozavetnim materijalima: 2. hronike 20:29 opisuje borbene aktivnosti Boga sa rezultatom Jehovisanstvom dobilo nešto mira i tišine, a Nehenijah 4:14 tvrdi isto u vezi završetka zida oko Jerusalima. Zehariah 14:3 dovodi nas do apokaliptike gde božija ratna dejstva dovode do kataklizmičkih i kosmičkih promena. Čak i kratak pregled ovog glagola ipak iznosi drugu mogućnost kroz „Jehva-je-Ratnik“ jezik, to jest da će se Jehva boriti protiv Izraela. Jeremija 21:5-6 ugrožava ovo okrećući veći deo jezika povezanog sa egzodusom. „Ja sam ću se boriti protiv tebe ispruženom rukom i snažnim oružjem, ljut, besan i u strašnom gnevu. I ja ću uništiti stanovnike ovog grada, i čoveka i zver; oni će umreti od strašne kuge.“ Posebno je važno da Jehva-je-Ratnik bude očuvano zbog njegove pozicije u odbrani prava potlačenih. Sveta pisma konstantno pozivaju ljudsko društvo da radi za i štiti pravdu slabima, ali ne govori slabima da je njihova nada u pravednom radu jakih. Nada slabih i siromašnih je u Bogu koji će se boriti protiv jakih koji ignorišu pravdu. Jehva-je-Ratnik obezbeđuje, na jedan način, nadu žrtvama kako trenutnim, tako i onim eshatološkim, pa čak i apokaliptičkim. Sa druge strane, to je užasavajuća tvrdnja za one koji žrtvuju. Stoga, opcije u ljudskom društvu kada je tema Jehva-je-Ratnik iskazana usred ugnjetavanja govore o sudu koji će bog činiti nad delima našim.