Hebrejska religija, moral i pitanje zla

Teško onima koji priželjkuju Dan Jahveov! Šta očeku­jete od Dana Jahveovog kad on je tama, a ne svetlost (Amos 5:18). “Ja koji pravim svjetlost i stvaram mrak” – tako se hvali Bog Jahve ili Bog Jehova (Knjiga proroka Isaije 45:7). U hebrejskoj religiji pre izgnanstva, Jehova je stvorio sve, i na nebu i na zemlji, i ono dobro i ono zlo. U njoj, Đavo nije postojao. Hebrejski pojam đavola razvi­jao se postepeno, iz mnogih i raznih napora da se ocrta pojam Boga Jehove.

            Apokrifi su spisi isključeni iz hebrejskog kanona Starog zaveta. Prepirke oko toga kojima su od mnogih svetih knjiga nadahnute ove koje postoje i danas, nastale su još u 4. veku pre nove ere, a hebrejski kanon dobio je svoj konačni oblik tek u prvom veku nove ere. U međuvremenu, svete knjige prevođene su na grčki i taj prevod završen je oko 250. godine pre nove ere. To delo, rađeno vekovima i nazvano Septuaginta, sadržavalo je veliki broj knjiga koje su na kraju izbačene iz hebrejskog kanona. One u većini govore o patnjama Jevreja pod sirijskim i rimskim ugnjetavanjem, a napisane su u periodu od oko 200. godine pre, do oko 150 godine nove ere; iako isključene iz kanona, imale su na njega veoma veliki uticaj. Iz stradanja jevrejskog naroda u tom razdoblju potekla je i knji­ževnost koja se naziva apokaliptičkom. Spisi, od kojih su neki ocenjeni kao kanonski, sastojali su se uglavnom od vizija u kojima je smak sveta zauzimao istaknuto mesto. Pisci pojedinih dela apoka­liptičke literature nedvosmisleno nagoveštavaju da je svet u đavo­lovoj vlasti. U stara vremena vladali su patrijarsi i kraljevi, ali je kasnije zemljom zagospodario Đavo. Uskoro će, međutim, carstvo Đavola („starog eona“) doživeti propast, jer dolazi Mesija i do­nosi „novi eon“, vladavinu svetlosti i pravde. Proročanstva o skoroj propasti sveta i preporodu koji nastaje posle nje, apokaliptički pisci pripisivali su starim, mudrim patrijarsima i prorocima. A kako su ta proročanstva bila zasnovana na događajima koji su se zbili za života pravih autora, ona su se, naravno, delimično i ostva­rivala i tako dobila još čvršću potvrdu u svesti onih koji su imali pri­like da ih čuju. Nasuprot apokaliptičkoj, književnost koju su stvarali rabini vrlo se malo bavila demonologijom, što je i razumljivo, jer Đavo u jevrejskoj misli ima mnogo manji značaj nego u hrišćanskoj.

            Na novo doba uticala su bar četiri tumačenja porekla he­brejskog Đavola. Prema prvom tumačenju, Satana je jedan od de­mona koji se uzdigao do položaja vođe. Ono, međutim, ne zadovo­ljava iz više razloga. Ne postoji ni jedan dokaz o tome da je ikada postojao neki beznačajni demon po imenu Satana; iako hebrejski demoni ispoljavaju razne vidove zla, ni jedan se nikada nije uzdigao do visokog položaja apoteoze zla (osim Azazela, koji je i jedini izu­zetak). Prema drugom tumačenju, Satana je personifikacija zlog impulsa u čoveku – raniji, uporedni i ličniji vid rabinskog yetser ha-ra 'sklonosti prema zlu'. Tačno je da sve koncepcije kosmosa mogu u krajnjoj liniji predstavljati psihološke projekcije, ali su čak i pojedini autori Starog zaveta smatrali da je Satana objektivna stvarnost. Ni to obrazloženje nije tačno. Opšta pretpostavka da je Satana bio jedan od Božjih slugu čija su moralna načela bivala sve nesigurnija, manje je objašnjenje, a više opis koji ne uspeva da nam razjasni zbog čega bi jedan takav proces bio potreban. U četvrtom tumačenju najbolje je shvaćen istorijski metabolizam pojma: Satana je otelotvorenje mračne Božje strane, onaj element u Jehovi koji uspešno osujećuje dobro. Ma kakvi da su začeci hebrejskog monoteizma, pisci Starog za­veta su Jehovu, boga Izrailja, poistovećivali sa jednim Bogom u kosmosu. A kao jedan Bog, i Jehova je, kao Bog monizma, morao biti „antinomija unutrašnjih suprotnosti“. Bio je, dakle, i svetlost i tama, i dobro i zlo. Iako smo navikli da Jehovu posmatramo kroz njegove stvaralačke vidove, razmotrimo sada i njegovu senku.

            U ranim tradicijama Starog zaveta, moralna načela Hebrejaca bila su pre povezana sa kršenjem tabua, nego sa narušavanjem druš­tvene pravde. Stari zavet osuđuje prestupe prema Jehovi, kao što su idolopoklonstvo, bogohuljenje, skvrnavljenje Sabata i kršenje za­kletve. Knjiga levitska i Deuteronom (ili Deuteronomion).Treća i Peta knjiga Mojsijeva svedoče o značaju što su ga imali obredi i tabui. Izrailjci su se pravde držali samo u odnosu na svoje sunarodnike, jer su njihovi postupci prema gentilima bili isto toliko stravični kao i postupci Asur-Nasir-Aplija prema bespomoćnim žr­tvama.

            Kada su Izrailjci napali Hanaan, Isus Navin je zaposeo grad Hazor: „I uze Asor i ubi cara njegova mačem. I Izrailji pobiše sve živo što bješe u njemu oštrijem mačem sijekući, te ne osta ništa živo; a Asor spališe ognjem... A sav plijen na tijeh gradova i stoku pograbiše za sebe sinovi Izrailjevi; samo ljude sve isjekoše oštrijem mačem, te ih istrijebiše, ne ostaviše ništa živa“ (Knjiga Isusa Na-vina 11:10-14). Tu svoju taktiku Izrailjci su pripisivali Jehovinoj volji. A kada bi narod Hanaana pokušao da se suprotstavi i zaustavi osvajanja divljih i surovih neprijatelja, što je možda bilo i oprostivo, Jehova bi im okamenio srca: „I Gospod naumi da oni u bici pruže Izrailjima ogorčen otpor, kako bi zato bez milosti bili pora­ženi i istrebljeni.“ Jehova je, dakle, prvo naredio da se Hanaan osvoji, potom narod Hanaana izazvao da izabranom narodu pruži ogorčen otpor, i na kraju Izrailjcima naložio da neprijatelje istrebe. Malo je egipatskih, vavilonskih i hanaanskih bogova koji su tako okrutni kao Jehova, Bog Izrailja.

            Ali, Jehova nije bio milostiviji ni prema svojim Izrailjcima. Kada bi oni plen iz osvojenog grada prisvojili, umesto da ga posredstvom sveštenika predaju Jehovi, Bog bi decu Izrailja kažnjavao tako što bi narodu Hanaana dozvolio da ih porazi. Isus Navin pita Jehovu šta im je da urade, a Bog mu naloži da on, Isus Navin, otkrije kriv­ca. Kocka pada na Ahana; Ahan priznade krivicu i Izrailji ga izvedoše u dolinu Ahor, gde ga zasuše kamenjem: „I Gospod se povrati od žestine gneva svojega.“ Za nagradu, Jehova predade Izrailjcima grad Asor (Hazor), a Izrailjci „pobiše sve živo što bješe u njemu oš­trijem mačem sijekući, te ne osta ništa živo; a Asor spališe ognjem. Toga jednog dana pobiše dvanaest hiljada ljudi, čitavo stanovništvo Asora“. Logika je bila nemilosrdna: Bog je Izrailj izabrao za svoj narod, i zato je svaki gentil koji bi mu se našao na putu morao bez milosti biti uništen; ali, morao je biti uništen i svaki Izrailjac koji se ne pokorava Jehovinoj volji i zapovesti. Bog Izrailja bio je jedini Bog, vrhovna moć u kosmosu, glavni zapovednik: ništa se nije činilo što on nije želeo da se učini. Kada bi neko, dakle, prekršio moralna načela, onda je to jednostavno zna­čilo da je taj prestup izazvao sam Jehova. Tako je i u Postanju, Prvoj knjizi Mojsijevoj (12:17), Bog uzrok što Avram u Egiptu uporno tvrdi da mu je Sara sestra, a ne žena. A kada se Faraon zaljubi u Saru i hoće da se oženi njome, naivno verujuči da je reč o Avramovoj se­stri, Bog ga kažnjava „i pusti velika zla na Faraona i na dom njegov radi Sare, žene Avramove“. U Izlasku, Drugoj knjizi Mojsijevoj, Bog čini da „faraonu srce otvrdne“, jer ga navodi na to da Hebrejcima zabrani izlazak iz Egipta. A onda, za kaznu, šalje nesrećnim Egipćanima zlo za zlom. Čim je faraon spreman da popusti, Bog ga navodi na novi otpor, a svaki otpor, i njemu i njegovom narodu, do­nosi još veće nedaće. Na kraju, Jehova faraona kažnjava tako što naređuje da se u svakom egipatskom domu pobiju prvenci i da se poštede samo deca Izrailja.

            Kada bi Izrailjci neprijatelju katkada i ukazali milost, Bog bi ih oštro prekorevao što ne poštuju njegovu volju (Knjiga o sudijama 2:1-2). Ali Bog nije dizao ruku samo na gentile. Kada je Ahitofel pokušao da Avesaloma pomiri sa njegovim ocem Davidom, Jehova je mladića skrenuo sa pravog puta, jer „naredi da se razbije svjet Ahitofelov koji bješe bolji, da bi navukao zlo na Avesaloma“ (Druga knjiga Samuilova 17:14). Uostalom, Jehova je ponekad i prema na­rodu Izrailja postupao kao prema Egipćanima. „I reče proroku Isaiji: Idi i reci tome narodu – Slušajte, ali nećete razumjeti. Gledaj­te, ali nećete poznati. Učini da odeblja srce tome narodu i uši da im otežaju, i oči im zatvori, da vide očima svojim i da ne čuje ušima svo­jim i srcem svojim ne razumiju, i ne obrate se i ne iscijele. A ja rekoh: dokle Gospode? A on reče: Dokle ne opuste gradovi da bude bez stanovnika i kuće da budu bez ljudi i zemlja dokle sasvijem na opu­sti“ (Knjiga proroka Isaije 6:9-11). Na tom nivou razvoja hebrej­ske religije ne uočava se bitna razlika između ambivalentnosti Boga Jehove i ambivalentnosti Boga monizma.

            Čovek sa kojim se Jakov u plićaku Javok „rvaše do zore“ mogao bi biti Jehovin zao vid (Postanje, 32:22-32). Ta Božja senka još je ja­snija u Izlasku (4:24-26), gde Bog pokušava da ubije Mojsija koji se vraća u Egipat: „I kad bijaše na putu u gostionici, dođe k njemu Go­spod i šćaše da ga ubije. A Sefora uze oštar nož i obreza sina svojega i okrajak baci k nogama njegovijem, govoreći – Ti si mi krvav za­ručnik. Tada ga ostavi Gospod.“ U Deuteronomu (Peta knjiga Mojsijeva, Zakoni ponovljeni) (32:41-42), Jehova je, čini se, spreman da uništi Sekmet ili Anat:

            Ako naoštrim sjajni mač svoj

            i uzmem u ruku sud,

            učiniću osvetu na neprijateljima svojim

            i vratiću onima koji mrze na me.

            Opojiću strijele svoje krvlju,

            i mač će se moj najesti mesa,

            krvlju isječenijeh i zarobljenijeh

            kad počnem osvetu na neprijateljima.

            Jehovina surova priroda u predproročkoj hebrejskoj religiji odraz je surovih običaja Izrailjaca lutalica, Izrailjaca osvajača. Što im je život bivao sređeniji, to su umerenija bivala i njihova moralna načela. U svom etičkom učenju, proroci su propovedali milosrđe, staranje o siromasima, usamljenicima i beskućnicima; uporno su isticali odgovornost pojedinaca i njegovu dužnost da izbegava promiskuitet, pijanstvo, podmićivanje i laž. U novom osećanju za dobro i zlo, Hebrejci su napuštali obredni tabu i okretali se praktič­noj i čovečnoj etici ljudske odgovornosti. Tako su počela da se menjaju i svojstva samoga Jehove.

            Kako više nisu mogli da pljačku i uništenje mirno pripisuju Bož­joj volji, Hebrejci su izmislili nove teodiceje. Jedna je bila da je zlo posledica greha čovečanstva. Jehova je u Raju ljudsku rasu usrećio, ali mu je prvi par otkazao poslušnost i za kaznu bio isteran iz Raja. Osnove doktrine o prvobitnom grehu priča ne dobija u Starom zavetu, nego tek mnogo kasnije, u delima rabinskih, i, još više, hrišćanskih pisaca, premda se u u tekstovima Starog zaveta tema o ljud­skoj izopačenosti i o ljudskom grehu tka preko Kaina, Sodome i Gomore. U Nojevo doba, verolomnost i izdajstvo kažnjavaju se potopom i potresima što ih Izrailj doživljava u toku naseljavanja Hanaana i u razdoblju carstava. Misao da se čovečanstvo otuđilo od Boga dolazi do izražaja još u Postanju (6:5-6): „I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji i da su sve misli srca nji­hova svagda samo zlo, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji“. Otpadništvo hebrejskih kraljeva i njihovog naroda od Za­veta navodi ojađenog Gospoda da taj svoj narod kažnjava u više na­vrata. Ti gresi i te kazne bili su, međutim, tako česti i toliko veliki da i nisu, čini se, odgovarali mogućnostima nejakog čovjeka da božan­stvo razgnevi u tolikoj meri. Zato su se Hebrejci i nesvesno pitali kako im je uopšte taj toliko moćan i sveznajući Bog mogao dozvo­liti da greše. Izvitoperena ljudska volja bila je, kako izgleda, krajnje nedovoljno objašnjenje za neizmernu i stravičnu količinu zla u svetu. Tragajući za odgovorom, Hebrejci su se priklonili drugom ob­jašnjenju: podstrekač zla je opaki duh čija je moć da razgnevi daleko veća od moći običnih smrtnika. Jehovi se, dakle, oduzima onaj zao, razorni vid i pripisuje se drugoj, oprečnoj duhovnoj sili Đavolu. U božanskoj prirodi nastaje, u stvari, rascep sličan rascepu do kojeg dolazi u egipatskom ili hanaanskom Bogu. Jedan Bog čepa se na dvoje: onaj njegov dobri vid postaje „Gospod“, a onaj rđavi postaje „Đavo.“ Iako su kao osnovni element svoje religije i dalje uporno isticali monoteizam, Hebrejci su se i nesvesno usmeravali ka duali­zmu. Eksplicitno, bili su monoteisti: postojao je samo jedan Bog i zvao se Jehova. I bio je svemoguć. Sada je, međutim, Bog dobar, isključivo dobar, jer zlo je tuđe njegovoj prirodi. Ali, zlo postoji i dalje. Da bi to postojanje zla bar donekle objasnili, Hebrejci su primorani da se okrenu dualizmu; nikada, međutim, nisu bili pot­puno svesni toga šta uvode u religiju u kojoj je svako povlačenje od monoteizma predstavljalo najstrašnije bogohuljenje. Čak se i apokaliptička književnost usteže da tvrdi da je, i po poreklu i po suštastvu, Đavo sveukupno zlo. I to rastezanje između izričitog mono­teizma i prećutnog dualizma postaje karakteristično obeležje he­brejske i hrišćanske religije. Teodiceju koče ili potpomažu i razlike koje su zamagljene još u samoj biti. Ranije je Jehova bio Bog, antinomija unutrašnjih suprotnosti. Sada Jehova postaje Gospod, dobri Božji vid. Ime Je­hova ili Jahve i odanost hebrejskog naroda svome Bogu odnose se isključivo na dobrog blizanca. A rđavi blizanac? Budući da u strogo monoteističkoj religiji nije mogao biti bog, šta je bio? Odgovor na to pitanje zadavao je i jevrejskim i hrišćanskim teolozima ogromne teškoće i bacao ih na strašne muke. Istorijski posmatrano, do odgo­vora bi se najlakše moglo doći kroz proučavanje načina na koji je došlo i do rascepa božanske prirode. Bog se podelio, da primenimo metaforu, duž dve geološke linije. A te dve linije su linije zla, jer prvu predstavljaju bene ha-elo-him, a drugu maVak Yahweh.

            Postoje, čini se, očigledni dokazi da su neki elementi hebrejskog politeizma opstali u prvih šest knjiga Starog zaveta gde se, kada je reč o Bogu, u elohističkom izvoru dosledno koristi množina Elo-bim, dakle „Gospodi“. U Postanju (3:5), zmija kaže Evi da će ako pojedu rod sa drveta i ona i Adam „postati kao bogovi“. I sam Bog služi se ponekad zamenicom „mi“, koja je i nešto više od obične kraljevske konvencije. On se i u Petoknjižju (prvih pet knjiga Bi­blije ili, po jevrejskom, Tore) i u kasnijim spisima pojavljuje kao Bog koji sedi na prestolu, okružen „vojskom nebeskom” koja je sod. Nebeski dvor, „sabor“, često se naziva bene ba-elobim – Gospodnji sinovi, što bi se moglo uporediti sa „Božjim sinovima“ hanaanske religije. U Hanaanu ti „sinovi“ su bogovi, manifestacije božanskog načela. Prvobitna ideja hebrejske religije bila je, bez sumnje, da je Jehova okružen panteonom koji bi se mogao upore­diti sa onim Zevsovim ili Votanovim. A kako ta ideja strogom monoteizmu nije bila po volji, banim (bene ba-elobim) postaju zlokobne figure, iako zadržavaju veoma važnu funkciju razdva­janja dobrog i rđavog vida božanske prirode. Knjiga postanja priča kako su se još na samom početku istorije ljudske rase bene ha-elohim zagledali u kćeri ljudi i veoma brzo otkrili koliko su lepe i zavodljive. Te žene izrodile su im rasu džinova koji su se zvali nefilim. Deca banim i žena bila su polubogovi, „ljudi od slave.“ A kad posle tih događaja Gospod na zemlju šalje potop, on za grehove kažnjava ljude a ne banim, jer je „nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji” (Postanje 6:5). Psalmi Davidovi kažu da „Bog stade na saboru Božjem i usred bogova izreče sud, pa zaklju­či: „Rekoh: bogovi ste i sinovi višnjega svi, ali će te kao ljudi pomrieti, i kao svaki knez pašćete.“ Na to Gospod sudi članovima sa­bora nebeskog i oni padaju zbog svojih grehova. Taj pad je možda prelaz iz besmrtnosti u smrtnost, a možda i prelaz sa moći na nemoć, a možda i jedno i drugo. U svakom slučaju, čini se da nije reč o padu sa neba. Na žalost, nema indikacija u čemu bi se taj strašni greh bogova sastojao. Odlomak iz Psalama udaljen je naj­manje pet stotina godina od odlomka iz Postanja, a i napisan je u potpuno drugačijem intelektualnom kontekstu. I pored toga, oba odlomka upućuju na postojanje nebeskog dvora ili nebeskog sabora, i na grešnost bar nekih njegovih članova. Dalji razvoj tih ideja prepušten je piscima apokaliptičkog razdoblja.

            A u tom apokaliptičkom razdoblju Jevreji nisu shvatili zašto je Jehova napustio svoj Izrailj. Budući da je on to učinio, Izrailj, kao nacija među nacijama, nema više čemu da se nada – razmišljali su oni. A kako je i u njihovo vreme svetom vladalo zlo, bili su uvereni da je dolazak Mesije pitanje dana i da u tom iščekivanju svaki pojedinac mora ispunjavati svoju dužnost prema Gospodu. U tim mračnim danima, moralna načela pojedinaca bila su sve više usmerena na to da se izbegne grešnost, a sve manje da se dostigne vrlina, pa se prisustvo greha i zla zadržalo i u rabinskoj i u hrišćanskoj misli. Zlo ovoga sveta se, dakle, ne pripisuje više Jehovi koji kaže: „Nebo i zemlju pozovite, oni neka svedoče: stvorih dobro, a zlo izostavih jer živim, tako reče Gospod“.

            Jedan od najranijih i najuticajnijih apokaliptičkih opisa propasti bene ha-elohim sadržan je u Knjizi Enohovoj. Enoha vode u obi­lazak zemlje i u Šeol; u toku potovanja, on sreće uništene Božje sinove i sasluša njihovu priču. Enohov opis je neka vrsta napomene, objašnjenja originalnog pasaža iz Postanja. Prema njegovom kazi­vanju, „anđele, decu neba, obuze požuda kad ugledaše kćeri ljudi”. U razvoju Đavola, apokaliptički pisac pravi veliki korak napred. Potvrđujući bliskost bene ha-elohim sa Gospodom, jer oni su deca neba. Enoh ih svodi na status anđela i povlači ih sa granica božanske prirode, što i njemu i drugim apokaliptičkim piscima daje odrešene ruke da ukažu na zlo koje nose u sebi. Nejasnosti ili, tačnije, nejasni nagoveštaji u Postanju i u Psalmima polako se rasvetljavaju: ta pala, grešna bića su zla.

            Anđeli Buntovnici kako se od sada zovu imaju i vođu koji se zove Semijaza. Đavo ima brezbroj imena i često ih menja, na­ročito u apokaliptičkom periodu: Belijal, Mastema, Azazel, Satanail, Samael, Semijaza, ili Satana. Ta imena su različitog porekla, a bića što ih denotuju razlikuju se među sobom i po poreklu i po funkciji, da bi se postepeno stopila u jedno. Đavo postaje duhovno biće, otelotvorenje početka i suštastva zla: postoji samo jedan Đavo, ali je ta činjenica unekoliko zamagljena u prvim izučava­njima koja su bila isključivo usredsređena na ime Satana. Religije su Đavolu nadevale razna imena, pa tako on i u judejsko-hrišćanskoj tradiciji ima bezbroj naziva. Od svih tih bića, najuzvišeniji je Satana. „Visoko na carskom prestolu... seđaše uzvišeni Sotona.“ To ime postaje nadmoćno zato što se:

            1. reč satana pojavljuje i češće i upadljivije od drugih imena, i

            2. pojavljuje na ključnim mestima.

            Pobeda Satane nad Azazelom ili Belijalom manje je pobeda jedne vrste bića nad drugom, a više pobeda jednog imena nad drugima. Ni Satana, ni Azazel, ni Belijal, ni Mastema, nisu u početku načelo zla, oni mu se približavaju tek u apokaliptičkoj književnosti. Ali, kako je bitan razvoj pojma načela zla, važno je naglasiti da je sa tim načelom ime Satana prisnije povezano nego sva ostala đavolova imena. Hebrejska reč satan potiče iz korena koji označava 'suprotstaviti  se', 'ometati' ili 'optužiti'. Grci su je preveli izrazom diabolos, „ne­prijatelj“, a iz grčkog jezika prešao je u latinski diabolus, nemački Teufel i engleski devil. Osnovna denotacija izraza je, dakle, pro­tivnik. U tom jednostavnom značenju, reč satana (sotona) pojav­ljuje se u Starom zavetu najčešće kao zajednička imenica povezana sa protivnikom ljudi, kao, na primer, kada David kaže sinovima Serujinim: „Šta je vama do mene, sinovi Serujini, te ste mi danas pro­tivnici?“ U jednom ranijem pasažu, anđeo Gospodnji prepreči put Valamu koji putuje na magarici. A kako taj anđeo onemogućava prolaz, označen je izrazom satana. Ovde se prvi put jedno natpri­rodno biće naziva satanom, ali je i u ovom slučaju naziv upotrebljen kao zajednička imenica: anđeo nije biće koje se zove satana, on u tom određenom trenutku samo dejstvuje kao prepreka prolaza (Brojevi, Četvrta knjiga Mojsijeva, 22:25-35). Treća dimenzija reci satana dolazi do izražaja u Knjizi proroka Zaharije (3:1-2): „Poslije mi pokaza Isusa poglavara svešteničkoga, koji stajaše pred anđelom Gospodnjim, i Sotonu koji mu stajaše s desne strane da ga prekori. I Gospod reče Sotoni – Gospod da te ukori, Sotono, Gospod da te ukori, tebe koji izabra Jerusalim.“ Ovaj odlomak znak je velikog napretka. Iako hebrejski član označava pre zajedničku nego ličnu imenicu, on u punoj meri prenosi ideju o ličnosti koju obeležava. Pred nama je natprirodno biće koje dejstvuje kao prepreka, ali i biće koje je i po prirodi i po imenu opstruktor. To biće nam je potom predstavljeno kroz neprijateljski stav prema bar jednom čoveku: „sotona“ stoji pred Bogom i optužuje Isusa Navina. Satana se, dakle, pojavljuje u sasvim određenom značenju tužioca, u smislu u kome su ga, zahvaljujući konotacijama grčkog izraza diabolos, prihvatili apokaliptički pisci i hrišćanstvo. Postoji i nagoveštaj o Sataninom otporu Jehovi, ali i o njegovom suprotstavljanju lju­dima, jer Bog mu stalno prebacuje da čini nedela. Uprkos tome, Sa­tana traži kaznu za Isusa Navina. On možda i nema rđave namere, a možda prosto naprosto ne shvata da Jehova želi da bude milostiv. Kako bilo, Jehova mu dopušta da stane pred njega i da mu se obrati: Satana je jedan od bene ha-elohim i samim tim je, posredno, i jedan od Božjih vidova.

            Pre nego što pređemo na razmatranje razvoja Sataninih obeležja u kontekstu Knjige o Jovu, vratićemo se Anđelima Buntovnicima i nji­hovom vođi. Semijaza podstiče anđele da ne gase svoju žudnju prema kćerima ljudi i oni silaze (ne padaju) sa neba, po svojoj slo­bodnoj volji; spuštaju se na Brdo Hermon i žene se kćerima ljudi, koje upućuju u tajne magije i zemljoradnje. Ljude podučava i Azazel, jedan od Buntovnika koji je čas potčinjen Semijazi, čas izjedna­čen sa njim, a čas njegov naredbodavac: uči ih da prave oružje koje vodi u nasilje i ukrase koji pothranjuju taštinu. Ovde Anđeli Bun­tovnici imaju ulogu vrlo sličnu onoj koju su Titani imali u grčkom mitu: oni ljudima šire oblast znanja, ali čine to protiv Božje volje, jer je za Boga njihovo učenje sušti greh. U hebrejskoj priči, njihova požuda je još jedan dokaz poročnosti, pa je poročna i priroda nji­hovih potomaka. Deca, rođena iz njihovih veza sa ženama, su džinovi koji se ustremljuju na ljude: uništavaju im posede i proždiru im tela. Ljudi se žale Gospodu i kažu: „Ti vide šta učini Azazel, on što sve na zemlji nauči bezbožnosti i grešnosti... I sva zemlja iskr­vari zbog onoga čemu je nauči Azazel: njemu pripiši sve grehe.“ Spreman da ljudima usliši molbe, Gospod na zemlju šalje četiri arhanđela – Arijela, Rafaila, Gavrila i Mihaila (svi vidovi zaštitničke strane božanske prirode). Arhanđeli poubijaju džinove, ali njihove aveti i dalje „kinje, tlače, razaraju, napadaju i uništavaju ljude na zemlji“. Anđeli osvetnici napadaju i Buntovnike: Rafailo vezuje Azazela i kroz jedan otvor izbacuje ga u pustinju, u mrak; ostale Buntovnike spušta u duboke doline da bi u njima ispaštali grehe sve do sudnjeg dana. U mitu o Buntovnicima, kako je ispričan u Knjizi Enohovoj, greh se nedvosmisleno pripisuje anđelima, a opisuje se i njihovo kažnja­vanje. Iako sa neba silaze svojevoljno, njihov kraj je pravi „pad“: Gospodnji osvetnici bacaju ih u mračne jame. Znači li to da su Bun­tovnici jedini uzrok grešnosti na zemlji? Ni sam Enoh ne veruje u to. Prvo, njihov silazak sa neba usledio je posle proterivanja Adama i Eve iz Raja i Kainovog greha prema Avelju, pa Enoh kaže da „greh nije poslat na zemlju, da je greh stvorio sam čovek“. Ukoliko su, pak, zagrešili i Anđeli Buntovnici, uzrok greha leži u njihovoj potčinjenosti Azazelu ili Semijazi, jer oni su početak svih zla. Ambi­valentnost Knjige Enohove, koju su punih sto pedeset godina pisali mnogobrojni autori, ukazuje na to da se pojam porekla zla naglo razvijao u apokaliptičkom periodu.

            U istom razdoblju pojavljuju se i drugi brojni opisi Anđela Bun­tovnika. U Knjizi jubileja, priča se da su oni na zemlju sišli u „oprosnoj godini.” Oni, dakle, ne dolaze zato da bi zgrešili, nego „da bi decu ljudi naučili čemu i na zemlji zaveli pravdu.” Tek pošto su sišli sa neba, osetili su požudu prema kćerima ljudi i ukaljali se. Ambivalentnost tih anđela veoma je jasna: oni silaze sa najboljim namerama i tek na zemlji greše, da bi, posle prvog greha, sva nji­hova dela postala nedela. Vođe su im Belijal i Mastema, a deca džinovi koji uništavaju i ljude navode na greh. Te grešne anđele Go­spod kažnjava tako što ih, okovane, zatvara u dubine zemlje, a njihovu decu džinove podstiče na međusobnu borbu u kojoj se sami istrebljuju. Ali, na zemlji ostaju njihove aveti, koje i dalje čine zlo i ljude navode na greh. Zbog toga se Noje obraća Jehovi za pomoć, a Je­hova naređuje da se aveti bace u mrak. Ali onda pred Jehovu stupa Mastema i kaže: „Dozvoli Gospode, Tvorče, da neki preda mnom ostanu i čuju glas i čine što ja nalažem, jer oni će mi pomoći da sino­vima ljudi volju moju nametnem.“ A Jehova odgovara: „Deseti deo nek ostane pred njim a ostale kaznite.“ I Gospodnji anđeli devet de­setina opakih duhova baciše u mrak, a jednu desetinu poštedeše da „Sotoni posluže na zemlji.“  Funkcija tih bića, koja su povremeno izjednačena sa demonima, jeste da čovečanstvo dovedu u iskušenje i skrenu ga sa puta Gospodnjeg: Isak će, kasnije, obećati Jakovu: „Mastemini duhovi neće zavladati tobom, ni semenom tvojim, i neće te odvratiti od Gospoda“. U Knjizi jubileja. Anđeli Buntovnici ne donose greh, jer na zem­lju silaze u „oprosnoj godini“, pet stotina godina posle stvaranja sveta. Njihovom vođi, Mastemi ili Satani, knezu palih anđela i predvodniku svih onih koji ljude dovode u iskušenje, dodeljuje se sada izrazito dijabolična uloga. Međutim, i sam Jehova je svojim anđelima dozvolio da zgreše, pa je i Mastemi dao izričito pravo da zadrži jednu desetinu demona, da bi uz njegovu pomoć i dalje vladao ljudima. Mastema jeste vođa palih anđela, ali je i Jehovin potčinjeni. Očigledno je da autor knjige ne zaboravlja da je Jehova tvorac svih zala na svetu.

            Značajan doprinos mitu dala su još dva dela apokaliptičke knji­ževnosti. Rubenov zavet sadrži nekoliko pojedinosti koje su bile od velikog značaja za izučavanje veštica i njihovog kulta. Kao što je Adama Eva dovela u iskušenje, tako su i Anđele Buntovnike u iskušenje dovele žene svojom zavodljivom šminkom i zanosnom frizurom: teret greha je, dakle, na čoveku ili, tačnije, na ženi. Budući da Anđeli kao duhovna bića ne mogu da rađaju decu, oni se ženama pokazuju u trenucima kada one ljubav vode sa svojim muževima, pa se tako iz ljudskog semena začinju tuđi oblici. Jedna varijanta tog mita o zlom duhu koji napastvuje žene veoma je česta u istoriji srednjovekovne magije: veštica se odaje pirovanju i razvratu iako naizgled spokojno spava pored muža u krevetu.

            Knjiga o Enohovim tajnama unosi u mit nov i veoma važan ele­ment: anđeli su se pobunili iz oholosti. Ključni odlomak glasi ovako: „I jedan se od anđela otpadi mišlju da presto svoj postavi iznad oblaka nad zemljom i izjednači se sa svakom moći. I ja ga zba­cih sa visina, sa anđelima njegovijem. I on nastavi da leti, da leti večito, nad bezdanom.“

U taj splet motiva pobune i požude utkana su u odnosu na anđele i dva prvobitna greha, dva u početku različita motiva za greh. Za pojam Đavola vezana je, samo na drugi način, i misao o padu izazvanom ohološću. U Knjizi proroka Isaije piše:

            Kako pade s neba, zvijezdo danice, kćeri zorina?

            Kako se obori na zemlju koju si gazio narode?

            A govorio si u srcu svom:

            izaći ću na nebo,

            više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj

            i sješću na gori zbornoj

            na strani sjevernoj.

            Izaći ću u visine nad oblake,

            izjednačiću se s višnjim.

            A ti se u pakao svrže,

            u dubinu grobnu.

            Ta zvijezda danica, kćer zorina ili doslovnije prevedeno sa he­brejskog Helel ben-šahar 'blistavi sin zorin', često se povezivala sa vavilonskim ili asirskim kraljem, kroz metaforu jutarnje zvezde čiji se blistaj gasi rađanjem sunca. U svakom slučaju, čini se da koreni ovog odlomka potiču iz hanaanske legende i književnosti. Ugaritska pesma o Šahari i Šalimu priča o dvoje božanske dece, o Šahari zori, i Šalimusutonu, koja se rađaju iz snošaja boga Ela i smrtnica. Prvobitna priča o Šahari vrlo je slična priči o Anđelima Buntovnicima: u obema je reč o hijerogamiji u kojoj božansko biće obljubljuje ženu smrtnicu.

            Bez obzira na namere proroka Isaije, apokaliptički pisci su taj deo shvatili kao upućivanje na pad nekih od članova nebeskog dvora. U Knjizi Enohovoj, pali anđeli liče na zvezde koje padaju s neba. Poistovećenje anđela sa zvezdama nije nepoznato ni Starom zavetu, a slike što ih niže Enoh ukazuju na to da se mit o Buntovni­cima već tada unekoliko podudarao sa odlomkom iz Knjige proroka Isaije.

            Tako se četiri ideje, koje su do tada bile odvojene, stapaju u jednu:

Đavo je zgrešio iz oholosti.

Uzrok propasti Buntovnika bila je požuda.

Helel ben-šahar su pali sa neba. Buntovnici su sišli na zemlju sa namerom da zgreše.

 Zvezda koja pada ili koja gasne, izjednačena sa Satanom, daje Đavolu novo ime Lucifer i omogućuje suštinu mita. U Novom zavetu (Jevanđelje po Luki 10:18), Satana sa neba pada kao munja. Čini se da je Luka ideju o palim anđelima spojio sa Luciferom i tako Satanu, vođu upropašćenih anđela, poistovetio sa onim jednim anđelom, koji je zbačen sa neba.

            Ukratko: bene ha-elohim su članovi nebeskog dvora, Gospodovog panteona. Ali neki od njih počine greh bilo iz požude bilo iz oholosti. Ukoliko ih je na greh navela oholost, bivaju zbačeni sa neba; ukoliko ih je na greh navela požuda, silaze sa neba svojevolj­no, ali u tom slučaju bivaju bačeni u mračnu jamu gde ih snalazi za­služena kazna. Oni su sužnji tame, ili u zemlji (u dolinama ili ispod njene površine) ili u vazduhu. I ne samo da greše, nego na greh na­vode i celi ljudski rod. Njihov vođa je vođa onih koji kušaju. Iako se tom vođi pripisuju svi gresi, Jehova mu, izričito, daje puno pravo da nastavi sa nedelima. Azazel ili Mastema jesu, čini se, veoma daleko od božanske prirode, ali oni su Božje sluge, ruke i oruđe i predstavljaju jedan vid njegove božanske ličnosti. Bene ha-elohim udaljavaju se, postepeno, od Boga, od one njegove dobre strane, i postaju, postepeno, sve opakiji, premda se u biti njihova prisna veza sa Bogom ne raskida.

            Druga velika linija duž koje se Božja priroda podvaja je linija malak Jahve. Malak Jahve je Božji izaslanik ili Božji glasnik. Kao bene ha-elohim, i malak je jedan od vidova božanske prirode, ali se bitno razlikuje od banim: dok banim ostaju na nebu sa Gospodom, malak luta svetom u Božjoj službi. Malak je Božji glas, sam Bog. Da je malak isto što i Bog vidljivo je u Izlasku (3:2), gde se Mojsiju malak javlja iz kupinovog grma, kao što mu se u trećoj glavi javlja i sam Jehova. Malak je, dakle, ona Jehovina strana koja je okrenuta ljudima ili onaj Jehovin vid koji su ljudi kadri da opaze ili ona njegova manifestacija u kojoj se on obraća ljudskim bićima. Izraz malak preveden je u Septuaginti isključivo kao angelos, „gla­snik.“ Obično je upotrebljen u jednini, premda se na nekim mestima pojavljuje i u množini — malakim. Vrlo je moguće da je reč malak težila množini zbog poređenja sa pojmom bene ha-elohim. U apokaliptičkom periodu, duboko se uvrežila ideja da postoji ve­liki broj anđela, a u Starom zavetu, malak je nedvosmisleno vid samog Boga. Bog je ambivalentan, pa je ambivalentan i malak, koji je i dobar i zao. U Izlasku, (12:23), Jehova naređuje da se u svim egipatskim domovima izvrši pokolj prvenaca, a taj posao obavlja mal'ak, 'uništitelj'. Jehova je, dakle, ponekad užasno svirep i nemilosrdan prema ljudima.

            Podudaranje pojma malak sa pojmom bene ha-elohim i težnja da se ti pojmovi izjednače sa zlom najviše dolaze do izražaja u Knjizi o Jovu. Što su se banim i malak više razlikovali od Boga, to je postojala i sve veća mogućnost da se božansko svojstvo koje je Jehova odbacio obeleži elementima zla. U Knjizi o Jovu, taj proces još nije dovršen: Jehova i Satana još rade zajedno, rame uz rame:

            „A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i Sotona. I Gospod reče Sotoni: „Od kuda ideš?“ A Sotona odgovori Gospodu i reče: „Prohodih zemlju i svet obilazih,“ I reče Gospod Sotoni: „Jesi li vidio slugu mojega Jova? Nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se od zla.“ A Sotona odgovori Gospodu i reče: „Da li se uzalud Jov boji Boga? Nijesi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda u naokolo? Djelo ruku njegovih blagoslovio si, a stoka se njegova umnožila na zemlji. Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči.“ A Gospod reče Sotoni: „Evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje.“ I otide Sotona od Go­spoda.

            A kad Sotona uništi i Jovovu porodicu i sva njegova dobra: “Opet jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a dođe i Sotona među njih da stane pred Gospodom. I Gospod reče Sotoni: „Od kuda ideš?“A Sotona odgovori Gospodu i reče: „Prohodih zemlju i obilazih.“ I reče Gospod Sotoni: „Jesi li vidio slugu mojeg Jova? Nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se od zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio te ga upropastih ni za što.“ A Sotona odgo­vori Gospodu i reče: „Kožu za kožu, i sve što čovjek ima daće za dušu svoju. Nego pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegova, psovače te u oči.“

            A Gospod reče Sotoni: „Evo ti ga u ruke; ali mu dušu sačuvaj.“ I Sotona otide od Gospoda i udari Jova zlijem prištem od pete do tjemena. Te on uze crijep, pa se strugaše i sjedaše u pepelu.”

            Kao i kod proroka Zaharije, Satana je sada ličnost čija je funkcija da ljude optužuje, da im se suprotstavlja i da ih povređuje. On još nije načelo zla, jer to načelo i dalje je sa Bogom. Pa ipak, kao i kod Zaha­rije, već postoje nagoveštaji o sukobu Satane i Gospoda. Satana nije više oruđe Božje volje i mora da se trudi da bi Boga ubedio da bude zao prema vernom sluzi Jovu. Gospod će na Satanine predloge pri­stati tek posle dužeg oklevanja i uz mnoge ograde, a kasnije će mu zameriti što ga je doveo u iskušenje. Satana je senka, mračna Božja strana, razorna sila kojem se Bog služi uz veliko opiranje: on silazi na zemlju da porazi Jova, on “zemlju prohodi i obilazi”. A kad na kraju Bog ipak odluči da odanog Jova proveri, kaže Satani: „Sve što Jov ima u tvojoj je ruci“. A kada Satana ode od Gospoda i „udari Jova zlijem prištem od pete do tjemena“, tada tek postaje otelotvorenje destruktivne Božje moći.

            U kasnije napisanoj Knjizi mudrosti Solomonove, Satana se po­javljuje kao još žešći protivnik ljudi, ali i samog Gospoda: „I Bog stvori čoveka za besmrtnost i stvori ga prema liku svojem večitom; đavo u svet unese mrzost i smrt i zato će smrt zadesiti one koji su na njegovoj strani.“ A to je nova dimenzija u razvoju reci satari: Sa­tana kao protivnik Gospoda i kao protivnik čovečanstva. Odlomak iz Mudrosti sadrži i novi element od suštinskog značaja: smrt, ta prirodna pojava koje su se Hebrejci najviše plašili, povezana je sada sa Satanom, pa se njemu i pripisuje. Čovečanstvu, dakle, smrt nije namenio Gospod, već je smrt posledica proklete Đavolove volje. Ra­zorna moć kojom je nekada upravljao Bog prelazi sada u ruke Đa­vola, a onaj dobar Božji vid postaje Gospod.

            Po Jovu je Satana očigledno jedan od bene ha-elobim, jer bio je tamo i stajao pred Gospodom, među sinovima Božjim. Međutim, u Knjizi o Jovu Satana čini i ono što banim ne čine: odlazi od Go­spoda i svet obilazi kao njegov glasnik ili anđeo, i u toj funkciji je pre malak Jahve nego jedan od bene ha-elohim. U razvoju pojma malak nastaje i presudan trenutak razvoja izrailjskog Đavola.

            Duh koji se ponaša kao malak pojavljuje se u Knjizi o sudijama (9:22-23): „I vlada Avimeleh Izrailjem tri godine. Ali Bog pusti zlu volju među Avimeleha i među Sihemljane; i Sihemljani iznevjeriše Avimeleha.“ U Prvoj knjizi Samuilovoj, „Saula uznemiravaše zao duh od Gospoda“, nagnavši ga da, i protiv svoje volje, baci koplje na Davida. Da se Jehova poistovećuje sa uništiteljem, koji je malak, još više dolazi do izražaja u Drugoj knjizi Samuilovoj (24:13-16): „Hoćeš li da bude sedam gladnijeh godina u zemlji tvojoj”, pita Jehova Davida preko proroka Gada „ili da bježiš tri mjeseca od neprijatelja svojih i oni da te gone, ili da bude tri dana pomor u zemlji tvojoj?” U očajanju, David kao najmanje zlo iza­bere trodnevni pomor i „tako pusti Gospod pomor na Izrailja... i pomrije naroda sedamdeset hiljada ljudi. A kad anđeo pruži ruku svoju na Jerusalim, da ga ubija, sažali se Gospodu sa zla i reče an­đelu koji ubijaše narod: Dosta, spusti ruku”. Na to malak go­tovo pomahnita i Gospod ga umiri u poslednjem trenutku, što bi na drugi način moglo značiti: Gospod se sažalio. Ali, Hebrejci su pri­pisivanjem zla malaku, a ne Jehovi, izbegavali problem teodiceje. Dok na jednom nivou znaju da je malak Jehova, na drugom malak zamišljaju kao samosvojni entitet. Razdvajanje Boga i malaka do­lazi do punog izražaja u dijalogu koji se vodi u Prvoj knjizi o care­vima (19-22) – Miheja mu reče: „Vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu svojem, a sva vojska nebeska stajaše mu s desne i s lijeve strane.“ I reče Gospod: „Ko će prevariti Ahava da otide i padne kod Ramota Galadskoga?“ I jedan reče ovo, a drugi ono. Tada iziđe jedan duh i stavši pred Gospodom reče: „Ja ću ga prevariti...“ A Gospod mu reče: „Kako?'“ Odgovori: „Izaći ću i biću lažljiv duh u ustima svih proroka njegovih.“ A Gospod mu reče: „Prevarićeš ga i nadvladačeš; idi i učini tako.“ – Ovaj odlomak ima upadljive slič­nosti sa prologom u Knjizi o Jovu.Zao duh se pojavljuje u pratnji bene ha-elohim, a potom na zemlju silazi kao malak. U ovom slu­čaju malak ne mora Jehovu ni da ubeđuje ni da nagovara, Bog je već i sam naumio da uništi Ahava. Dok je na jednoj strani malak manje nezavisan od Satane (jer Satana se sa Jovom obračunava po svojoj volji), na drugoj je još nezavisniji od njega: „Odgovori: 'lzaći ću i biću lažljiv duh u ustima svih proroka njegovijeh.” Opaki malak nije, dakle, običan protivnik ljudske rase, on je i pro­tivnik koji laže, knez laži, gospodar prevare i obmane.

            Hebreji su bar na jednom nivou bili svesni sve veće razlike između Jehove i njegovog malaka. U Drugoj knjizi Samuilovoj, govori se o tome koliko je David zgrešio kada je popisao narod Izrailja –  I Gospod se opet razgnjevi na Izrailja i nadraži Davida na njih govoreći: „Hajde, izbroj Izrailja i Judu”. Jehova je najpre popis proglasio grehom, a onda je Davidu naredio da ga obavi kako bi imao razloga da kazni nesrećni narod Izrailja. Iako je u odnosu na iskonsku ambivalentnost Boga Gospoda navedeni tekst savršeno jasan, redaktor Prve i Druge knjige dnevnika, čiji su delovi potekli iz Knjiga Samuilovih i Knjiga o carevima, a sakupljeni u 4. veku pre nove ere, tu dvosmislenost nije razumeo. Pošto je zaklju­čio da Gospod sasvim sigurno ne želi da njegov izabrani narod greši, prepravio je deo teksta tako da glasi: „Ali usta Sotona na Izrailja i navrati Davida da izbroji narod Izrailja.“

            Mal'ak se, dakle, postepeno odvajao od Jehove boreći se za svoju nezavisnost; njegov destruktivni vid je, postepeno, sve više dolazio do izražaja, i na kraju je postao otelotvorenje Gospodove senke, one mračne strane božanske prirode. Mal'ak je sada zli anđeo, opstruktor, lažljivac, duh uništenja, i taj preokret u istoriji Đavola još je uočljiviji u apokaliptičkom razdoblju. U Knjizi jubileja, zli mal'ak je već potpuno odvojen od Gospo­da. Knez zlih duhova, Mastema, i njegovi pratioci navode ljude na iskušenje, optužuju ih, kažnjavaju i uništavaju: preuzimaju, dakle, sva ona obeležja zla koja su se ranije pripisivala Jehovi. Oni zavode „decu Nojevih sinova... navode ih na greh, a potom uništavaju“. I dok u Starom zavetu mal'ak Jahve ili sam Jehova kolje sve prvence u Egiptu, sada je taj pokolj Mastemino delo. Sada se Mastemi pripisuje i tajanstvena moć kojom se nekada u borbi protiv svojih slugu služio Jehova. U Knjizi jubileja, Mojsija u pustinji vreba i pokušava da ubije Mastema, a ne Jehova. Mastema, a ne Jehova, kuša Avrama: I tako knez Mastema stade pred Gospodom i reče: „Gle, Avram voli sina svojega, jedinca svojega Isaka; traži da ga uzme i otide u zemlju Moriju i spali ga na žrtvu tamo na brdu i videćeš hoće li te poslušati“. Kjerkegor je nepogrešivo uočio da je prvobitna priča o Brdu Moriji (Postanje, 22:1-19) jedna od najuzbudljivijih i najvažnijih priča Starog zaveta, zato što otkriva nedokučivost božanske prirode. Kao i u Knjizi o Jovu, proverava se pravednik koji dokazuje svoju odanost. Autor Postanja, 22, nije oklevao da sva iskušavanja i provere pripiše samom Bogu, dok autor Knjige jubileja Jehovu oslobađa tih postupaka i dodeljuje ih zlom mal'ak”.

            Jehova ne čini zlo; zlo čini mal'ak. Ali, i njega je stvorio Jehova, Jehova mu je dao moć i pravo da kuša i uništava. Zašto? Apokaliptička književnost pokušava da na to pitanje pronađe novi odgovor: Gospod je dozvolio da za jedno kratko vreme svetom zavlada zlo. Kao u Iranu, gde posle eona borbe Ormazd na kraju uništava Arhimana, tako će i ovde, posle eona borbe, Gospod uništiti zle anđele. Doći će propast sveta, pojaviće se Mesija i osudiće Mastemu. Zlim anđelima biće oduzeta sva moć i oni će, okovani, biti večiti sužnji i nikada više neće optuživati decu Izrailja.

            Etiopski Enoh pominje satane u množini, ali i Satanu u jednini, pa su zato pojedini kritičari i tvrdili da su satane klasa anđela, čija je jedna od funkcija da Anđele Buntovnike dovedu u iskušenje i prouzrokuju njihov pad. Međutim, nema ozbiljnih dokaza da je Enoh pominjući satane mislio na klasu kojoj Buntovnici ne pripadaju, ili da je verovao da je njihov greh posledica iskušenja na koje ih navode satane ili Satana. Na jedini nagoveštaj nailazimo u glavi 54:6, u kojoj se govori o bezbožnosti i grešnosti buntovnih anđela koji, „potčinjeni Sataninoj volji, zavode i ljude na zemlji“. Po svemu se čini da potčinjenost Sataninoj volji u ovom tekstu znači potčinjenost moćima zla. Funkcije satana i buntovnih anđela više nisu razdvojene, satane i Buntovnici sačinjavaju istu grupu palih anđela. Zbog toga bi Satana i Azazela trebalo shvatiti kao dva imena kneza zla: i jedan i drugi su Đavo.

            Zli anđeli ljude kušaju i navode ih na greh (65:6, 60:6), ali ih i op­tužuju i kažnjavaju (53:3). Oni su kao protivnici ljudi veoma jasni, dvosmislen je njihov otpor prema Bogu: dok kao anđeli koji optu­žuju i kažnjavaju služe Gospodu kao oruđe, kao anđeli koji navode na greh dolaze u sukob sa njim. Azazel je oličenje otpora božanstvu, jer je „ljude na zemlji naučio svim gresima i otkrio im večne tajne”, a „dela kojima ih nauči Azazel iskvariše zemlju: njemu pripiši sve grehe.” Grehe, dakle, pripiši Azazelu, a ne Jehovi ili ljudskom rodu. Dualizam hebrejske religije toga doba dolazi ovde, dakle, do punog izražaja.

            I u ovom slučaju, zle anđele stiže zaslužena kazna. Oni se u doli­nama muče u ognju očekujuči propast sveta kada će, čim se pojavi Mesija, biti bačeni pod zemlju i zauvek ostati vezani za mrak.

            U Knjizi o Adamu i Evi, Satana ili Đavo navodi prve ljude na greh jer se Evi javlja u obličju lepog anđela. A kada postigne cilj, Eva krikne: „Teško neka je tebi, đavole. Zašto nas napade i zašto izmu­či, krvniče, i mrzošču svojom otera u smrt?!“ Zlo se sa Jehove prebacuje, znači, na Đavola. Ni Avram, a ni Jov više i ne pokuša­vaju da shvate Božju nedokučivu volju; sada Đavola treba pitati zašto postoji zlo na ovome svetu. Adam se u jadikovkama pridružuje Evi, a Đavo ih udostoji objašnjenjem:

            „I reče Đavo s uzdahom dubokim: O, Adame! Tebi sam neprija­telj, tebi zavidim, jer nesreću mi donese te izgubih i milost i slavu... On stvori tebe, a mene odbaci od anđela. Tebi udahnu život po slici i prilici svojoj, a Mihailo te izvede da ti se pred Gospodom divimo i slavimo te. I reče Gospod: Ovo je Adam. I stvorih te, Adame, po slici i prilici našoj...I ja ne htedoh da se poklonim tebi, jer niži si i mlađi od mene, pa nije moje da se klanjam tebi, nego je tvoje da se klanjaš meni.“

            Kao i u priči o Buntovnicima, do Đavolovog pada dolazi posle stvaranja prvih ljudi. U ovom slučaju, međutim, nije reč o zavodlji­vim kćerima ljudi, nije reč o požudi nego o oholosti. Đavo je anđeo, i kao anđeo je u prirodnom poretku iznad Adama, jer je i stvoren pre njega. Adam je sačinjen prema Božjoj slici i prilic”, na način na koji anđeli nisu stvoreni i zbog toga su i dužni da ga obožavaju. Đavo odbija da to učini, odbija iz gordosti i oholosti; i pada iz Božje milosti zato što zavidi, zavidi čoveku a ne Bogu.

            Mihailo ne prihvata razloge koje Đavo navodi u svoju korist i upozorava ga da će razgneviti Gospoda ako Adama ne obožava, kao što ga obožavaju ostali anđeli. A Satana kaže: „Ako se razgnevi na me, premestiću presto svoj iznad zvezda nebeskih i izravnaću se sa Višnjim“. Satana, dakle, svu svoju zavist i mržnju prema čoveku prenosi na Gospoda. I Bog u gnevu protera Satanu i njegove an­đele iz carstva nebeskog na zemlju. Zbačen sa neba, Đavo izgara od zavisti što Adam i Eva uživaju u Rajskom vrtu. „I kad lukav­stvom svoijem prevarih ti ženu, Gospod i tebe izgna iz radosti i ra­skoši kao što mene liši sjaja i slave.“ Užasnut tolikom moći opakog neprijatelja, Adam preklinje Gospoda: „Teraj od mene tog Satanu, krvnika i neprijatelja moćnog oteraj daleko, jer uništi mi dušu“.

U ovoj verziji mita Satana je predstavljen kao jedno od najmoćni­jih i najopasnijih stvorenja Gospoda Boga, kao stvorenje koje je sa visokog položaja svrgnuto zbog oholosti i zavisti; kao stvorenje čija se ljubav prema Bogu pretvara u mržnju zato što ga taj Bog manje voli od mlađeg potomka. Đavo je, kako se čini, manje prinzip zla a više povređeno biće koga se roditelj odrekao. Svestan svoje moći, on posle prve pobune pruža Gospodu sve veći otpor i jaz između njih dvojice produbljava se sve brže i sve jače. Đavo preti da će se sa svog prestola dići protiv Boga; pokušava da podeli Vaseljenu i kaže Adamu: „Moje je zemaljsko, a Božje nebesko“; a kada ga u gnevu Gospod zajedno sa pratnjom baci na zemlju, on nastavlja da podva­ljuje i čoveku i Bogu, po čijoj je slici čovek stvoren.

U Zavetima dvanaest patrijarha, Belijal, ili Satana, predstavlja vođu zlih anđela. A to su dva imena za jedan isti pojam, za pojam kome najviše i najtačnije odgovara naziv „Đavo.“ Gospod je, dakle, prisno povezan sa etičkim dobrom, a Đavo sa etičkim zlom. Đavo je otelotvorenje greha, jer i levom i desnom rukom zapoveda duhovima gneva, mržnje i laži.On je gospodar rata, bluda, krvo­prolića, progonstva, smrti, panike i uništenja. „Ne zavlada li blud tobom, neće zavladati ni Belijal.“ Iako Đavo upravlja grešnicima „privrženim Belijalu”, Mesija će ubrzo osloboditi čovečanstvo iz njegovog ropstva.

Etički sukob Gospoda i Đavola pretvara se u kosmički rat koji je gotovo u potpunosti dualistički. Kao i u izrazito dualističkim kumranskim spisima, Gospod svoju volju i svoja dela suprotstavlja volji i delima opakog Belijala. I jedan i drugi imaju svoje carstvo; ono Božje je svetlost, ono Belijalovo tama. Ko služi Belijalu, odriče se Gospoda. Đavolov je, dakle, plan da Izrailj obmane i odvoji ga od Jehove, da bi ga potom primorao da služi Belijalu; ali, doći će propast sveta, narod izraljski će se pokajati, a Mesijin dola­zak označiće i pad đavolskog carstva.Tačno je da u ovom času izopačenim svetom vlada Satana, ali taj svet se bliži sudnjem danu; sve zlo biće izkorenjeno kada Mesija svojim dolaskom spasi izrailjski narod i kada i na zemlji carstvo zla zameni carstvom Gospod­njim. Kraj pojedinca je, kao i kraj sveta, prilika za ogorčenu bitku Božjih i Sataninih anđela, za borbu koja postaje jedna od velikih tema srednjovekovne umetnosti i propovedništva. Upotreba izraza „Satanin anđeo“ svedoči o tome koliko se apokaliptička knji­ževnost udaljila od pojma Satane kao malak Jahve, jer je u njoj Đavo u potpunosti nezavisan od oca, pa ima čak i svoga malak, ili anđela. Jednu nebesku vojsku predvodi Gospod, a drugu Đavo: kad dođe smak sveta, te dve vojske će se konačno sukobiti.

Druga apokaliptička dela vrlo malo doprinose osvetljavanju pojma Đavola: snage zla, koje predvode Beli jal, Samael, Satana, Mastema ili Azazel, samo su privremeno u nadmoćnosti nad sna­gama dobra: propast sveta je blizu, dolazi Mesija i onda „Satane više neće biti”. Jedino je Baruh u svojoj Apokalipsi  izneo nov ele­ment koji, međutim, nije bio od trajnijeg uticaja: drvo koje je zavelo Adama i Evu kaže se u ovom neobičnom delu bila je u stvari vinova loza, jer “od vina sva zla i potiču”. Od svih grehova tela, jedino su pijanstvo i požuda bili povezani sa čovekovim padom, a samo je požuda ostala u tradiciji.

Kumranska književnost je kao sastavni deo apokaliptičke tradi­cije, iako se od nje znatno razlikuje, dosta doprinela tome da se pojam Đavola usmeri ka dualizmu. U kumranskim dokumentima, dualizam nije izražen samo kroz pojedinačni psihološki sukob sklonosti prema dobru i sklonosti prema zlu, nego i kroz opšta shvatanja da dobre ljude predvode dobri duhovi, a da rđave ljude zli duhovi, kao i da se njihov sukob odvija u kosmičkim razmerama. „Od sveznajućeg Boga potiče sve što jeste i sve što će biti... On je čoveka stvorio da upravlja svetom i dodelio mu dva duha da ga prate, sve dok ne kucne čas njegovog suda: duha istine i duha neistine. Oni koji se rađaju iz istine izlaze iz vodoskoka svetlosti, a oni koji se rađaju iz neistine izlaze iz izvora mraka. Decu istine predvodi Knez Svetlosti i ona idu putevima svetlosti; decu neistine predvodi Anđeo Tame i ona idu putevima mraka.“ U ovom odlomku Opštih pravila izražena je suština kumranske an­tropologije. Dva duha u večitom sukobu. Levijatan potiče od hanaanskog Lotana i povezan je sa vavilonskom Tijamat i grčkom Hidrom: to je sedmoglava aždaja koja luta morima; čudovište Behemot je duh pustinje i povezano je sa Levijatanom. Hebrejski demoni izazivali su bolesti, smrt i druge nesreće, navodili na moralne i obredne grehove.Neka od tih bića, kao Levijatan na primer, uklapala su se u done­kle rasplinut pojam zla, a njihov uticaj na sliku đavola bio je uglav­nom ograničen na izvesna demonska obeležja kao što je se'irim, obeležje jarca. Prebacivanje njihovih oznaka na Đavola posledica je njegove nedovoljno jasne, ali i nesumnjive sličnosti sa demonima: i Đavo i demoni opažaju se kao natprirodne sile zla. „Satana je sa Bogom u dijalektičkom sukobu, a njegova životinjska obeležja ra­zvijaju se vremenom.“

Na kraju apokaliptičkog perioda, Đavo je već čvršće povezan sa sledećim karakteristikama hebrejske demonologije i hebrejskog folklora: sa tamom, podzemnim svetom i vazduhom, sa seksualnim prohtevima i zlostavljanjem, sa jarcem, lavom, običnom ili krasta­vom žabom, sa zmijom i aždajom. Hebrejskom Đavolu nedostaje samo jedan mitološki vid zmije: onaj ženski. Iako se ideja o Đavolu snažno razvijala u hebrejskoj misli, naro­čito u apokaliptičkom periodu, istoriografi koji se bave poreklom ideja nisu jednodušni u svojim zaključcima, pa su obeležja hebrej­skog Satane ili Belijala pronalazili u Hanaanu, Vavilonu, Grčkoj i, najčešće, u Iranu. Od svih uticaja, najverovatniji je onaj iranski, i to iz dva razloga. Prvo, između Arimana i Satane postoje izvesne suštinske sličnosti, a drugo, te sličnosti dolaze u hebrejskoj misli do izražaja posle izgnanstva, dakle u doba kada su hebrejski pisci lako dolazili u vezu sa idejama zaratustrizma u Vavilonu. Kako se, me­đutim, u razdoblju posle izgnanstva razvijala i mazdaistička misao, moguća je pretpostavka da je izvesan uticaj delovao i u obrnutom pravcu, to jest da su jevrejske ideje snažno uticale na persijsku kul­turu. U svakom slučaju, reč je o teoretskim pretpostavkama: kako ne raspolažemo dokazima o širem spoljnom uticaju na hebrejski pojam Đavola, preostaje nam da taj pojam isključivo objašnjavamo kroz prirodan razvoj jehovizma. Istoričari su jednodušni u zaključku da je iranski uticaj nesum­njiv, ako već ne u Starom zavetu, a ono svakako u apokaliptičkoj i kumranskoj književnosti. Prema apokaliptičkim i kumranskim dokumentima na jednoj, i zaratustrovskim spisima na drugoj stra­ni, Đavo je predvodnik vojske zlih duhova koji, kao i oni dobri, imaju svoje određeno mesto u hijerarhijskom poretku. I hebrejski i iranski Đavo povezan je sa zmijom. Osnovne funkcije hebrejskog Đavola da zavodi, optužuje i uništava su i Arimanove osnovne funkcije. Kosmos je podeljen između dve sile, sile svetlosti i sile tame, koje su se uhvatile u koštac na život i smrt. Deca svetlosti ratuju protiv dece tame. Pred propast sveta, moć Kneza Tame do­stiže svoj kratkotrajni vrhunac, pa je zato to doba mračno i strašno; ali, za njim sledi pobeda Kneza Svetlosti i večno zatočeništvo (ako ne i totalno uništenje) Kneza Tame. Osnovna razlika između izrailjske i iranske doktrine sadržana je u ograničenoj prirodi he­brejskog dualizma. Iako ni Hebrejci ni pripadnici kumranske sekte nikada Đavola nisu potpuno odvojili od Boga, apokaliptički Satana ili Belijal veoma često dejstvuje kao čisto načelo zla, načelo nezavi­sno od Boga. Pojam hebrejskog Đavola blizak je dualizmu, iako bi taj dualizam, bar po nekim apokaliptičkim shvatanjima, mogao biti smešten u okvire tradicije. Na drugoj strani, zervanizam i drugi zoroasterski pokreti vesto se izvlače iz postavke potpunog razdvaja­nja Boga i Đavola. Iako su, dakle, tokovi tih dveju religioznih tra­dicija bili veoma udaljeni jedni od drugih, njihove pritoke su se često ukrštale, a možda čak i mešale.