Prorok Ilija

Ilija se činio jak i nepobediv u poređenju sa Baalovim prorocima (1 Kr 18,20-40), ali pred Izebelinom pretnjom pokazuje se onakav kakav u stvarnosti jeste: slab i ranjiv – „jednak nama“. U strahu od smrti, beži iz mesta i ide u pustinju (1 Kr 19,1-3). Obnevideo i slab, ne primećuje anđela Božjeg koji mu donosi hranu. Želi samo jesti, piti, spavati i biti daleko od svega. (1 Kr 19,5). Depresivan je. Želi umreti: Nisam bolji od svojih otaca! Međutim Bog ne odustaje. Anđeo se vraća još jednom (1 Kr 19,7). Ilija se budi i okrepljen prikuplja snagu. U tišini pustinje hoda četrdeset dana i noći, sve do gore Horeb (Sinaj), gore Božje (1 Kr 19,8). Ilija želi da ponovo sretne Boga u istoj pustinji gde se stolećima pre, u vreme izlaska, rodio narod.

Ilija kaže da je gorljiv, ali u stvarnosti beži u strahu od smrti (1 Kr 10,10.14). Kaže da je ostao sam, ali bilo ih je sedam hiljada koji nisu klekli pred Baalom (1 Kr 19,18). Ilija misli da je jedini koji je ostao da se zauzima za Božju stvar (1 Kr 19,14). Bog ga poziva da izađe iz pećine i stoji na ulazu, jer će "Bog proći" (1 Kr 19,11). Ilija izlazi iz pećine. (1 Kr 19,14).

Bog će proći! Prvo vihor. Zatim potres! Onda i oganj! U prošlosti se kod sklapanja saveza s narodom na o gori Horebu (ili Sinaju) u vrijeme izlaska Bog objavio u vihoru, potresu i plamenu (Izl 19,16). To su bili uobičajeni znakovi aktivne prisutnosti Boga usred naroda, ali i kriteriji koji su usmeravali Iliju u potrazi za Bogom. On je i sam iskusio prisutnost Božju u ognju kad je na gori Karmel vojevao protiv Baalovih proroka (1 Kr 18,36-38).

Sigurno je da je Ilija tražio Boga vraćajući se na postanak naroda, na iskustvo, na Boga u izlasku. On je živio u prošlosti. Zatvara Boga unutar kriterija! Želio Ga je zadužiti da bude onakav kakvog ga je on zamislio i zbog toga se dogodilo nešto neočekivano - nenadano iznenađenje. Bog nije više bio u vihoru! Jahve nije bio u potresu! Jahve nije bio u ognju! Ako ga nema u ovim znakovima, gdje je onda? Gdje ga trebam tražiti?

Kako Bog nije u ovim već ustaljenim znakovima, onda ga nema nigde! Ovo je šutnja svih glasova, proročka tama! U tom trenutku Iliji se otvara novi horizont. U šutnji svih glasova objavljuje se Božji glas. 

Ova potpuna tišina u hebrejskom jeziku se izražava rečima: „blaga mirnoća“, (qol demamàh daqqàh) što obično prevodimo rečima „šapat blagog lahora“. Hebrejska reč „demamàh“ koja označava zatišje ili mirnoću, ima za koren morfem DMH, što u prevodu znači zaustaviti, ostati nepokretan, zautati. Blagi lahor označava događaj koji u jednom trenutku ućutka osobu, stvara u njoj određenu prazninu i tako je priprema na slušanje. Ispražnjava osobu kako bi Bog mogao ući i zauzeti mesto, ili bolje, Bog ulazi i uzrokuje prazninu i tišinu.

Ilija se pokrio plaštem (1 Kr 19,13) što je znak da je iskusio prisutnost Boga točno u onome što je naoko bila potpuna odsutnost Boga! Tama se iznutra rasvijetlila i noć je postala sjajnija od dana. Evo oslobođenja Ilijinog. Ponovno se našavši s Bogom, on ponovno pronalazi samog sebe i otkriva da nije on Ilija koji brani Boga, nego Bog koji brani Iliju. Oslobođen od Boga, slobodan je oslobađati druge. 

Iskustvo Boga nanovo izgrađuje osobu i otkriva joj njezino poslanje (1 Kr 19,15-18). Obnovljen u susretu s Bogom, Ilija nanovo otkriva svoju misiju (1 Kr 19,15-18) i unaprijed se brine o njezinom kontinuitetu odabravši Elizeja za svoga nasljednika (1 Kr 19,19-21). Prije je želio umrijeti. Nije vidio smisla u onome što je činio. Sada novo iskustvo Boga mijenja sve: Vraća se u mjesto gdje su ga htjeli ubiti. Već se ne boji. Umjesto želje za smrću, želi da poživi njegovo poslanje što je znak da opet vjeruje u ono što čini i ono što treba učiniti.