Grabljivci i letači

Šamani veruju da energetsko telo ima ključni značaj u događajima u životu svakog pojedinca. Iako je koncept energetskog tela nešto što se prema dostupnoj literaturi nemože opisati već se samo može doživeti (i samo na osnovu doživljenog iskustva o njemu steći nekakva predstava) moramo ga pomenuti jer predstavlja okosnicu šamanskog učenja. Kastaneda je o energetskom telu pisao kroz sopstvena iskustva vezana za period šegrtovanja kod Don Huana. U jednoj od epizoda Kastaneda opisuje trenutak svoje spoznaje da pored vidljivih stvari čarobnjak može videti i senke slobodnog svemira. Prema učenju Don Huana čarobjaci drevnog Meksika su prvi videli te senke i krenuli za njima. Tvrdeći da su čarobnjaci videli transcedentalne tokove energije Don Huan dolazi do pojma pratioca. Za naše istraživanje ovo je neobično važan pojam jer biće koje će opisati Don Huan je potpuno nematerjalno sa jedne i krajnje svesno sa druge strane. Don Huan ova bića naziva grabljivcima. Takođe tvrdi da su bića došla iz dubina svemira, i da su ljudska bića zarobljenici grabljivaca.

            „Grabljivac je naš vladar i gospodar. On nas je učinio poslušnim i bespomoćnim. Ako želimo da se pobunimo on guši našu pobunu. Ljudska bića su njegovi zarobljennici.“ Don Huan ove svoje tvrdnje naziva energetskim činjenicama. Na Kastanedino pitanje, zašto bi grabljivci činili to što opisuje, Don Huan odgovara:

            „Postoji objašnjenje i ono je najednostavnije moguće. Oni su preuzeli vlast zato što se nama hrane i oni nas bez milosti pritiskaju jer služimo kao sredstvo za održavanje života. Baš kao što mi gajimo kokoške u kokošinjcima, grabljivci gaje nas u ljudskim krletkama. Tako im je hrana uvek na raspolaganju.“

Iako većina ljudi smatra da je ovakav stav monstruozan. Don Huan iznosi niz racionalnih objašnjenja koja navode Kastanedu da vremenom razmotri ovaj stav. 

 „Želim da se obratim tvom analitičkom umu,“ reče don Huan. „Razmisli za trenutak i reči mi kako bi objasnio protivrečnost između inteligencije čoveka - inženjera i gluposti njegovih sistema verovanja, ili gluposti njegovog kontradiktornog ponašanja. Čarobnjaci veruju da su nam grabljivci dali naš sistem verovanja, naše predstave o dobru i zlu, da su oni postavili naša društvena pravila. Oni su ti koji su stvorili naše nade i iščekivanja, snove o uspehu ili promašaju. Oni su nam dali lakomost, pohlepu i kukavičluk. Grabljivci su ti koji čine da budemo samozadovoljni, da se ponašamo šablonski i da budemo egomanijaci.“

„Ali kako mogu to da rade, don Huane?“ upitah gnevno. „Da li nam oni to šapuću u uho dok spavamo?“

„Ne, ne rade oni tako. To je idiotski!“ Don Huan se smeškao.

„Oni su daleko efikasniji i organizovaniji. Da bi nas držali u poslušnosti i poniznosti, krotke i slabe, grabljivci izvode čudesan manevar - izvanredan, naravno, s tačke gledišta stratega koji se bori, a jeziv za one koji zbog njega stradaju. Oni nam daju svoj um! Da li me čuješ? Grabljivci nam daju svoj um, koji postaje naš um. Um grabljivaca je barokni, kontradiktoran, mrzovoljan, pun straha da svakog trenutka može biti otkriven.“

„Znam da si zabrinut za hranu, mada nikada nisi gladovao,“ nastavio je, „ a to je samo zabrinutost grabljivca koji se plaši da će njegov manevar biti otkriven, a on ostati bez hrane. Kroz um koji je, na kraju krajeva, njihov um, oni ubrizgavaju u život ljudskog bića sve što njima odgovara. Na taj način obezbeđuju izvestan stepen sigurnosti koji ublažava njihov strah.“

„Mogao bih ovo da prihvatim zdravo za gotovo, don Huane, ali ima u tome nečeg tako odvratnog da mi se gadi. To me primorava da zauzmem protivrečan stav. Ako je tačno da nas oni jedu, kako to rade?“

Po širokom osmehu na njegovom licu, video sam da je beskrajno zadovoljan. Objasnio je da čarobnjaci vide čovekovo mladunče kao neobične, svetleće energetske lopte pokrivene blistavim omotačem, poput plastičnog pokrivača koji čvrsto prianja uz čauru energije. On je rekao da je blistavi omotač svesti ono što grabljivci konzumiraju, i da sve što od njega ostaje kad čovek odraste jeste uska resa koja ide od zemlje do vrha nožnih prstiju. Ta resica pomaže čovečanstvu da nastavi da živi, ali na jedvite jade.“

Kao kroz san čuo sam don Huana Matusa kako objašnjava da je, prema njegovom saznanju, čovek jedina vrsta koja ima blistavi omotač svesti preko te sjajne čaure. Zato je postao lak plen za svest drugačije vrste, kao što je teška svest grabljivca.

Potom je izgovorio nešto zastrašujuće: da je ta uska resa svesti epicentar čovekovog ramišljanja o samom sebi, u kome je on nepovratno zarobljen. Igrajući na tu kartu - našeg razmišljanja o sebi kao jedinoj tački svesti koja nam je ostala - grabljivci stvaraju plamičke svetlosti koje nastavljaju da konzumiraju na okrutan način, tipičan za grabljivce. Oni nam stvaraju besmislene probleme koji primoravaju te plamičke svesti da zasijaju i na taj na neko instinktivno saznanje, ali se ne bih usudio da ga izvučem na površinu ni za milion godina!

Dalje u ovom dijalogu Don huan nastavlja da iznoci koncepte šamanizma svom učeniku Kastanedi:

„Čarobnjaci drevnog Meksika videli su grabljivca. Zvali su ga letač zato što skače kroz vazduh. To nije lep prizor. To je velika senka, neprozirna i tamna senka koja skače kroz vazduh, a zatim se pljoštimice spušta na zemlju. Čarobnjaci drevnog Meksika su se osećali prilično nelagodno kad su se grabljivci pojavili na Zemlji. Zaključili su da je čovek u određenom trenutku svog postojanja verovatno bio celovito biće čija je svest bila sposobna za izvanredne uvide i umeća koja su danas samo mitološka legenda. A onda je, izgleda, sve nestalo i danas imamo sedativiranog čoveka.“

Želeo sam da se razbesnim, da ga nazovem paranoikom, ali nije mi pošlo za rukom. Nisam sebi postavio ni svoje omiljeno pitanje: šta ako je sve što on kaže istina? Te noći dok je govorio, u dubini duše sam znao da je sve to istina, ali istovremeno sam  znao da je samo po sebi apsurdno.

Don Huan sada izvodi energetski manevar kojim pokazuje ponašanje letačevog uma kad je napadnut:

„Ja sam toliko nepopravljiv,“ rekao je, „da ću još jednom prodrmati letačev um koji ti nosiš u sebi. Otkriću ti jednu od najvećih tajni u čarobnjaštvu. Čarobnjacima su bile potrebne hiljade godina da je dokuče i provere.“

Pogleda u mene i pakosno se nasmeja. „Letačev um pobegne zauvek kad čarobnjak uspe da zgrabi vibrirajuću silu koja nas drži na okupu kao konglomerat energetskih polja. Ako čarobnjak dovoljno dugo zadrži taj pritisak, letačev um će pobeći da bi se odbranio i to je upravo ono što ćeš ti uraditi: kontrolisaćeš energiju koja te drži na okupu.“

Reagovao sam potpuno neobjašnjivo. Nešto se u meni uzdrmalo kao da me je neko zaista udario. Upao sam u stanje bezrazložnog straha koji sam odmah povezao sa svojim religijskim uverenjem. Don Huan me odmeri od glave do pete. „Plašiš se Božjeg gneva, zar ne?“ Ne brini. To nije tvoj strah. To je letačev strah jer on zna da ćeš ti učiniti tačno ono što ti kažem.“

Njegove reči me nisu umirile. Osećao sam se još gore. Nisam mogao da zaustavim nekontrolisano grčenje.

„Ne brini,“ mirno reče don Huan. „Pouzdano znam da ti napadi ne traju dugo. Letačev um uopšte nema koncentraciju.“

Posle nekoliko trenutaka sve je prestalo, baš kako je don Huan predvideo. Bio bi eufemizam da ponovim da sam bio zbunjen. Bilo je to prvi put u mom životu, s don Huanom ili bez njega, da nisam znao da li sam došao ili sam pošao. Hteo sam da ustanem sa stolice i prošetam okolo, ali sam bio smrtno uplašen. Bio sam pun racionalnih objašnjenja, a istovremeno ispunjen infantilnim strahom. Počeo sam duboko da dišem dok mi se hladan znoj slivao niz telo. Ne znam šta učinio da se na mene sruči najužasniji prizor: crne senke koje jure i skaču gde god se okrenem.

Zatvorio sam oči i spustio glavu na naslon tapacirane stolice. „Ne znam kuda da se okrenem, don Huane,“ rekao sam. „Noćas si zaista uspeo da me nateraš da se izgubim.“

„Razdire te unutrašnja borba. Duboko u sebi svestan si da moraš da se složiš s tim da će jedan bitan deo tebe, tvoj blistavi omotač svesti, poslužiti kao hrana za neshvatljive entitete. Drugi deo tebe će se svim silama boriti protiv toga.“

„Pobuna čarobnjaka,“ nastavio je, „sastoji se u tome što oni odbijaju da prihvate dogovore u kojima nisu učestvovali. Niko me nikada nije upitao da li pristajem da me jedu bića koja imaju različitu vrstu svesti. Moji roditelji su me doneli na ovaj svet samo da bih bio hrana, kao i oni, i to je kraj priče.“

Iako je prvobitno odbija ideju o letačima ona se vremenom ustalila kod Kastanede:

„Kako je vreme prolazilo, ideja o letačima ustalila se kao jedna od mojih fiksacija. Osećao sam da je don Huan potpuno u pravu što se njih tiče. Ma koliko se trudio, nisam uspevao da odbacim njegovu logiku. Što sam više razmišljao o tome, što sam više razgovarao s drugim ljudima i posmatrao i njih i sebe, sve bliža mi je bila ideja da zaista postoji nešto što nas onesposobljava za pravu akciju ili interakciju, za razmišljanja u kojima ego nije u središtu interesovanja. Ja, kao i svi drugi koje sam znao ili s njima razgovarao, bio sam usredsređen na sebe. Kako nisam mogao da nađem objašnjenje za tako univerzalnu homogenost, poverovao sam da don Huanov način pruža najadekvatnije odgovore na mnoga pitanja.

Udubio sam se u čitanje mitova i legendi i došao do neobičnog otkrića: u svakoj od tih knjiga mogao se napipati homogeni um. Stilovi su se razlikovali, ali poriv koji se naslućivao iza reči bio je istovetan; čak i kada se radilo o tako apstraktnoj temi kao što su mitovi i legende, autori su uvek uspevali da govore o sebi. Svoje zapažanje pripisao sam uticaju don Huana i postavio sebi neizbežno pitanje: da li on utiče na moje viđenje stvari ili zaista postoji strani um koji upravlja svim onim što činimo? Tumarao sam kao u lavirintu - od poricanja do prihvatanja i nazad. Deo mene je znao da je ono na šta je don Huan ciljao energetska činjenica, a drugi deo, ne manje glasan, odbacivao je sve kao besmislicu. Konačni rezultat moje unutrašnje borbe bio je osećaj da se nalazim u neposrednoj opasnosti. Izvršio sam obimna antropološka istraživanja o, pojavi letača u drugim kulturama, ali nigde nisam naišao na relevantne podatke. Izgledalo je da je don Huan jedini izvor informacija. Kad sam ga sledeći put sreo, odmah sam pokrenuo to pitanje.

„Veoma se trudim da sačuvam racionalan pristup temi, ali ne mogu. Ima trenutaka kad se u potpunosti slažem s tobom u vezi s grabljivcima.“

„Obrati pažnju na senke koje promiču, na senke koje stvarno vidiš,„reče don Huan osmehujući se.

Rekao sam don Huanu da će te senke biti kraj mog racionalnog života. Video sam ih na sve strane. Otkako sam otišao iz njegove kuće, nisam bio u stanju da zaspim u mraku. Mogao sam da spavam pri upaljenom svetlu, ali čim bih ga ugasio, sve oko mene bi počelo da skače. Nikada nisam video cele figure ili oblike. Sve što sam video bile su crne senke u promicanju.

„Letačev um te nije napustio,“ reče don Huan. „Ozbiljno je povređen.

Veoma se trudi da preinači svoj odnos s tobom, ali nešto u tebi je zauvek prekinuto. Letač to zna. Stvarna opasnost leži u tome što letačev um može pobediti ako te izmori i primora da odustaneš jer će tada doći do protivrečnosti između onoga što kaže on i što kažem ja.“

„Vidiš, letačev um nema takmaca,“ nastavi don Huan. „Kad nešto predloži, on se složi sa sopstvenim predlogom i natera te da misliš da si učinio nešto vredno. Letačev um će ti reći da je sve što ti govori Huan Matus čista besmislica, a zatim će se složiti sa tim.“

Nakon niza pokušaja da se suprostavi letačevom umu Kastaneda se prepušta unutrašnjoj tišini što konačno uzrokuje odlaskom letača. Iako ostaje nejasno šta se sa letčem desilo i zašto napušta svoju žrtvu letač se više nespominje u Kastanedinim tekstovima. Prema objašnjenju koje je sebi i čitaocima dao letač je odustao od namere da ga „pojede“ nakon što je kastaneda pobegao u unutrašnju tišinu. Stiče se dojam da je letač izgubio sve opcije da privoli Kastanedu na saradnju i da je zato pobegao.

Na kraju svoje knjige Kastaneda opisuje događaj koji naziva „skokom u ponor“ za koga nije siguran da li predstavlja uobrazilju uma ili događaj kojem je fizički prisustvovao. Ovaj događaj opisuje Kastanedu koji skače u ponor i preživljava skok a Don Huana i još nekoliko šamanskih čarobnjaka opisuje kako odleću u beskraj.

Kastanedine knjige umnogome su uticale da se šamanska zajednica shvati i razume kao i da se prihvati kao ravnopravna teološka zajedica (iako je ona mnogo više od toga, pre bi se mogla opisati kao kulturološko civilizaciski model stran zapadnim civilizacijama).

Pojmovi koje pominje Kastaneda u svojoj knjizi a koji se odnose na tamno more svesti, beskraj, neorgansku svest i letača svakako izuzetno podsećaju na naše predstve o anđelima i demonima (posebno demonima). Letač je nematerjalna forma koja želi da uništi čoveka i koja se njime hrani. Suštinski ovo je opis Đavola. Borba kojoj prisustvuje i manevri Don Huana neopisivo podsećaju na naše predstave o anđelima.

Činjenica da su šamani bili sposobni da leče, predviđaju budućnost, komuniciraju na daljinu, izvode ezoteriske mutacije čak i da lete sigurno je uslovila da se pojedini šamanski vračevi poistovete sa nekim oblikom božanstva. Ovde moramo zastati jer nijedna poznata šamanska arobnjačka zajednica nije imala želju ili nameru da se poistoveti sa božanstvom. Ipak istoriske okolnosti kao i niz neshvatljivih mogućnosti koje su stajale pred šamanskim vračevima kao i mogućnost da leče naveli su ostatak zajednice da ih gleda kao otelotvorenje božanskog. Sada je lako za pretpostaviti da bi se u toku dugog istoriskog perioda (u kojem smo videli da izvorne priče skoro po pravilu narastaju do neprepoznatljivih dimenzija) ove priče mogle pojaviti kao izvorni oblik verovanja u božanske posrednike odnosno anđele. Usled nedostatka arheoloških dokaza ova teza za sada ostaje samo teza koja će svoju potvrdu tražiti u budućnosti ali za koju sam iskreno uveren da je najpribližnija istoriskom korenu anđeoskog motiva.