Sukob Horusa i Seta

Mit o Setu kao protivniku boga neba Horusa (hor: „lice“ ili „nebo“) isto je toliko star kao i tekstovi Piramida; njihovo neprija­teljstvo je vremenom sve veće, tako da u helenističkom razdoblju Set konačno postaje zlo gotovo u celosti. U tumačenju nekih nauč­nika, poreklo mita je političko pitanje: Horus je bog donjeg Egipta, njegovog severnog dela, a Set bog gornjeg Egipta, njegovog južnog dela. Drugi opet uporno tvrde da su Set i Horus (ili, u nekim mito­vima, Oziris) bogovi suprotnih ekologija, s tim što Set predstavlja suvu pustinju, a Horus ili Oziris crnu zemlju ili plodonosnu reku Nil. Egipat je jedna od retkih kultura u kojoj crno nije boja zla, već boja plodnih i bogatih ravnica delte koje daju život. Boja zla bila je crvena, neprijateljska boja peska koji prži. A kako je Set povezan sa pustinjom, i njegova je boja obično crvena, pa se na jedan poseban način smatralo da su crvenokosi ili rumeni ljudi Setovi poklonici. Plutarh i Herodot beleže da su Egipćani riđokose ljude rado prino­sili na žrtvu. Set je na slikama obično predstavljen kao crvenkasta životinja čiju vrstu niko nije bio kadar da utvrdi i koja se zato jedno­stavno zove Set-životinja. Bez obzira na političke i geografske okvire sukoba Horusa i Seta, “za religioznog istoričara akcija u pravom planu nije samo odraz onoga što se dešava u pozadini.”  Jedno od korisnih tumačenja tog sukoba je ono psihološko: jedinstvena celina se cepa, posle čega se njeni delovi neumorno bore za ponovno sjedinjenje. Set i Horus Stariji su braća. U drugoj verziji, braća su Set i Oziris, a Horus Mlađi, sin Ozirisa i Iziđe, Setov je sinovac. Ona božanstva koja su braća ili sestre podrazumevaju se u mitologiji gotovo uvek kao dubleti jednog istog bića, pa je i Set jedna polovina božanske ličnosti, čiju drugu polovinu na različite načine predstavljaju Horus ili Ozi­ris. U ranim egipatskim dinastijama, Set i Horus obožavani su za­jedno, a njihovu prirodu blizanaca oličavalo je dvoglavo božan­stvo. Kao Horusov drugi ego, Set vrhovne bogove brani od zla i uspeva da boga Re izbavi iz smrtonosnog zagrljaja zle zmije Apepa. Ali dublet Set/Horus se kida i blizanci dolaze u sukob. A kako sukob narušava ma'at, taj nesklad je zlo, a zlo mora biti kažnjeno i poraženo. Horus, bog neba, i Oziris, bog-spasitelj koji umire i oživljava, bili su veoma popularni i u celini su predstavljali 'dobro'. Činjenica da je Set u sukobu sa 'dobrom4 stranom svog dubleta oz­načava da je i on sam do izvesnog stepena 'zao. Zbog toga i nastoji da čini upravo suprotno od onoga što bi trebalo: umesto da teži ujedinjenju i harmoniji sa Horusom/Ozirisom, on na sve načine pokušava da protivnika uništi. Ubacuje, na prevaru, Ozirisa u ve­liki sanduk, zakuje ga i baca u Nil, ali Ozirisova žena/sestra Izida pronalazi sanduk sa mrtvim telom i oživljava ga. Oziris mora da umre da bi mogao da živi i da bi njegovo vaskrsenje ljudskom rodu ulilo nove nade. Zato Set mora da ubije Ozirisa, iako mu se taj čin, kao i kasnije čin Jude Iskariota, ne pripisuje u vrline i zasluge. Oziris je mrtav, a Izida rađa sina, Horusa Mlađeg, koji je ili začet bez snošaja ili nekim čudom stvoren od Ozirisa u toku njegove smrti, to jest dubokog sna. Setov protivnik postaje sada Horus Mlađi, drugim recima, ona druga, 'dobra' polovina božanskog dubleta Horus/Set. Set bezuspešno pokušava da ubije novorođen­če, a Horus, kad odraste, kreće sa velikom vojskom u borbu protiv starog neprijatelja. Na kraju se njih dvojica sreću u dvoboju na život i smrt i osakaćuju jedan drugog. Horus kastrira Seta i tako ga lišava moći, a Set Horusa Mlađeg preobraća u crno prase, iskopa mu oko i to oko zakopa u zemlju. Oba boga pate, dakle, od posledica krvavog boja. Činjenica da i jedan i drugi gube organ neophodan za život znak je da je njihova borba bila božanska pogreška. Ono što je potrebno nije borba dva dela božanske prirode, nego napor ka skladu, usredsređenju, uje­dinjenju. Setov pokušaj da se sa Horusom sjedini putem sodomije bezuspešan je zato što je sjedinjenje putem sile pogrešna vrsta na­pora i narušavanje ma'at. Samo miroljubivo usklađenje suprot­nosti mogu božansku prirodu ponovo učiniti celovitom i jedin­stvenom; samo se tim putem mogu obnoviti entiteti Horus/Set (ili Oziris/Set). Mit nam, na žalost, o pomirenju ne priča.

Sukob Horusa i Seta shvaćen je kao niz sukoba:  nebo protiv zemlje, plodnost protiv neplodnosti, život protiv smrti, zemlja protiv sveta podzemlja, ali nikad, bar ne do skora kada je origi­nalni mit izmenjen, i sušto dobro protiv suštog zla. Set se u spektru nalazi negde između Obmanjivača i Đavola. Zmija je u egipatskoj mitologiji uglavnom dobroćudna, i jedini izuzetak je Apep, zmija-božanstvo, neprijatelj i boga Ra i ljudskog roda. I boginja Hator je ambivalentna. Ona je boginja radosti, žena boga Ra, nežna majka i brižna dadilja Horusa Starijeg i, u obličju božanske krave, davalac mleka i zaštita sveta. Mit je, kasnije, pove­zuje sa Izidom, majkom Horusa Mlađeg; i Izida i Hator su boginje plodnosti i na glavi nose polumesec kao njen simbol. Ali Hator zna da se preobrati u Sekmet, u „moćnicu.“ Ta boginja sa glavom lava je oko-što-spaljuje, oko boga Ra koji se u ime bogova sveti čoveku za zlo koje čini. Ra je stvorio dobar i srećan ljudski rod, koji je u po­četku bio u potpunom skladu sa svojim tvorcem. Docnije se ljudski rod pobunio, skovao zaveru protiv svog stvoritelja a onda, u stra­hu, pobegao. “I reče tada veličanstveni Ra: „Gle, kako beže u pusti­nju, a u srcu im strah od onoga što rekoše.“ A dvorani mu rekoše: „Pusti za njima oko tvoje, neka ih ono sve uništi... Neka to bude Hator/ I boginja ode i uništi ljudski rod u pustinji.” Hator/Sekmet gaća po ljudskoj krvi i kliče od radosti zbog ljudske smrti. Sekmet postaje boginja rata, bitke i svireposti. “Ljude pobedih životom tvojim, i to godi srcu mome”, kaže ona Rau. Ali boginja Sekmet je toliko željna krvi da to Ra onespokojava. I da bi je sprečio u istrebljenju poslednjih ostataka ljudske rase, on pribegava lukavstvu: na­ređuje sluzi da crvenu boju pomeša sa pivom u sedam hiljada krčaga i da crvenim pivom polije sve staze kojima se kreće Sekmet; a ona, uverena da je oko nje krv, počinje da pije crvenu tečnost, opije se i prestaje sa razaranjem. I ovo je jedna od priča o čovekovom prvo­bitnom grehu i kaznama koje su ga zbog toga snašle, a Hator/Sek­met odražava osvetničku Božju prirodu.