Lasa

Tragovi koje je za sobom ostavila Etrurska civilizacija govore da se njena mitologija zasnivala na kultu Lasa koji u mnogome podseća na ostale preistoriske evropske kultove vezane za vile, čije je ishodište u obožavanju prirode. Ipak ovaj kult se u mnogome razlikovao od ostalih sličnih kultova po tome što u njemu možemo pronaći klicu onoga što će kasnije postati široko rasprostanjeno verovanje u anđele čuvare. 

Prema Etrurskoj mitologiji Lasa ili Lase su mali duhovi sa krilima. U severnoj Italiji smatrani su posebnom rasom vila i bile povezivane sa mrtvima. U južnoj Italiji a posebno na Siciliji Lase se vezuju za kolektivno sećanje o duhovima umrlih. Smatra se da su Lase duhovi naših predaka koji se staraju o nama i štite nas. Ova verovanja prilično su slična sa verovanjem u Lare koje je postojalo u vreme Rimske republike. Od njegovog osnivanja kada je Romul konačno označio njegove granice na Tibru Lare su čuvale Rim. Kult Lara u Rimu doživeo je svoj razvijeni oblik. Svaka porodica imala je svoje Lare. Svaka rimska legija, a posebno vojnici i mornari imali su svoje Lare zaštitnike. Kako je kult narastao tako su se pojavile brojne interpretacije i tradicije tako da je Oktavijan morao da donese ukaz o tome kako se Lare poštuju.  Sa druge strane izvorni kult Lasa nikada nije postao državna religija već je pre bio forma folklorne tradicije. Iako su pisani tragovi o ovom kultu malobrojni, postoji niz drugih arheoloških dokaza iz kojih možemo naslutiti o kakvoj vrsti verovanja je reč. Na brojnim nadgrobnim spomenicima i kamenim sarkofazima Lase se pojavljuju kao čuvari koji preuzimaju i čuvaju telo umrlog. Takođe na sarkofazima su često prikazani prizori iz života pokojnika a u tim prizorima pored ljudi i demona koji su za razliku od Grčkih predstava uvek prikazani kao nasilni, prikazane su i krilate lase koje čuvaju i spasavaju napadnutog. Mnogi drugi sitni svakodnevni predmeti Etrurske civilizacije ukrašeni su krilatim duhovima ali nemogu se svi oni indentifikovati sa Lasama (odnosno Larama kasnije u rimsko vreme). Čest oblik prikazivanja pojedinih bogova i njihovih ljudima dostupnih interpretacija u Grčkoj i Rimskoj umetnosti bio je motiv krilate osobe koja ponekad iznad glave ima oreol od bršljenovog pruća. Tako su Etrurci često prikazivali boginju Eos, personifikaciju zore (Hesperos, Fosforos, odnosno Lucifer u poznijem Rimskom razdoblju), kao krilatu ženu. Posebno čest motiv u umetnost Etrurske civilizacije je scena u kojoj boginja Eos, personifikacija zore otima mladog lovca Kefala. 

Dodatne tragove verovanja u Lase nalazimo u magiskim ritualima i veštičarenju koje je u pojedinim delovima Italije preživelo do danas. U Strega tradiciji Lase ili Lare su duhovi povezani sa Stregom, a preko njega sa duhovima naših predaka sve do prastarih vremena  koji pomažu da se očuva stari način života. U ranom periodu Lase su uglavnom ženska bića, jer je u I mileniju p.n.e. postojalo uverenje da su duše i duhovi povezane sa ženskim bićem. Kasniji period prikazuje Lase i kao muškarce i kao žene ali i kao androgena bića. Lase se takođe povezuju sa vatrom a posebno plamenom za koji postoji uverenje da sinbolizuje duh. Zato i prinošenje žrtve plamenu predstavlja način da se od predaka izmoli zaštita. Strega je ženski vrač, često poistovećivan i sa imenom veštica, dok se muški praktikanti ove religije nazivaju Stregoni. Sam naziv dolazi od latinske reči Strix koja se može prevesti kao veštica ili vračara. Na Siciliji Strega tradicija se često mešala sa drugim paganskim verovajima pa je danas teško odvojiti pojedina verovanja koja su se tokom vekova isprepletala. Uticaji Persiskih magova  i Lasa (Lara) tradicije su ipak najistaknutiji i lako prepoznatljivi. Iako su za vreme srednjeg veka nemilosrdno proganjani i uništavani ove tradicije su uspele da se očuvaju. Ove tradicije čuvaju uspomenu na trostuku boginju, pad meseca sa neba, tradicionalne magiske plesove koji su danas utkani u folklor, i vizije u kojima se javljaju duše pokojnika. Takođe Strega tradicija je zadržala svoje uverenje da svet počiva na dva raznorodna entiteta koji se oličavaju u Boginji Majci i Bogu Ocu.

Strega tradicija zasniva se na kultu predaka. Danas se često smatra das u to dva odvojaena kulta: kult Lasa i kult Lara. Lare su prema ovoj tradiciji duhovi naših predaka sa kojima smo u krvnom srodstvu (odnosno čiji smo direktni potomci), dok su lase pre duhovi prirode u koje se uključuju rase vila, anđeli, i druga večna bića. Ovi duhovi nastali su pre čovečanstva a prema nekim legendana prve veštice bile su direktni potomci spajanje ljudi i lasa u brak. Današnji obredi vezani za ove kultove zasnivaju se na svakodnevnim molitvama i prinošeja žrtvi (ostavljanja hrane napolju za lase i divlje životinje). Mnogi lokalni bogovi koji postoje u ovim dosta široko rasprostranjemim folklornim tradicijana odgovaraju po  ulozi i liku katoličkim pojmovima svetaca i anđela. Tako se kultovi  Crne Device (La Madonna Nera), Archangela Michaela, i Anđela čuvara prepliću između oficijalne religije i ove izvorno Etrurske tradicije.

Ove tradicije imaju izražen šamanski element. Tokom noći izvesnih dana u godini članovi strega zajednice kreću u divlji lov pod vođstvom Dijane. U spisima Katoličke crkve mogu se pronaći  navodi da “Neke divlje žene, koje je zaveo Satana, veruju da noću lete u pratnji Dijane- paganske boginje.” Takođe u ovim zapisima se navodi da prema ubeđenjima pripadnika ovih sekti “na prelazu između godišnjih doba duhovi svetosti vode epsu bitku između Svetla i Tame”. Dalje se kaže da pripadnici ovih verskih zajednica podjednako poštuju svoje pretke kako one krvne tako i one duhovne. Reinkarnacija duhova vrši se unutar porodice, ili barem među srodnim dušama.       

Iako je pojam Lase i Lare doživeo transformaciju pod uticajem istoriskih tokova još uvek je prepoznatljiv kao poseban entitet. Ono što je inateresantno sa stanovišta proučavanja anđela  je činjenica da su ova predanja  predhodila širenju hrišćanstva po rimskom carstvu i da su trasirala put za nešto što će tokom vremena postati Evropska-katolička predstava o pojmu i ulozi anđela. Bez ovakvih predstava (Lasa/Lara tredicija u Italiji i Hermesova/Iris/Pan tradicija u Grčkoj) Evropljani bi teško mogli da prihvate njima nejasne predstave o božijim izaslanicima koji povremeno komuniciraju sa ljudima i trasiraju božiju volju unutar ljudske zajednice. Ove tradicije pomogle su da se verski elementi lakše prenesu i imlementiraju u lokalne folklorne predaje koje su predhodile organizovanom i širokom prihvatanju hrišćanstva u Evropi a kasnije sa Evropskim osvajanjima raširile su se po celom svetu.