Egipatske religije i njihov uticaj na Judeizam i Hrišćanstvo

Drevnost Egipta ostavljala je dubok utisak na antički svet. Iako je u V veku pre n.e. putnik i istoričar Herodot brojao kipove visokih sveštenika u ogromnom hramu u Karnaku kako bi utvrdio starost Egipta, ondašnji posetioci te zemlje koje je taj podatak zanimao nisu zaista imali potrebe da pribegavaju tom metodu. Svuda oko njih nalazili su se ostaci nekada moćnog carstva – džinovski kipovi, hramovi, svetilišta, grobnice, piramide i gradovi. Ti namernici osećali su se kao uljezi u religioznom i društvenom sistemu koji je nastao u nepojamnoj prošlosti, još u doba naseljavanja doline Nila. "Kao što Egipćani imaju posebnu klimu, a reka im je potpuno različita od svih drugih reka", pisao je Herodot, "tako su u njih mahom i zakoni i običaji sasvim drukčiji od zakona i običaja svih drugih naroda. U njih žene kupuju i prodaju, a muškarci ostaju kod kuće da takaju; pri tom, samo Egipćani potku guraju nadole. Muškarci teret nose na glavi, a žene na leđima. Žene nuždu vrše u stojećem, a muškarci u sedećem položaju. To čine u kući, dok napolju jedu, tvrdeći da neprijatne stvari nisu za prikazivanje, a da prijatne treba svi da vide. Nijedna žena ne služi nijednom bogu ili boginji, dok muškarci služe svim božanstvima, kako muškim tako i ženskim. Sinovi nisu obavezni da izdržavaju roditelje, ali kćeri su uvek dužne da to čine."

Egipćane vekovima niko nije uznemiravao u njihovoj rečnoj dolini pošto su okolne pustinje predstavljale dovoljnu prepreku stranim zavojevačima. Njihova svest o bezbednosti koju im je pružala konfiguracija terena očituje se u razlici koju su pravili između "crnih" i "crvenih" područja. Egipat je bio crno područje. Druge zemlje bile su crvena planinska područja, zbog crvene boje njihovog tla. Uspešnost egipatske poljoprivrede počivala je na činjenici da je Nil svake godine plavio dolinu i za sobom ostavljao taman mulj. "Kada reka preplavi predeo", zabeležio je Herodot, "čitav Egipat pretvori se u more, i samo gradovi izviruju iznad površine vode, poput ostrva u Egejskom moru. Kada se ovo desi, ljudi čamcima putuju i kopnom, ne samo kanalima… Nigde drugde ljudi ne dobijaju toliko mnogo od zemlje uz tako malo truda: seljaci ne moraju plugovima ili motikama da preoravaju tlo; reke bujaju same od sebe, navodnjavaju polja, a zatim se povlače; seme raznose i u tlo utapkavaju svinje; ove životinje čak muljaju i grožđe posle berbe." Nil je određivao način života koliko i konfiguraciju tla. Za Egipćane, svet je bio sprud koji je po sredini presecao Nil a sa svih strana opsavala voda – Veliki kružni okean. Taj okean je personifikovao Nun, prvi među bogovima, izvor reka i kiše. Zemlju je natkriljavalo nebo, koje su podupirala četiri stuba postavljena na krajevima sveta.

Razlike između Gornjeg i Donjeg Egipta – između uske doline koja se pružala gotovo hiljadu kilometara od prvog slapa reke do drevnog Memfisa, na čijem se mestu nalazi današnji Kairo, i izukrštanih kanala delte, šesto pedeset kilometara široke pri samom ušću Nila u Sredozemno more – našle su izraz u mitološkoj borbi Ozirisa i Horusa protiv Seta, kao i u državnom ustrojstvu Egipta. Faraon je bio bog koji je ujedinjavao dve krune – Gornji i Donji Egipat. Za života bio je Horus, a kada bi umro postajao je Oziris, kralj mrtvih. Mumifikovanje i kult mrtvih preplitali su se s mitovima o Horusu i Ozirisu. Zaokupljenost Egipćana suncem takođe je bila nesvojstvena zapadnoj Aziji. Prema jednoj tradiciji, bog sunca Ra bio je prvi faraon, a kao Atum bio je tvorac sveta. Govorilo se da je Atum, bilo kao samostvoreno božanstvo bilo kao Nunovo dete, izronio iz praiskonskih voda u obliku brega. Obožavanje sunca dostiglo je vrhunac za kratke vladavine Amenofisa IV (1387–1366. pre n.e.). Po svemu sudeći, taj faraon, poznatiji kao Ehnaton, odbacio je mnogobrojna božanstva koja su poštovali raniji vladari i posvetio se jednom bogu, Atonu, predstavljenom kao sunčev kolut.

Oziris je možda bio strano božanstvo čiji je kult nastao u veoma dalekoj prošlosti, ali je toliko bio prihvaćen u Egiptu da se ne samo nije razlikovao od domaćih bogova već je prerastao u arhetipskog boga mrtvih. Stari Egipćani, za koje je smrt bila veoma važna strana ljudskog postojanja, smatrali su da se Ozirisova umiranja i vaskrsnuća ogledaju u godišnjim ciklusima izlivanja Nila i rasta i propadanja biljnog sveta. Oziris je, međutim bio vrhovni vladar u donjem svetu, koji nam se otkriva u Knjizi mrtvih. Kao car večnosti, gospodar vremenskog beskraja, sedeo je na prestolu i sudio umrlima, koje je pred njega izvodio Anubis, bog sa glavom šakala. Bez obzira na moć kojom ga je obdarila egipatska mašta, Oziris je u mitologiju starih Grka i Rimljana ušao samo zahvaljujući povezanosti njegovog kulta s kultovima drugih bogova i boginja. Stanovnici Rimske imperije poznavali su ga preko raskošnih misterija Izide, njegove sestre i žene. Poput Serapisa, kojeg su Ptolomeji usvojili kao državnog boga tokom svoje vladavine Egiptom (350–330. pre n.e.), Oziris je ostao jedan od sporednih likova u mitološkom ciklusu.

Drevni Egipat imao je uticaj na formiranje Jevrejskih verskih učenja iz više razloga. Prvi i osnovni kao najveća ekonomska, kulturna i vojna sila svoga vremena predstavljao je izvor određenih mitova i verskih pogleda. U vreme kada su klimatske promene pogađale mesopotamiju Egipat je postao mesto imigracije za većinu semitske populacije. Nil je pružao dovoljno vode a samim tim i pašnjaka i žitarica za zemljoradničku populaciju koja je napuštala mesopotamiju. Semiti su sa sobom u Egipat doveli svoja stada i svoju kulturu koja je dotad bila pod uticajem sumerske i vavilonske kulture. Ipak vekovi koja su u egiptu provela jeverjska plemena ostavilia su neizbrisiv trag na jevrejsku kulturu i religiju. Drevni egipat je bio je zaštićen o neočekivanih invazija pustinjama i prašumama. Zahvaljujući svojevrsnoj izolaciji kultura koja se stvarala na području egipta bila je prilično statička, praktično nemenjajući se milenijumima.

Većina stvari koje znamo o egipatskoj religiji vezano je za kompeksne rituale povezane za zagrobnim životom. Ipak svesti jednu razvijenu religiju samo na zagrobne rituale bilo bi nepravedno. Ono što znamo je da se religija zasnivala na tri elementa:

• Solarni monoteizam. Jedan bog je kreator univerzuma i on svoje moći manifestuje kroz sunce i njegove satellite.
• Verovanje u regenerativne  moći prirode, koje se manifestovalo obožabanjem bogova plodnosti, bogova navodnjavanja, serijom bogova i boginja povezanih za životinjama i biljkama.
• Percepciji antropomorfne forme božanstva.