Antičko poimanje zla i njegova personifikacija

 Od svih nebeskih bogova, Hermes je naj­bliži zemaljskom: on je simbol falističkog kamenog kulta i bog koji mrtve vodi u podzemni svet. Nosi u sebi i neka svojstva Obmanji­vača, koja do izražaja dolaze u poznatoj igri obesti i lukavosti kada Apolonu krade stado posvećeno suncu. Po ugledu na njega  a on na nogama ima krila, simbol glasnika bogova u srednjevekovnoj tradiciji i Đavola slikaju sa krilima na nogama.  Hermesov sin je Pan: rođen je kosmat, sa rogovima, jarećom bradicom i rascepljenim kopitama. I sin je, kao otac, falističko bo­žanstvo, oličenje požude koja može da bude i kreativna i destruk­tivna. Ikonografski uticaj Pana na Đavola je ogroman. Šta je u tra­diciji omogućilo da se slika Pana poveže sa slikom Satane? Srednjevekovna tradicija vrlo često govori o Đavolovoj kosmatosti, kat­kada o njegovim rogovima a katkada i o njegovim kopitama. Đavo ima moć da se pretvara u razne životinje, najčešće u jarca. Koren sličnosti je i u njegovom povezivanju sa zemaljskim božanstvima plodnosti koje su hrišćani kao demone odbacili zajedno sa drugim paganskim bogovima i od njih su strepeli zbog njihove neobuzdane naravi i seksualne pomame. Ta telesna strast, koja oduzima razum i lako vodi u krajnost, bila je duboko tuda i grčkom racionalizmu i hrišćanskom asketizmu, pa se i bog seksualnosti lako povezivao sa načelom zla, a kroz taj spoj povezivale su se zemaljska svojstva sa seksom i podzemnim svetom, što znači i sa smrću. 

            Priča o Pandori deo je duže povesti o ratu među bogovima, a na taj motiv nailazimo i u indijskom, hetitskom i persijskom mitu. Grčku verziju pričali su pesnici i filosofi u raznim oblicima, tako da je retko dosledna čak i u okviru dela jednog istog autora. U glavnim crtama, obično glasi ovako: u samom početku, iz Haosa su stvoreni Uranos, nebo, muškarac, i Nebeska Majka, sestra i žena, Gea, zemlja. Čvrsto spareni, nebo i zemlja leže eonima u zagrljaju, zagr­ljaju tako prisnom da deca što ih rađa Majka Zemlja padaju u zamku očevog tela i njime pritisnuta leže po brdima i dolinama zemlje. Gea više ne može da sluša vapaj svoje zarobljene, očajne dece i do­nosi odluku da ih oslobodi: oblikuje kremeni srp i daje ga sinu Hronosu da njime kastrira oca, prekine snošaj neba i zemlje i omo­gući njihovo razdvajanje. To razdvajanje je pravi kraj haosa i poče­tak sveta. Nekoliko kapi krvi osakaćenog Uranosa padaju na Majku Zemlju koja leži ničice i iz njih se rađaju dvanaestoro dece, šest parova Titana i Titanki (ili Titanida), Hronosova braća i sestre. Ta božanstva sačinjavaju, kasnije, nečasnu grupu starijih grčkih bogova kakvi su u Indiji bili asure a u Iranu deve. Hronos obljubi boginju Reu, koja mu rađa gomilu dece. Ali, dok je Uranos svoju decu samo zarobljavao, Hronos ili Kronos, vreme koje proždire, svoju proždire, pa Rea lukavstvom spašava Zevsa, najmlađeg i najvoljenijeg sina: umesto deteta, daje gladnom ocu poveći kamen umotan u pelene. Zevs izlazi iz skrovišta, ubija oca, pa sa braćom i sestrama kreće u borbu protiv Titana i Titanki, Hronosove braće i sestara; kada ih potuče, okuje ih lancima i baci pod zemlju, u Tar-tar. Zevs i njegovi saborci pojavljuju se kao olimpijski bogovi do­stojni ljudskog poštovanja i obožavanja, dok Titani, obično poistovećeni sa džinovima, postaju zlokobni Starci, neprijateljski raspoloženi prema bogovima. Okovani u podzemnom svetu i sve češće izjednačeni sa zlom, Titani počinju da dobijaju ovozemaljske osobine. Njihov saveznik je čudovište Tifon koga je Gea rodila zato da bi se Zevsu osvetila za ono što je učinio starijoj deci. Tifon živi pod zemljom i izaziva ognjene erupcije; od bedara naniže, telo mu je ogroman splet zmijurina, a sa ramena mu se one spuštaju u nizo­vima, kao kod nekih indijskih zlih asura. Tifon se ženi Ehidnom, čudovišnom ženom džinovskog rasta, i njih dvoje rađaju Kerbera, Hidru, Himeru, Sfingu, Nemejskog lava i druga čudovišta. I Tifon se hvata u beskonačan koštac sa Zevsom. Titani su, dakle, iskonski neprijatelji nebeskih bogova, ali zato prema ljudskom rodu nisu uvek opaki: kada su nebeski bogovi ne­prijateljski raspoloženi prema ljudima, ljudi i Titani mogu se udru­žiti. Mogu, pa to i čine. I tu priču Eshil priča u Okovanom Prometeju. Pošto je pobedio Titane, Zevs donosi odluku da ljudski rod uništi i sve iznova sa boljom građom, to jest sa boljim ljudima (priča o Deukalionu). Tu njegovu nameru osujeti, Prometej, sin Titana Japeta, jer čoveku daruje vatru koja je i sama ambivalentna. Prometej je dobročinitelj zato što čovečanstvo spašava od Zevsovog uništenja, ali je i uzrok zla zato što čovečanstvu daje u ruke novo oružje protiv bogova i izaziva njihovu osvetu. Strašna kazna koja ga potom snalazi je za Eshila samo pitanje teodicije. Okovan za stenu, dok mu orlušina kida džigericu, Prometej, sa ljudima ko­jima je pritekao u pomoć, proklinje Zevsa kao tiranina, a Eshil nas poziva da sa njim saosećamo, pa i poistovetimo: nisu li bogovi na-merno nepravični prema nama? Priča o Prometeju uticala je da se stvori ona slika Đavola koja je kod Miltona slika poluboga.

            Had je po opštem mišljenju bio stvarniji kao mesto nego kao bog. U početku je to ime označavalo podzemno boravište u koje su, bledi kao senke, mrtvi dolazili da tavore i čeznu ali ne i da pate, a na kraju jamu za mučenje grešnika i prokletnika. Već u Odiseji, u Hadu svoje grehe ispaštaju Tantal i Sizif, pa je iz sudbine tih smrt­nika potekla pretpostavka da i svi ostali smrtnici grehove okajavaju u zagrobnom životu. Za Boga su, rekao je Heraklit, “sve stvari lepe, dobre i pravedne; ljudi su ti koji, na drugoj strani, smatraju da neke stvari valjaju a neke ne valjaju.” Drugo verovanje je da božanska moć, iako jedna jedina, nije odgovorna za stvaranje svih stvari i da svim stvarima i ne upravlja. Dok je, dakle, monizam uporno isticao sveukupnu Božju moć, odbacujući zlo kao formula­ciju ljudskog uma koji je suviše ograničen da shvati njegovu priro­du, te ideje uporno su isticale Božju dobrotu, ograničavajući nje­govu moć. 

            Osnovno obeležje helenističke religije bio je njen sinkretizam, pokušaj da se povezivanjem kulta i mita grčkih bogova sa kultovima i mitovima kultura sa kojima su Grci dolazili u dodir ujedini celokupna religija. Tako su Zevs i Jupiter ili Ra i Ormazd postali jedno, tako su religije Istoka prodrle na Zapad. Od istočnih kultova koji su imali najviše uticaja na Grčku i na Rim bio je kult Iziđe i Serapisa, egipatskog božanstva, koji u Rimu dobija ime Oziris kult obeležen asketizmom i obrednim čistunstvom. Kultovi anadolske Kibele i frigijske Magna Mater bili su poznati po ekstatičnim igrama i orgi­jama koje su služile tome da čoveka oslobode sputavanja i zabrana kako bi božanstvo što lakše doprlo do njega. Posebno ozloglašene zbog razuzdanosti i razvrata bile su bahanalije, rimska verzija dionizijskog kulta, tako da je Senat bio primoran da ih 186. godine pre nove ere i zakonom zabrani. Poklonici ovog kulta u početku same žene, a docnije i žene i muškarci sastajali su se noću i uz svetlost buktinja slavili obrede koji su se sastojali iz terevenki i, su­deći bar po verovatno preuveličanom Livijevom opisu, bludničenja. Bahanalije, ili, tačnije, jedna njihova verzija koju opisuje Livije, postale su važan deo književne tradicije orgije i opšte mesto u ocenjivanju srednjevekovne jeresi i magije.

Grčka Mitologija

Grčka mitologija sastoji se od legendi o bogovima i herojima (mitova, odatle i naziv - mitologija), čiji koren leži u oralnoj i folklornoj tradiciji starih Grka. Grčki bogovi izgledali su kao ljudi, imali vrline i mane kao ljudi, razlikovali su se po tome što su bili besmrtni, više-manje neranjivi i sposobni postati nevidljivi i putovati brzinom svjetlosti, a živjeli su na Olimpu.  Nebo - Uran rodilo je iz Zemlje - Gee stariju generaciju bogova nazvanih Titanima. Razdvajanje Neba od Zemlje učinio je Titan Kronos uz pomoć svoje majke, što je izazvalo razdor među bogovima i njihovo smenjivanje. Kronos je zbog straha da mu ne preotmu vlast progutao svoju decu. Njegova žena Rea zatajila mu je Zevsa koji je primorao oca da ispljune svu njegovu braću. Potom je Zevs uz pomoć braće Posejdona i Hada svladao Titane i bacio ih u ponor, Tartar. Zeus je s bogovima živio na Olimpu, sebi je zadržao vlast nad nebom, svojem bratu Posejdonu dao je vlast nad morem, a Hadu u podzemnom svetu. Zeus je bio otac mnogih bogova i heroja. Iz veza bogova sa smrtnicima rođeni su polubogovi i heroji: sin Zevsa i kraljice Alkmene - Heraklo (Herkules) - odlikovao se snagom i izveo je niz junačkih poduhvata. Prema priči nabacao je stijene koje su spajale Europu i Afriku i grci ih nazivaju Herkulovi Stupovi, spojio Atlanstski okean i Sredozemno more. Tako su nastali Heraklovi stupovi i između njih Gibraltarski prolaz. Grčki bogovi su imali sve mane i vrline ljudi: oni vole, mrze, greše, imaju niz vanbračnih veza, opijaju se medovinom. Na njih kao i na ljude deluje Mojra. Chaos ili Khaos – prvobitno stanje postojanja iz kojeg nastaju prvi Bogovi. Chaos je ništavilo iz kojeg prva bića dolaze u postojanje, te se ta prva bića opisuju kao deca Chaosa. Ona su: Gaia – Zemlja Tartarus – Podzemlje Eros – Žudnja; želja Nyx – Noćna tama Erebus – Tamam podzemnog svijeta. Po Orfičkim misterijama iz kaosa prvo proizlazi noć Nyx.  Unutar Grčke mitologije primetna su dva načina za dolazak u život: 

1.Djeljenje (Gaia, Nyx) Prvobitna božanstva nastaju djeljenjem iz kaosa, ali poslije Gaiae gotovo sva božanstva koja su nastala deljenjem imaju negativan predznak (smrt, prevara...) i u većini slučajeva potiču od Nyxa (Noćne tame). Takođe božanstva nastala djljenjem gotovo se nikada ne udružuju sa božanstvima nastalim parenjem. 

2.Parenje (Hyperion, Zevs) Model reprodukcije, proizašao iz akcije dvaju bića, muškog i ženskog, u božanskom tako i ljudskom društvu. Bogovi nastali na ovaj način bliži su po svojim osobinama ljudima. 

Gaia – nakon Chaosa pojavljuje se Gaia, večna osnova Bogova sa Olimpa. Deljenjem ona stvara Ouranos (Uran, njen sin i muž), zvezdano nebo, njoj jednakog da je prekriva, te dubine mora i planinske vrhunce (Pontus). Parenjem sa Uranom nastaju Oceanus (svetski okean) i Crius, te Titani Hyperion, Japetus, Thea, Rea, Themis, Mnemosyne, Phoebe, Thethys, te nakon njih najmlađi (po nekim predajama najmoćniji i najstrašniji) Cronus. Njeni kasniji potomci sa Uranom su divovski jednooki Kiklopi, graditelji zidova. Kasnije dobivaju individualna imena: Brontes – grmljavina, Steropes – grom, Arger (sjajni) – snaga i moć svih zanata. Takođe tu su i tri strašna sina Zemlje i Neba, storuki i pedesetoglavi Hecatonchiri: Cottus, Brioreos i Gyges Gaia je po nekim tumačenjima Mjaka (boginja) Zemlja kasniji oblik pre Indo – Evropske Velike majke  (Magna mater) koja potiče iz razdoblja Neolita.

Tartarus ili Tartorus je u isto vrijeme i Božanstvo i mesto u podzemlju (još dublje od Hada). Po ovoj svojoj osobini podseća na Absis ili Abadona u semitskim kulturama. U drevnim Orfičkim misterijama Tartarus je takođe i neograničena prvopostojeća “stvar” iz koje nastaju svijetlost i Kozmos (svemir).

Eros – Bog odgovoran za požudu, ljubav i seks, takođe poštovan kao očinsko božanstvo. Jedan od koncapata Erosa u Grčkoj misli je taj da je Eros prastaro božanstvo koje utelovljuje ne samo snagu erotske ljubavi već takođe i kreativni poriv uvijek stvarajuće prirode, prvo rođeno svetlo koje je došlo u postojanje i uređenje svih stvari u svemiru. U Elusijanskim misterijama on je slavljen kao Protagonus – prvorođeni. Kod neoplatonsista Eros se izjednačava sa jednim od daimona.

Titani ili prvorođeni, prva božanstva nastala parenjem, bogovi sa Olimpa nastaju parenjem Titana. U ratu između Bogova Titanomachy oni gube. U tome rutu Tatani su bili predvođeni sa Cronusom, a učesnici rata su i: Ceusa, Criusa, Hyperiona, Japetusa, Atlasa i Menoetiusa.  Olimp je bio predvođen Zevsom (sin Cronusa i Rheae). Zevs je u svoju vojsku uključio: Hestiju, Demetera, Heru, Hada (Plutona), Posejdona, Hecatonchire, Divove i Kiklope (Zevs ih oslobađa iz tartausa da mu pomognu u ratu, kasnije ih ponovno zatvara).  Nakon 10 godina rata Olimp odnosi pobedu i razdeljuje svet među sobom. Zevs - zrak i nebo Posejdon – sva mora i sve vode Had (Pluton) – podzemni svijet Zemlja je ostavljena svim ostalim božanstvima. Poraženi Titani zarobljeni su u Tartarus. No nisu svi Titani sudjelovali u ratu, Oceanus i ženski Titani (Thea, Rhea, Themsia, Mnemosyne, Phoebe, Tethys) tokom rata ostaju neutralni. Zbog toga nisu kažnjeni od strane Zevsa. Hecatonchire ostaju čuvari poraženih Titana, dok ih s vremenom Zevs sve ne oslobodi (osim Atlasa). Grčka mitologija klasičnog razdoblja iznjedrila je nekoliko pesama o ratu između Bogova sa Olimpa i Titana. Dominantna i jedina koja je uspjela preživjeti jest Theogony pesnika Hesioda. Izgubljen je ep Titaomochy slepog Tracijskog pesnika Thomyrisa. On sam kao legendarna figura spominje se u jednom dijelu eseja “O muzici” koji se nekada pripisivao Plerhtu. Zevs je s bogovima živio na Olimpu, sebi je zadržao vlast nad nebom, svom bratu Posejdonu dao je vlast nad morem, a Hadu u podzemnom svetu. Zevs je bio otac mnogih bogova i heroja. Iz veza bogova sa smrtnicima rođeni su polubogovi i heroji: sin Zevsa i kraljice Alkmene-Heraklo ili Herkules - odlikovao se snagom i izveo je niz junačkih pothvata. Prema priči razdvojio je stijene koje su sastavljale Evropu i Afriku, spojio Atlanstski okean i Sredozemno more. Tako su nastali Heraklovi stupovi i između njih Gibraltarski prolaz. Grčki bogovi su imali sve mane i vrline ljudi.

Rimska mitologija, junački ep i priča uglavnom razvijaju siže koji su već postojali u staroj Grčkoj, te ne predstavljaju neku novinu, osim u tom smislu što se u njima antička tradicija povezuje isprva sa etrurskim nasleđem (etrurski pakao je bio nastanjen zmajevima i jezivim demonima), a kasnije i sa raznim istočnim uticajima. Sa Istoka potiče i kult Mitre, mitske ličnosti staroiranskog porekla, ubice bika, koji se naročito proširio u Rimskom Carstvu.

Antički bogovi koji se mogu poistovetiti sa anđelima

Filozofske i kulturne osnove antičkog sveta

Da bi objasnili kako je vršen transfer releigija istoka (Kaldea, Vavilon, Asirija, Persija, Kanan, Egipat, Palestina, Judeja, i konačno Galileja) na zapad (Grčki polisi, a zatim i Rimsko carstvo koje je ove religije transformisalo i proširilo prvo po Evropi a onda i na ceo svet) trebamo pogledati kako su svoje bogove i njihove panteone organizovale zapadne civilizacije. Grci a potom i Rimljani imali su potpuno razvijen panteon u kome nisu postojali anđeli ali su svakako pojedini bogovi mogli po svojoj funkciji poistovetiti sa anđelima. Na istoku su anđeli opisivani kao sinovi božiji, upućeni u viša znanja, sposobni da lete i štite ili uništavaju ljude. Obično su bili prikazivani u humanoidnoj formi sa krilima, mada je i forma životinje sa krilima bila korištena (Afriel- krilati lav, Lasmu sumerski krilati bik). Slični motivi već su postojali na zapadu. Mnogi bogovi prikazivali su se sa krilima i oreolom. A postojali su i kultovi Lara/Lasa koje su takođe bile prikazivane u sličnoj formi. Ulogu božanskog glasnika koji posreduje između bogova i ljudi u grčko rimskom panteonu imao je Hermes. Hermes je bio sin i glasnik Zevsa vrhovnog boga panteona. Zevs nije jedini imao svog glasnika. Glasnika je imala i njegova žena, kraljica bogova Hera. Nju je o stvarima na zemlji obaveštavala Iris. Ova dva božanstva bog stada i ovaca, zažtitnik putnika i trgovaca Hermes i boginja duge Iris pored svojih dužnosti da božanske poruke prenose ljudima imali su još jednu zajedničku osobinu sa anšelima. Njihova dužnost bila je da odvode duše umrlih u podzemni svet. Ove sličnosti između kultova dva niža božanstva na zapadu i kulta anđela na zapadu umnogome su pospešila i olakšala transfer istočnih religija. Kao i u slučaju egipatske religije mi nemožemo tvrditi da su grčko rimska niža božanstva anđeli ali neodoljiva sličnost između njih navodi na zaključak da su upravo ovi kultovi koji su bili široko rasprostranjeni po rimskom carstvu kasnije prvo pomogla da se religija ukoreni u Rimu a kasnije i dovela do preobličenja pojma anđela i njegovog konačnog uokvirenja u one granice kakvim ih mi danas poznajemo.

Filozofija

Jedna od odlika antičkog vremena bila je i pojava Filozofije kao prvobitnog sveobuhvatnog intelektualnog sistema. Iako se oblici filozofskih promišljanja pronalaze i ranije na drugim mestima i među drugim kulturama tek je sa antičkom Grčkom filozofska misao postala zvaničan i sveobuhvatan način intelektualne spoznaje sveta i života. Jedno od osnovnih polja za razvoj filozofije bila su i polja božanske promisli i božanske egzistencije. Razvoj čisto folklornih predstava o božanskoj prirodi i pojavnim oblicima sada se suočio sa bezbrojnim filozofskim pitanjima koje su prvobitne predstave transformisale u skladu sa postojećim filozofskim znanjima. Slabost folklornih predanja koja se ogledala u nepostojanosti teoloških objašnjenja polako je nestajala kako su prvobitne predstave proputane kroz filter filozofskih znanja. Posledica je bila stvaranje jedinstvenog i logički održivog univerzalnog sistema religiskog znanja koji je mogao da istrpi razne spoljne uticaje a da pritom ostane koegzistentan. Poseban značaj za razvoj teološke misli pa prema tome i za logičku obradu koncepata Boga, anđela ili heroja svakako pripada dvojici klasičnih filozofa čije učenje je uticalo na mnogobrojna pokoljenja teologa. Sokrat sa svojim dilaoškim metodom i pedstavom daimona kao vodeće vrline, i Platon sa predstavom boga Demiurga, kao i preegzistenciji duše okarakterisali su razvoj svojevremene antičke misli i trasirali put kasnijim hrišćanskim i islamskim koncepcijama.

Sokrat

Sokrat (4. jun, 470. pne – 399. pne) (grčki Σωκράτης) je bio grčki (atinski) filozof i jedna od najznačajnijih ličnosti zapadnjačke filozofske tradicije. Njegov najznačajniji doprinos zapadnjačkoj misli je njegova dijaloška metoda istraživanja, poznata kao sokratski metod ili metod elenhos (elenchos), koji je on široko primenjivao u ispitivanju ključnih moralnih koncepata a prvi put je opisan u Platonovim Sokratskim dijalozima. Zbog ovoga se Sokrat obično smatra ocem etike ili moralističke filozofije, i filozofije uopšte. Sokratski metod je negativni metod hipotetske eliminacije, u kojem se bolje hipoteze pronalaze stalnim identifikovanjem i eliminisanjem onih koje vode u kontradikcije. Ovaj Sokratov metod je traganje za suštinskim hipotezama, pretpostavkama ili aksiomima, koje mogu da nesvesno oblikuju čovekovo mišljenje, i da ih učine subjektom posmatranja, kako bi se odredila njihova konzistencija sa ostalim verovanjima. Opšta forma je serija pitanja, formulisanih kao testovi logike i činjenica usmerenih da pomognu osobi ili grupi da otkriju svoja uverenja o istoj temi, istražujući definicije ili logoi (logoi) (jednina logos), težeći da se karakterišu generalne karakteristike koje dele razni pojedinačni primeri. Aristotel je Sokratu pripisao otkrivanje metoda definicije i indukcije koji se smatraju suštinom naučnog metoda. Čudno je, međutim, da je Aristotel takođe tvrdio da ovaj metod nije primeren za etiku. Sokrat primenjuje svoj metod u ispitivanju ključnih moralnih koncepata, vrlina: pobožnosti, mudrosti, uzdržanosti, hrabrosti i pravičnosti. Takvo istraživanje je stavljalo izazove pred implicitna moralna ubeđenja sagovornika, ističući neadekvatnosti i nekonsistentnosti u njihovim uverenjima, i obično je dovodilo do stanja zbunjenosti poznatog kao aporia. U pogledu takvih neadekvatnosti, Sokrat je priznavao svoje neznanje, ali su ostali i dalje tvrdili da imaju znanje. Sokrat je verovao da ga činjenica da je svestan svog neznanja čini mudrijim od onih koji, iako ne znaju, ipak tvrde da poseduju znanje. Mada ovo ubeđenje može izgledati paradoksalno na prvi pogled, u stvari ono je Sokratu omogućavalo da otkrije sopstvene greške gde bi ostali mogli da pretpostave da su u pravu. Ova tvrdnja je poznata po anegdoti kad je Delfsko proročište objavilo da je Sokrat najmudriji od svih ljudi. Sokrat je često govorio da njegova mudrost potiče iz činjenice da “on zna da ništa ne zna”. Mada se nikad nije fokusirao na specifične teme, većina sokratovih debata su bile usredsređene oko karakteristika idealnog čoveka, kao i koju formu idealna vlada treba da ima. Ove vrline predstavljaju najznačajnije kvaliteta koje osoba može da ima, a prve među njima su filozofske i intelektualne vrline. Sokrat je naglašavao da “je vrlina najvrednija od svih bogatstava, istina leži ispod senki postojanja, i da je posao filozofa da pokaže ostalima koliko malo oni u stvari znaju.”Sokrat je takođe tvrdio da je bolje biti tretiran loše, nego sam se ponašati loše. U platonovom filozofskom sistemu (Sokrat nije ostavio nikakve spise, tako da stvaran sadržaj njegovih učenja može biti osporavan), učenje je proces pamćenja. Duša, pre svoje inkarnacije u telu je bila u carstvu ideja (ili raju). Tamo je videla stvari onakvim kakve stvarno jesu, a ne blede senke ili kopije koje mi vidimo na Zemlji. Kroz proces ispitivanja, duša može biti navedena da se seti ideja i njihovim čistim formama, što donosi mudrost. Većina dijaloga predstavljaju Sokrata kako primenjuje ovaj metod u određenoj meri, ali nigde toliko kao u Eutipru. U ovom dijalogu, Sokrat i Eutipro prolaze kroz nekoliko faza pročišćavanja odgovora na sokratovo pitanje, "Šta je pobožnost?" Sa današnje tačke gledišta za jednog filozofa Sokrat je imao neuobičajene stavove o religiji. To nebi trebalo da zbunjuje jer je sve do pojave Njutnove Mehanike nauka i filozofija su smatrane alatima za spoznaju božanske prirode i nauma. Tokom svojih dijaloga Sokrat je izneo nekoliko pozivanja na svoj lični duh, ili daimonion, mada je eksplicitno tvrdio da ovaj duh nikada nije upravljao njime, već ga je samo upozoravao na razne buduće događaje. Mnogi od njegovih savremenika su sumnjali da sokratov daimonion znači odbacivanje državne religije. Opšte je mišljenje da je sokratov daimonion sličan intuiciji. Štaviše, Sokrat je tvrdio da koncept vrline, a ne određivanje šta bogovi žele, u stvari prethodi njemu. Sokrat je o daimonima mislilo više kao o prirodnim nego natprirodnim bićima. Hesiod ih često spominje. Sokrat je opisivao svoju filozofsku inspiraciju kao djeloličnog, dobroćudnog daimona. Njegova učiteljica, Diotima iz Mantineje, govori mu (u Platonovoj Gozbi) da je “Sve demonsko posrednik između Boga i smrtnika. Bog nema izravni kontakt s čovekom.” I nastavlja: “samo kroz demonsko postoji dodir i razgovor između čoveka i bogova, u budnom stanju ili u snu.” Poseban deo Sokratove filozofije odnosi se na Eudaimoniu. Eudaimonia (Grčki: εὐδαιμονία) je starogrčka reč koja se može prevesti kao “sreća”. Etimološki reč se sastoji od “eu” (“bog” ili “dobro biće”) i daimon "daimōn" ("duh" ili "niže božanstvo", u značenju izobilja ili sreće). I pored popularne upotrebe termin sreća odnosti se na stanje uma, povezano sa uživanjem ili zadovoljstvom, eudaimonia nema takvo značenje, ovaj termin je manje subjektivan i podložan ljudskim opažajima. Unutar Sokratove filozofije postoje dve povezane tvrdnje o eudaimonii. Prva je jaka međuzavisnost eudemonia, i znanja. Znanje dobra i zla zahteva dostizanje vrhovnog boga a eudaimonije je prema Sokratu najveći kandidat za vrhovnog boga.  U drugom, nekad nazivan i “psihološki eudaimonizam” ili “Sokratov intelektualizam” tvrdi se da je vrhovni bog, eudaimonia, predmet svih ljudskih želja i dela. Kasniji filozofi su tvrdili da dostizanje eudemonije nije svrha svakog ljudskog bića ali da bez nje u nekom obliku nijedno ljudsko biće nemože postojati. Prema platonovoj "Apologiji," sokratova tri tužioca, Melet, Anit i Likon, sve vodeći članovi atinskih političkih krugova, su ga optužili da je 'kvario omladinu' Atine i poricao moć bogovima. Sokrat je osuđen i ubijen ispijanjem otrova, nakon čega bi njegova filozofija bila zaboravljena da je nisu zapisali njegovi učenici.

Platon

Platon (grčki Πλάτων), rođen je u Atini 427. pne. u srednje imućnoj aristokratskoj porodici gde je i umro 347. pne. Iako to sam za sebe nikada nije tvrdio, mada u antičko vreme nije bilo neuobičajeno za sebe tvrditi da ste sin boga ili boginje ili barem nekog nižeb božanstva, njegovi kasniji poštovaoci i nastavljači tradicije posebno one verske, neoplatonističke, tvrdili su da je Platonov otac ustvari Incubus (noćni demon), odnosno da je sam Platon (prema nekim hermetističkim renesansnim tradicijama) dete začeto između demona i žene. Ove tradicije tumače njegovu mudrost na osnovu viših znanja koja su Platonu data na osnovu njegove božanske prirode. Platon je bio jedan od najvećih ljudi svog vremena i  neizmerno uticajan starogrčki filozof, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr Demodokus, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Diogen Laertije svedoči da je Platonovo pravo ime bilo Aristokle, dok njegov nadimak, Platon potiče iz rvačkih krugova. Na grčkom Platon znači – široki, plećati. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i barem sudeći po njegovim rečima prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovon pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja, a donekle i Anaksagora, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529 godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. Sokratova figura dominira dialozima. Ova forma filoofske rasprave dugo će dominirati kako filozofijom tako i teologijom a biće i osnovna forma mnogih ranih hrišćanskih jevanđelja i poslanica. Formu dijaloga prihvati će i gnostička zajednica pa će većina gnostičkih tekstova do danas zadržati ovaj oblik. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje "tumač" Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore. Kasniji dijalozi su više poput traktata. Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet "formi" i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenjive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra koja je često interpretirana kao Platonov Bog. Današnji filozofi i istoričeari religije i filozofije nesmatraju da je ovo najbolja interptetacija Platonovog shvatanja Boga - Demijurga to se prema njima vidi iz dijaloga Timej. Ipak ideja o Demijurgu verovatno je sa teološkog stanovišta najznačajnija Platonova ideja. Ovu ideju Demiurga skoro u potpunosti će preuzeti neoplatonisti i Gnostici. Prema Platonu Ideja Dobra osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine(Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Neoplatonizam je kasnija religijska i mistična forma platonovske filozofije, oblikovana u 3. veku u Plotinovim delima, a znatno je uticala na ranohrišćansku teologiju. Takođe je uticala i na gnosticizam, posebno preko učenja o Demijurgu. Platon, je pripisivao veliku ulogu demonima: “Niti jedna ljudska priroda ojačana velikim moćima nije u stanju srediti ljudske poslove a da ne bude preplavljena drskošću i krivnjom...”. On je čvrsto poricao da su daimoni izvor zla, i prikazao je Erosa, čuvara seksualnih strasti kao daimona, a ne kao boga, “koji nije ni smrtan ni besmrtan, ni dobar niti zao”. Svi kasniji platonisti, uključujući neoplatoniste koji su snažno uticali na hrišćansku filozofiju, smatrali su da su neki daimoni dobri a neki zli, da bi se kasnije dobri daimoni poistovetili sa anđelima a zli sa demonima. Aristotel, Platonov učenik, ozbiljno je razmatrao ideju da su snovi djelo demona. Plutarh I Porfirije smatrali su da demoni, koji nastanjuju gornja nebesa, dolaze s Meseca.

Platonova filozofija naglašava određene religijske, posebno mistične, pa i mitološko-poetske elemente. Astrologija u kontekstu platoničke filozofije upravo predstavlja jednu miksturu religijskog i mitološkog misticizma. Nauk o utjecaju zvijezda i planeta na na cjelokupni život na Zemlji ima u svom osnovu vjerovanje da zvijezde imaju božanske duše. Ovo se vjerovanje prenosi se od Platona (Zakoni, X knjiga), a posredstvom stoika dospelo je i do helenističkih neoplatonista. Po Platonu, duša je ta koja upravlja nebom i zemljom, kao i celokupnim univerzumom. No, i svaka posebna planeta i zvezda, takođe poseduju vlastite individualne duše. Pošto duše imaju u sebi sadržane odličnosti i savršenosti svih vrsta, što je ujedno i njihov uzrok, ove su duše bogovi, zaključuje Platon. Gotovo celokupno Platonovo delo prožima nit mističnog, a ovo posebno važi za Gozbu. Sudionici Gozbe govore u slavu Erosa, grčkog boga ljubavi, sina Afrodite (Venere) i Aresa (Marsa). Međutim, Eros se ovdje ne pridružuje nekom nebeskom tijelu, već jednostavno predstavlja božanstvo per se. O Erosu govore lekar Erizimah, komediograf Aristofan, pisac tragedija Agaton i naravno Sokrat. Erizimah vidi Erosa kao jednog univerzalnog sveprožimajućeg agensa u svakom živom obliku. Ova percepcija dolazi iz medicine, koja je u Platonovo vrijeme «opažala koliko je uzvišen i čudesan Bog, koji prožima cijeli svemir, uključujući prirodu ljudi i božanstava». Aristofan smatra da je od svih božanstava Eros najbliži čovjeku i doista predstavlja saveznika ljudskoga roda. Sokrat prepričava svoj razgovor sa svetenicom Diotimom iz Mantineje (idealizovanim likom mudre žene). Razgovor Sokrata i Diotime čini središnji dio Gozbe, a vrlo verovatno predstavlja sam vrhunac mitskog u Platonovom opusu. Diotima Sokratu objašnjava da se Bog direktno ne meša s čovekom, već se cjelokupni odnos, bilo na javi ili u snu, odvija posredstvom polubožanskog posrednika (u ovom slučaju) Erosa. Bog ljubavi ovde predstavlja sponu između smrtnoga i besmrtnoga, budući da je ljubav u sebi stapanje suprotnosti. Platon Erosa poistovjećuje s pojmom dobrog, jer «izuzev dobrog, ne postoji drugi objekt čovjekova erosa». Bog ljubavi Eros u antičkoj je Grčkoj imao značenje spajanja duše na takav način da stvori trajnu trnsformaciju, neodoljivom žudnjom za sjedinjenjem s dušom drugog bića

Originalna Platonova dela su za srednjevekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderi naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti.

Lasa

Tragovi koje je za sobom ostavila Etrurska civilizacija govore da se njena mitologija zasnivala na kultu Lasa koji u mnogome podseća na ostale preistoriske evropske kultove vezane za vile, čije je ishodište u obožavanju prirode. Ipak ovaj kult se u mnogome razlikovao od ostalih sličnih kultova po tome što u njemu možemo pronaći klicu onoga što će kasnije postati široko rasprostanjeno verovanje u anđele čuvare. 

Prema Etrurskoj mitologiji Lasa ili Lase su mali duhovi sa krilima. U severnoj Italiji smatrani su posebnom rasom vila i bile povezivane sa mrtvima. U južnoj Italiji a posebno na Siciliji Lase se vezuju za kolektivno sećanje o duhovima umrlih. Smatra se da su Lase duhovi naših predaka koji se staraju o nama i štite nas. Ova verovanja prilično su slična sa verovanjem u Lare koje je postojalo u vreme Rimske republike. Od njegovog osnivanja kada je Romul konačno označio njegove granice na Tibru Lare su čuvale Rim. Kult Lara u Rimu doživeo je svoj razvijeni oblik. Svaka porodica imala je svoje Lare. Svaka rimska legija, a posebno vojnici i mornari imali su svoje Lare zaštitnike. Kako je kult narastao tako su se pojavile brojne interpretacije i tradicije tako da je Oktavijan morao da donese ukaz o tome kako se Lare poštuju.  Sa druge strane izvorni kult Lasa nikada nije postao državna religija već je pre bio forma folklorne tradicije. Iako su pisani tragovi o ovom kultu malobrojni, postoji niz drugih arheoloških dokaza iz kojih možemo naslutiti o kakvoj vrsti verovanja je reč. Na brojnim nadgrobnim spomenicima i kamenim sarkofazima Lase se pojavljuju kao čuvari koji preuzimaju i čuvaju telo umrlog. Takođe na sarkofazima su često prikazani prizori iz života pokojnika a u tim prizorima pored ljudi i demona koji su za razliku od Grčkih predstava uvek prikazani kao nasilni, prikazane su i krilate lase koje čuvaju i spasavaju napadnutog. Mnogi drugi sitni svakodnevni predmeti Etrurske civilizacije ukrašeni su krilatim duhovima ali nemogu se svi oni indentifikovati sa Lasama (odnosno Larama kasnije u rimsko vreme). Čest oblik prikazivanja pojedinih bogova i njihovih ljudima dostupnih interpretacija u Grčkoj i Rimskoj umetnosti bio je motiv krilate osobe koja ponekad iznad glave ima oreol od bršljenovog pruća. Tako su Etrurci često prikazivali boginju Eos, personifikaciju zore (Hesperos, Fosforos, odnosno Lucifer u poznijem Rimskom razdoblju), kao krilatu ženu. Posebno čest motiv u umetnost Etrurske civilizacije je scena u kojoj boginja Eos, personifikacija zore otima mladog lovca Kefala. 

Dodatne tragove verovanja u Lase nalazimo u magiskim ritualima i veštičarenju koje je u pojedinim delovima Italije preživelo do danas. U Strega tradiciji Lase ili Lare su duhovi povezani sa Stregom, a preko njega sa duhovima naših predaka sve do prastarih vremena  koji pomažu da se očuva stari način života. U ranom periodu Lase su uglavnom ženska bića, jer je u I mileniju p.n.e. postojalo uverenje da su duše i duhovi povezane sa ženskim bićem. Kasniji period prikazuje Lase i kao muškarce i kao žene ali i kao androgena bića. Lase se takođe povezuju sa vatrom a posebno plamenom za koji postoji uverenje da sinbolizuje duh. Zato i prinošenje žrtve plamenu predstavlja način da se od predaka izmoli zaštita. Strega je ženski vrač, često poistovećivan i sa imenom veštica, dok se muški praktikanti ove religije nazivaju Stregoni. Sam naziv dolazi od latinske reči Strix koja se može prevesti kao veštica ili vračara. Na Siciliji Strega tradicija se često mešala sa drugim paganskim verovajima pa je danas teško odvojiti pojedina verovanja koja su se tokom vekova isprepletala. Uticaji Persiskih magova  i Lasa (Lara) tradicije su ipak najistaknutiji i lako prepoznatljivi. Iako su za vreme srednjeg veka nemilosrdno proganjani i uništavani ove tradicije su uspele da se očuvaju. Ove tradicije čuvaju uspomenu na trostuku boginju, pad meseca sa neba, tradicionalne magiske plesove koji su danas utkani u folklor, i vizije u kojima se javljaju duše pokojnika. Takođe Strega tradicija je zadržala svoje uverenje da svet počiva na dva raznorodna entiteta koji se oličavaju u Boginji Majci i Bogu Ocu.

Strega tradicija zasniva se na kultu predaka. Danas se često smatra das u to dva odvojaena kulta: kult Lasa i kult Lara. Lare su prema ovoj tradiciji duhovi naših predaka sa kojima smo u krvnom srodstvu (odnosno čiji smo direktni potomci), dok su lase pre duhovi prirode u koje se uključuju rase vila, anđeli, i druga večna bića. Ovi duhovi nastali su pre čovečanstva a prema nekim legendana prve veštice bile su direktni potomci spajanje ljudi i lasa u brak. Današnji obredi vezani za ove kultove zasnivaju se na svakodnevnim molitvama i prinošeja žrtvi (ostavljanja hrane napolju za lase i divlje životinje). Mnogi lokalni bogovi koji postoje u ovim dosta široko rasprostranjemim folklornim tradicijana odgovaraju po  ulozi i liku katoličkim pojmovima svetaca i anđela. Tako se kultovi  Crne Device (La Madonna Nera), Archangela Michaela, i Anđela čuvara prepliću između oficijalne religije i ove izvorno Etrurske tradicije.

Ove tradicije imaju izražen šamanski element. Tokom noći izvesnih dana u godini članovi strega zajednice kreću u divlji lov pod vođstvom Dijane. U spisima Katoličke crkve mogu se pronaći  navodi da “Neke divlje žene, koje je zaveo Satana, veruju da noću lete u pratnji Dijane- paganske boginje.” Takođe u ovim zapisima se navodi da prema ubeđenjima pripadnika ovih sekti “na prelazu između godišnjih doba duhovi svetosti vode epsu bitku između Svetla i Tame”. Dalje se kaže da pripadnici ovih verskih zajednica podjednako poštuju svoje pretke kako one krvne tako i one duhovne. Reinkarnacija duhova vrši se unutar porodice, ili barem među srodnim dušama.       

Iako je pojam Lase i Lare doživeo transformaciju pod uticajem istoriskih tokova još uvek je prepoznatljiv kao poseban entitet. Ono što je inateresantno sa stanovišta proučavanja anđela  je činjenica da su ova predanja  predhodila širenju hrišćanstva po rimskom carstvu i da su trasirala put za nešto što će tokom vremena postati Evropska-katolička predstava o pojmu i ulozi anđela. Bez ovakvih predstava (Lasa/Lara tredicija u Italiji i Hermesova/Iris/Pan tradicija u Grčkoj) Evropljani bi teško mogli da prihvate njima nejasne predstave o božijim izaslanicima koji povremeno komuniciraju sa ljudima i trasiraju božiju volju unutar ljudske zajednice. Ove tradicije pomogle su da se verski elementi lakše prenesu i imlementiraju u lokalne folklorne predaje koje su predhodile organizovanom i širokom prihvatanju hrišćanstva u Evropi a kasnije sa Evropskim osvajanjima raširile su se po celom svetu.