ISUS

Isus

            Isus ili Isus Hristos (7−2. pre nove ere do 26−36. nove ere) poznat i kao Isus iz Nazareta, je centralna figura hrišćanstva, a takođe i bitna ličnost u nekoliko drugih religija. Hristos ili Hrist je titula koja potiče od grčke reči Χριστός (Christós), odnosno Pomazanik, što se podudara sa hebrejskim nazivom reči Mesija. Ime Isus potiče od grčke reči Ίησους (Iēsous), koja je helenizacija hebrejske reči יהושע (Jehošua) od hebrejsko-jermenskog ישוע (Ješua), što znači "YHWH spasava".

            Za hrišćanske vernike glavni izvori informacija vezanih za Isusov život i učenje su četiri Jevanđelja Novog zaveta po Mateju, Marku, Luki i Jovanu, pojedine hriščanske denominacije priznaju i druga sinoptička i apokrifna jevanđelja i izvore, dok druge religije a posebno naučna zajednica izvore o ovom književnom i verovatno istorijskom liku klasifikuje prema vreodostojnosto odnosno, verovatnoći da je document koji se uzima kao izvor autentičan i verodostojan.  Većina proučavatelja na polju istorije i biblijske istorije slažu se da je Isus bio Jevrejin iz Galileje, da su ga smatrali učiteljem i isceliteljem, da ga je krstio Jovan Krstitelj i da je razapet u Jerusalimu po naređenju rimskog guvernera Pontija Pilata (latinski: Pontius Pilate) pod optužbom za zaveru protiv Rimskog carstva. Samo nekolicina savremenih proučavalaca Biblije veruje da su svi drevni spisi o Isusovom životu u potpunosti tačni ili u potpunosti netačni.

            Hrišćansko viđenje Isusa (vidi Hristologija) zasniva se na verovanju da je Isus Mesija čiji je dolazak najavljen u Starom zavetu i da je vaskrsao nakon svog raspeća. Hrišćani pretežno veruju da je Isus inkarnacija Boga koji je došao da donese spasenje i izmirenje s Bogom. Netrojstveni hrišćani propovedaju razne druge interpretacije vezane za njegovu božanstvenost. Ostala hrišćanska verovanja uključuju Isusovo bezgrešno začeće, čuda, ispunjenje biblijskih proročanstava, vaznesenje u nebo i drugi Hristov dolazak.

            U Islamu, Isus (arapski: عيسى, uobičajeno prevođen kao Isa) se smatra za jednog od Božjih najvoljenijih i najvažnijih proroka, donosioca božanskih svetih knjiga, čudotvorca i Mesiju. Muslimani  ne dele hrišćansko verovanje u raspeće i Isusovu božanstvenost. Muslimani veruju da je Isusovo raspeće bila božanska iluzija i da je telesno uzleteo u nebo. Većina muslimana veruje da će se on vratiti na zemlju u društvu Mahdija kada zemlja postane prepuna greha i nepravde u vreme dolaska islamskog Antihrista kao što je Dadžal.

            Najdetaljniji prikaz Isusovog rođenja opisan je u Jevanđelju po Mateju (verovatno pisanim između 60. i 90. godine) i Jevanđelju po Luki (verovatno pisanim između 65. i 100. godine). Naučnici diskutuju o detaljima Isusovog rođenja, a tek nekolicina tvrdi da zna tačan datum Isusovog rođenja i smrti. Novozavetna Jevanđelja po Mateju i Luki ne pominju datum ili godinu Isusovog rođenja. U Zapadnom hrišćanstvu tradicionalno se slavi 25. decembra kao Božić, datum čiji se najraniji koreni mogu pronaći u 330. godini među rimskim hrišćanima. Pre toga slavio se 6. januara, kao deo Teofanije poznate i kao Bogojavljenje, u sećanje, ne samo na Isusovo rođenje, već i dan kada ga je Jovan Krstitelj krstio u reci Jordan, kao i možda još neke događaje vezane za Isusov život. Većina Pravoslavnih hrišćana slavi Božić 7. januara, jer se pridržavaju starog Julijanskog kalendara, po kome se 25. decembar poklapa sa 7. januarom Gregorijanskog kalendara koji je danas najkorišćeniji. Neki naučnici naglašavaju da Lukini opisi pastirskih aktivnosti u vreme Isusovog rođenja navode na zaključak da se ono dogodilo u proleće ili leto. Naučnici pretpostavljaju da je datum proslave promenila Rimokatolička crkva kako bi pokušala da njime zameni rimski festival Saturnalija (preciznije, rođendan rimskog boga po imenu Sol Invictus). Tokom 247. godine u vreme ere Dioklecijana (latinski: Diocletian), Dionizije Mali (latinski: Dionysius Exiguus) pokušao je da utvrdi koliko je godina proteklo od Isusovog rođenja i utvrdio da je u pitanju 753. godina od osnivanja Rima. Zatim je kao datum Isusovog rođenja odredio 25. decembar 1 ACN (od Ante Christum Natum, odnosno "pre rođenja Hrista"), a sledeću godinu nazvao AD 1 — čime je započeo sistem računanja vremena od Isusovog rođenja: Anno Domini, odnosno "u godini Gospoda" ili "leta Gospodnjeg". Sistem je napravljen tokom 532. godine, a gotovo dva veka kasnije je prihvaćen i uspostavljen kao kalendar zapadne civilizacije.

            Teško je odrediti datum Isusovog rođenja jer su neki izvori do sada nestali, a prošlo je više od 1900 godina od kako su Jevanđelja pisana. Međutim, bazirano na pomračenju Meseca o koje istoričar iz prvog veka Josif Flavije spominje malo pre smrti Iroda Velikog (koga spominje Jevanđelista Matej), kao i smeni rimskih imperatora, Isusovo rođenje desilo se 3 godine pre nove ere.I Jevanđelje po Luki i Jevanđelje po mateju smešta Isusovo rođenje u vreme vladavine Iroda Velikog. Luka opisuje da se Isusovo rođenje dogodilo u vreme rimskog guvernera Kvirinija (latinski: Quirinius), i spominje prepis (popis) rimskih provincija Sirije i Judeje. Josif Flavije smešta Kvirinijevo guvernisanje i prepis u 6. godinu n. e. (što Luka pominje u Delima apostolskim 5:37), dugo posle smrti Iroda velikog 4. godine n. e. Zbog toga, rasprava se usmerila na to da li bi izvori trebalo da se pozivaju, ili ne, u osnovu na guvernisanje Kvirinija u Siriji, i da li je prepis ranije izvršen, a ako nije, koji bi izvor trebalo smatrati pogrešnim. Datum Isusove smrti takođe je nejasan. Jevanđelje po Jovanu opisuje raspeće neposredno pre pashe, praznika koji pada u petak 14. nisana (zvanog Kvatrodecimanizam), dok Sinoptička Jevanđelja (osim Jevanđelja po Marku 14:2) opisuju Isusovu poslednju večeru kao trpezu na dan pashe 15. nisana; međutim, neki naučnici smatraju da je sinoptički opis u skladu sa Jovanovim opisom. Dalje, Jevreji su sledili lunisolarni kalendar sa mesečevim menama kao datumima, što komplikuje izračunavanje bilo kog tačnog datuma solarnog kalendara. Prema Džon P. Mejerovoj (John P. Meier) knjizi A Marginal Jew, koja se bavi proučavanjem vladavine Pontija Pilata i datumima pashe u to doba, Isus je najverovatnije umro 7. aprila 30. ili 3. aprila 33. godine n. e.

Život i učenje, prema iskazima iz Jevanđelja

            Četiri kanonska jevanđelja iz Biblije su glavni izvor tradicionalne hrišćanske biografije o Isusovom životu. Hrišćanski naučnici generalno veruju da su opisi iz jevanđelja istorijski tačni; naučnici kritičari, s druge strane, sumnjaju u njihovu potpunu istorijsku utemeljenost. Od četiri jevanđelja, samo Matejevo i Lukino daju opis Isusovog rodoslova. Opisi u ova dva jevanđelja se znatno razlikuju i postoje različite teorije kojima se objašnjavaju njihove nedoslednosti. Oba opisa, međutim, prate porodično stablo od Davida pa do Avrama. Oba spiska su identična između Avrama i Davida, ali se razlikuju između Davida i Josifa. Matej počinje sa Solomonom i nastavlja sa kraljevima kraljevine Jude do poslednjeg kralja Jehonije. Posle Jehonije, loza kraljeva se ugasila kada je Vavilon pokorio Judeju. Prema tome, Matej pokazuje da je Isus zakoniti naslednik prestola Izraela. Rodoslov koji opisuje Luka je duži od Matejevog; ide sve do Adama i iznosi više imena između Davida i Isusa. Josif, muž Marije i Isusov otac, pojavljuje se u opisima Isusovog detinjstva. Međutim, Josif se ne spominje za vreme Isusove službe. Jovanovi spisi  kazuju da je Isus brigu o Mariji poverio voljenom učeniku tokom svog raspeća (Jovan 19:25–27) što nagoveštava da je Josif do tada već umro. Novozavetne knjige Mateja, Marka i Poslanice Galatima govore o Isusovim rođacima, uključujući one koji bi mogli biti braća i sestre.  Grčka reč adelphos u ovim stihovima, često prevođena kao brat, može se odnositi na bilo koji rodbinski odnos i većina Katolika i Pravoslavaca prevode reč kao rođak u ovom kontekstu (vidi Marijino bezgrešno začeće. Luka takođe spominje da je Jelisaveta, majka Jovana Krstitelja, bila Marijina rođaka (Luka 1:36), što Jovana takođe čini Isusovim rođakom.

            Prema Mateju i Luki, Isus je rođen u judejskom Vitlejemu. Rodila ga je Marija, devica, čudom Svetog Duha. Jevanđelje po Luki daje opis anđela Gabrijela koji posećuje Mariju da bi joj rekao da je izabrana da nosi Sina Božjeg (Luka 1:26–38). Prema Luki, naredba Oktavijana Avgusta (latinski: Octavianus Augustus) primorala je Mariju i Josifa da napuste svoj dom u Nazaretu i odu u dom Josifovih predaka, kuću Davidovu, zbog Kvirinijevog popisa. Nakon što je Isus rođen, par je bio primoran da iskoristi jasle umesto kolevke, jer nisu mogli da nađu smeštaj u gostionici (Luka 2:1–7). Po Luki, anđeo je obznanio Isusovo rođenje duhovnim vođama koji su došli da se poklone novorođenom detetu. Matej govori o mudracima koji su doneli darove Isusu kao novorođenčetu nakon što su pratili zvezdu za koju su verovali da je znak da se rodio Kralj Jevreja (Matej 2:1–12). Grad u kome je Isus proveo detinjstvo bio je Nazaret u Galileji. Izuzev putovanja Isusa kao novorođenčeta i njegove porodice iz Vitlejema Egipat kako bi izbegli Irodov masakr nevinih i kratkih putovanja u Tir i Sidon (današnji Liban), Jevanđelja sve ostale događaje iz Isusovog života smeštaju u drevni Izrael. Prema Mateju, porodica je ostala u Egiptu sve do Irodove smrti, nakon čega se nastanila u Nazaretu kako bi izbegla život pod vlašću Irodovog sina i naslednika Arhelaja (Matej 2:19–23). Luka jedini govori o događaju kada su Isusa roditelji našli u hramu nakon što su mislili da se izgubio. To je jedini događaj iz kanonskih Jevanđelja koji opisuje deo Isusovog života između rođenja i krštenja (Luka 2:41–52). Prema Luki, Isus je imao oko trideset godina kada se krstio (Luka 3:23). U Jevanđelju po Marku Isus je nazivan drvodeljom. Matej kaže da je on bio sin drvodelje, nagoveštavajući da je Isus možda u prvih trideset godina života učio stolarski zanat od svoga oca (Marko 6:3, Matej 13:55).

            U sva tri sinoptička Jevanđelja opisuje se da je Isusa krstio Jovan Krstitelj. Taj događaj proučavaoci Biblije smatraju početkom Isusove javne službe. Prema ovim spisima, Isus je došao na reku Jordan gde je Jovan Krstitelj propovedao i masovno krstio ljude. Matej opisuje Jovanovu prvobitnu neodlučnost da krsti Isusa, smatrajući da je Isus taj koji treba da krsti njega. Isus je bio uporan: "Ostavi sad, jer nam tako treba ispuniti svaku pravdu" (Matej 3:15). Po Marku, nakon što ga je Jovan krstio Isus je izlazeći iz vode video nebo kako se otvara i kako duh kao golub silazi na njega. Onda se sa nebesa začuo glas: "Ti si sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji" (Marko 1:10–11). Jevanđelje po Jovanu ne uključuje krštenje, ali svedoči da je Isus onaj koga je Jovan propovedao da je Sin Božji. Nakon krštenja, Isusa je Bog odveo u pustinju gde je postio četrdeset dana i noći (Matej 4:1–2). Za to vreme tri puta mu je dolazio Đavo da ga kuša. Sva tri puta Isus se odupro iskušenjima citirajući reči iz Knjige Postanja (Matej 4:1–11, Marko 1:12–13, Luka 4:1–13).

            Jevanđelja kažu da Isus, kao Mesija, "nije došao da mu služe, nego da služi i da da dušu svoju u otkup za mnoge" i da je došao "propovedati jevanđelje o carstvu Božjem". Kaže se da je tokom svoje službe Isus činio čuda, uključujući isceljenje, egzorcizam, hodanje po vodi, pretvaranje vode u vino i dizanje par ljudi, kao što je Lazar, iz mrtvih (Jovan 11:1–44, Matej 9:25, Luka 7:15). Jevanđelje po Jovanu opisuje tri različite proslave pashe tokom Isusove službe. Iz ovoga proizilazi zaključak da je Isus propovedao u periodu od tri godine, mada neke interpretacije Sinoptičkih Jevanđelja navode vreme od jedne godine. Njegova služba bila je usredsređena na njegove najodanije sledbenike. Dvanaest apostola, mada su mnogi od njegovih pratilaca smatrani učenicima. Dvanaest apostola, i svi ostali koji su mu bili bliski, etnički gledano, bili su Jevreji što se vidi u Isusovoj izjavi da njegova misija usmerena samo na one iz kuće Izraela (Matej 15:24) i činjenicom da su se tek nakon Isusove smrti apostoli složili s Pavlom da se propovedanje jevanđelja može proširiti i na ne-jevrejske narode (Dela apostolska 15:1–31, Galićanima 2:7-9). Isus je propovedao o apokalipsi. Govorio je da će smak sveta doći neočekivano, i da će se on vratiti da sudi svetu, naročito prema tome kako su se odnosili prema nemoćnima; zbog ovoga, pozivao je svoje učenike da uvek budu na oprezu i da veruju. Isus je obećao da će onima koji veruju u njega podariti večni život (Jovan 3:16–18). Na vrhuncu svoje službe, Isus je privlačio na hiljade ljudi, uglavnom iz oblasti Galileje i Pereje (današnji Izrael i Jordan).  Neka od Isusovih najpoznatijih učenja potiču od Besede na gori, koja sadrži Blaženstva i Oče naš. Isus je često kazivao alegorične priče poput Priče o bludnom sinu i Priče o sejaču. Njegova učenja ohrabrivala su bezuslovnu samopožrtvovanu Božansku ljubav prema Bogu i svim ljudima. Tokom svojih beseda, govorio je o služenju i poniznosti, opraštanju grehova, veri, okretanju drugog obraza, ljubavi prema neprijateljima, kao i prijateljima, i potrebi da se sledi duh zakona kao dodatak pismu.

            Isus se često susretao sa izgnanicima od društva, kao što su carinici (latinski: publicanus — imperijalni sakupljači poreza, prezirani zbog iznuđivanja para), uključujući i apostola Mateja; kada su fariseji prigovorili Isusu što se radije druži s grešnicima nego s pravednicima, Isus je odgovorio da lekar nije potreban zdravima nego bolesnima (Matej 9:9–13). Prema Luki i Jovanu, Isus se takođe potrudio da proširi svoju službu i na Samarićane, koji su sledili drugačiji oblik izraelske religije. Ovo se ogleda u njegovoj propovedi Samarićanima iz Sihara, koja je rezultirala njihovim preobraćenjem (Jovan 4:1–42). Prema Sinoptičkim Jevanđeljima, Isus je vodio trojicu svojih apostola — Petra, Jovana i Jakova — na vrh planine da se mole. Dok su bili tamo, Isus se pred njima preobrazio — lice mu je sijalo kao sunce, a odeća mu je postala blistava kao svetlost; Pored njega su se pojavili Ilija i Mojsije. Tada ih je zaklonio sjajni oblak, a glas s neba je rekao: "Ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji." Jevanđelja takođe govore da je Isus pred kraj svoje službe počeo da upozorava svoje učenike na njegovu buduću smrt i uskrsnuće (Matej 16:21–28).

            Prema opisima iz Sinoptičkih Jevanđelja, Isus je sa svojim sledbenicima došao u Jerusalim tokom proslave pashe. Dočekala ga je velika gomila ljudi, vičući: "Osana, neka je blagosloven koji dolazi u ime gospodnje, i to — car Izrailjev!". Tokom svog kraljevskog ulaza, Isus je načinio nered u Irodovom hramu tako što je ispremetao stolove menjača koji tamo postavili svoje radnje, govoreći da su od hrama napravili razbojničku pećinu (Marko 11:17). Kasnije te nedelje, Isus je slavio pashu sa svojim učenicima na gozbi poznatoj kao Tajna večera — na kojoj je Isus najavio da će ga izdati jedan od njegovih učenika, nakon čega će biti pogubljen. Tokom ovog obreda uzeo je hleb u ruke govoreći: "Ovo je moje telo koje se daje za vas" i "Ova čaša je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas". Nakon toga im je rekao da to čine u spomen na njega (Luka 22:7–20). Nakon večere, Isus i njegovi učenici otišli su Getsimanski vrt da se mole.

            Dok su se nalazili u vrtu, Isusa su uhapsili čuvari hrama, po naređenju Sinedriona i svešteničkog poglavara Kajafe (Luka 22:47–52, Matej 26:47–56). Hapšenje se odigralo u tajnosti tokom noći, kako bi se izbegli neredi, jer je Isus bio veoma popularan u narodu (Marko 14:2). Juda Iskariotski, jedan od Isusovih apostola, izdao ga je pokazavši ga stražarima tako što ga je poljubio. Simon Petar, drugi Isusov učenik, uzeo je mač i napao jednog od stražara, odsekavši mu uvo koje je, po Luki, Isus odmah zacelio čudom. Isus je ukorio apostole rečima "ko se mača lati, od mača će i poginuti" (Matej 26:52). Nakon njegovog hapšenja, Isusovi apostoli su se sakrili.

            Tokom Sinedrionovog suđenja Isusu, sveštenički poglavari i narodne starešine pitali su Isusa: "Ti li si dakle sin Božji?", na šta im je on odgovorio: "Vi kažete da sam ja", nakon čega su ga optužili za bogohuljenje (Luka 22:70–71). Sveštenički poglavari su ga nakon toga predali rimskom prokuratoru Pontiju Pilatu, na osnovu optužbe za pobunu jer je tvrdio da je car Judejski. (Matej 27:11, Marko 15:12). Kada je Isus došao pred Pilata, ovaj ga je pitao: "Jesi li ti car Judejski?", a Isus mu je odgovorio: "Ti kažeš". Prema Jevanđeljima, Pilat lično nije mislio da je Isus kriv za bilo kakav prekršaj protiv Rimljana, a kako je bio običaj da za pashu pimski guverner oslobodi zatvorenika (običaj koji nije zabeležen osim u Jevanđeljima), Pilat je ponudio okupljenoj gomili da bira između Isusa iz Nazareta i buntovnika po imenu Varava (Baraba). Golila je odlučila da se Baraba (Varava) oslobodi, a Isus razapne. Pilat je oprao ruke kako bi naglasio da nije kriv za nepravednu odluku (Matej 27:11–26).

            Prema sva četiri Jevanđelja, Isus je umro pre sumraka na brdu Kalvarija, poznatom kao Golgota. Bogati Jevrej Josif iz Arimateje, član Sinedriona prema Marku i Luki, dobio je Pilatovo odobrenje da uzme Isusovo telo i položi ga u grob (Marko 15:42–46), Luka 23:50–56). Prema Jovanu, Josifu se pridružio Nikodim, koji mu je pomogao da sahrani Isusa i koji se spominje i u ostalim delovima Jovanovog Jevanđelja (Jovan 19:38–42). Tri Sinoptička Jevanđelja kažu da se dogodilo pomračenje neba od dvanaest do tri tog popodneva; Matej spominje i zemljotres (Matej 27:51).

            Prema Jevanđeljima, Isus je ustao iz mrtvih trećeg dana nakon svog raspeća. Jevanđelje po Mateju kaže da se anđeo pojavio pored Isusove grobnice, koja je bila otvorena i prazna, i objavio njegovo uskrsnuće Mariji Magdaleni i "drugoj Mariji" koje su došle da pogledaju grob (Matej 28:1–10). Po Luki, bila su dva anđela (Luka 24:4), a po Marku mladić obučen u belo (Marko 16:5). Duži kraj Jevanđelja po Marku kaže da se u jutro dana svog uskrsnuća Isus prvo pojavio pred Marijom Magdalenom (Marko 16:5). Jovan kaže da su Mariju kada je pogledala u grob dva anđela pitala zbog čega plače; a kada se okrenula, nije odmah prepoznala Isusa sve dok nije izgovorio njeno ime (Jovan 20:11–18).

            Dela apostolska govore da se Isus pojavljivao pred različitim ljudima na različitim mestima tokom sledećih četrdeset dana. Nekoliko sati nakon svog uskrsnuća, pojavio se pred dvojicom učenika na putu za Emaus (Luka 24:13–35). Pred okupljenim učenicima pojavio se u veče nakon svog uskrsnuća (Jovan 20:19). Iako je njegova služba bila namenjena Jevrejima, Isus je poslao svoje apostole među ne-jevreje da propovedaju njegovu reč, a onda se uzneo na nebo (Matej 28:16-20). Prema Delima apostolskim, Apostol Pavle je imao viziju Isusa tokom svog preobraćenja. Isus je obećao da će ponovo doći kako bi ispunio preostali deo Mesijanskog proročanstva.