Adamistička teorija

Adamistička teorija

Mnoge religije prihvataju pojam Adama kao prvog čoveka, kakva je bila njegova uloga u stvaranju današnjih ljudi govore mnogi kanonizovani tekstovi a posebno mit o Postanju. Takođe postoji veliki broj nekanonizovanih tekstova posebno onih koji uspostavljaju relacije između Adama i Noa, Adama i Abrahama te konačno Adama i Isusa. Iako svi ovi tekstovi imaju svoju versku interpretaciju nedostaje im dublja filozofska forma kojom bi se mogla doslednije opisati uloga prvog čoveka. Iako se sama teorija naziva Adamističkom može se primeniti i na one religije u kojima se kao prvi čovek nepojavljuje Adam Kadom već neki drugi lik prvog čoveka. Smatrajući je značajnom kako sa filozofskog tako i sa religioznog stanovišta dajemo izvode iz ove religozno-filozofske teorije.

U adamističkoj istorijskoj teoriji, prvi čovek, Adam, je bio prvi osnivač kraljevstva na zemlji, osnivač monoteističkog koncepta kraljevstva – npr ideja o vrhovnom autoritetu stečena u obliku jedinstvenog nacionalnog vođe. Ali njegovo je bilo zemaljsko, fizičko, političko kraljevstvo, ni približno duhovnom “kraljevstvu Boga” ustanovljenom od Isusa Hrista. Kao najpodržavaniji osnivač kraljevstva, ipak, Adam je nazvan “prvi čovek”, a kao drugi osnivač kraljevstva, jedan i jedini osnivač i ustanovitelj duhovne vrste kraljevstva, Isus Hrist je nazvan “drugi čovek” (1 Cor 15:47).

Adamistička istorijska teorija se tiče prvog osnivača kraljevstva, ili “prvog čoveka”, Adama, i istorije adamističkog kraljevstva koje je on osnovao. Ali da bi se shvatile relacije istorijskog Adama i biblijskog Adama moramo početi sa pričom o Stvaranju kao što je isprilana u Postanju 1-3. Takođe, u predstavljanju teorije koristiću termin “Bog”, ali čitalac može u mislima zameniti sa “okolnosti” ili “sile” ili nešto poput toga ako su ovi termini manje uznemirijući (ometajući). U interesu jasnosti, ipak, ja ću naravno oličavati (personifikovati) kao npr “Bog reče:” pošto je to uobičajeno u bilo kom ljudskom jeziku).

U srednjem dobu, verovatno u 12 ili 13-om veku, srednjevekovna crkva izumela je ideju da je Adam bio “prvi čovek” u fizičkom smislu o postojanju prve ljudske anatomije na zemlji – radije nego u mnogo značajnijem duhovnom (npr “intelektualnom/teoretskom/ideološkom”) smislu  prvog osnivača kraljevstva. Postoji malo ili nimalo opravdanosti u Postanju za materiajlističku predstavu terminologije da “prvi čovek, Adam” čini prvo ljudsko telo na zemlji. Naprotiv, iz Postanja se ugleda da je Adamov svet već bio veoma naseljen ljudskim telima – vrstom homo sapiens – kada je Adam rođen. Srednjevekovna crkva, međutim, čvrsto postavlja (utvrđuje) materijalističku interpretaciju. 

U cilju posržavanja  te materilaizacije, srednjevekovna crkva bila je manje više naterana da pronađe ono što ja nazivam “ponavljanje” teorije, po kojoj je priča o Stvaranju ispričana dva puta u Postanju – Postanje 2 kao “ponavljanje” Postanja 1. Srednjevekovna crkva uspela je da čvrsto ustanovi svoju osobenu teoriju “ponavljanja”; i obe materijalistička interpretacija Adama i teorija “ponavljanja” opstaju snažno i danas. Ali da bi se razumela adamistička istorija neophodno je rešiti se oba (i dalje popularna) pogrešna shvatanja!

Umesto toga, usvojićemo pogled, impliciran u 1 Cor. 15:47, gde je Adam nazvan “prvi čovek” jer je bio prvi osnivač kraljevstva. Ustanovljenjem monoteističkog koncepta monarhije, Kuća Adama počinje zemaljski život kakvim ga mi poznajemo – civilizovan narodni život. Stoga, on je bio “prvi čovek” u smislu začetaka ljudskog života kakvim ga mi na zemlji poznajemo. I kao što ćemo videti, on je bio “prvi čovek” u drugom smislu takođe – ali ni jedan od njih ne tiče se njegove telesne forme ili fizičke pojavnosti.

Kraljevstvo koje je osnovao cvetalo je pre Sumera, vavilonije i drevnog Egipta, a bilo je mnogo naprednije od velikih civilizacija u zemljoradnji i srodnim naukama (posebno u astronomiji i matematici), kao i u filozofiji i teologiji. Mi znamo za ranije civilizacije jer Sumerci, Vavilonci i drevni Egipćani svi govore kako su oni bili instruirani od strane starije i naprednije civilizacije. Naš ineteres je kako i gde je ta civilizacija nastala, šta se sa njom desilo, a odnosićemo se prema njoj ovde kao “adamističkoj” jer pod tim imenom možemo rekonstruisati njenu istoriju iz Postanja, kao i iz podataka koje je ostavila za sobom.

Ljudska vrsta polako napreduje od primitivnih zemljoradničkih zajednica ka naseljima, selima, gradskim naseljima i konačno izvanrednim dinastičkim civilizacijama. Ovaj primitivni progres može biti praćen u Mesopotamiji, zemlji između reka – dolina Tigra i Eufrata – koja je kulminirala u dinastičku civilizaciju koja je prethodila Sumerima, Vaviloncu i Egiptu. To je civilizacija koju mi nazivamo “adamističkom”; koja nas vrača nazad na Postanje, i na mnogo racionalniju doslovnu interpretaciju Postanja 1 i 2 u odnosu na teoriju “ponavljanja”.

Postanje 1 je zapis o vrlo naprednoj teoriji adamističkog kraljevstva o fizičkom stvaranju i formiranju fizičkog univerzuma. Brani, ipak nepotpuno, duboko shvatanje fizičkog razvoja univerzuma, blisko analogno sa modernom naučnom kozmogonijom i kosmologijom. Ali (vidi ispod) Postanje 1 nema ništa sa pričom o stvaranju Adama i Eve niti sa početkom kulturnog razvoja civilizovanog života i stvaranjem naroda, od kojih svi nastaju sa kraljevstvom osnovanim od Kuće Adama. Ova istorija počinje u drugom poglavlju Postanja.

Srednjevekovna crkva, da bi podržala teoriju “ponavljanja”, morala je da izmisli priču o stvaranju čoveka, muškarca i žene, u Postanju 1:27, koja se odnosi na Adama i Evu, pre nego na čovečanstvo. Ali nakon stvaranja te veštačke identifikacija Adama i Eve u Postanju 1, čak i najvatrenije pristalice teorije “ponavljanja” prihvataju da nema gotovo nikakve podudarnosti između Postanja 1 i Postanja 2. Naravno da nema! Dva poglavlja nisu podudarna jer se bave potpuno različitim temama. I ne samo to, već i sama ideja o Adamu i Evi u Postanju 1 potpuno je izvan osobenosti ostatka Postanja 1, koji nigde ne sugeriše da je bilo koji oblik života počeo sa pojedinačnim parom individua.

Koliko daleko je kulturni razvoj dosegao kada je osnivač Kuće Adama bio rođen je otvoreno pitanje. Da li je postojala bilo kakva vrsta ljudskog jezika? Mnogi nadležni organi pouzdano tvrde da je postojala, i da je opstala hiljadama godina. Možda su u pravu. Ali dokaz na koji se oslanjaju je razvoj organizovanog modela života – a na osnovu te vrste dokaza možemo zaključiti da je ljudski jezik postojao među termitima. Adamistička teorija ostavlja nas bez odgovora koliko daleko je govorni jezik mogao biti razvijen pre Adama.

Poreklo ljudskog jezika takođe ostaje nepoznato. Sugerisano je (od arheologa Sir Flinders Petrie-a) da pravi jezik, u kom nema opažajućih veza između simbola (znakova, reči) i stvari koje označavaju, najpre se razvija kao pisani. To seže ka pojašnjenju primitivnog oslikavanja tela. Ali kakav god bio nivo razvojavu trenutku Adamovog rođenja, Postanje i ostatak Biblije veoma jasno označava da je stvaranje Adama bilo prisno odnošenje na stvaranje adamističkog narodnog ljudskog jezika.

Postanje otkriva da je Adam bio inspirisan “ma kojim principom” imenovanja, čime “ma koji” Adam imenuje bilo šta, što je bilo njegovo ime (Postanje 2:19). To je esencijalni princip pravog adamističkog jezika za koji nisu potrebne veze između znakova (“reči”) i onoga što označavaju. Ne postoji nikakvo ograničenje šta može biti  ustanovljeno kao znak (“reč”).

U cilju da se izrazi adamistička teorija stalno se termini “reč” (ili “reči”) i “ime” (ili “imena”) koriste u krajnje uopštenom smislu. Pomoću “ma kojeg principa” imenovanja, bilo šta ma kako može biti reč (ime) za bilo šta. To je “ma koji princip” imenovanja koji je Adam bio inspirisan da usvoji. Da bi se razlikovala široka uopštenost “ma kojeg principa” imenovanja, važno je razumeti da imena (reči) ne moraju biti govorni ili pidani znaci.

Kopija “ma kojeg principa” imenovanja je ograničenje da NE SME biti neophodnih veza između reči (ime, simbol, fraza, znak, algoritam) i onoga što znače. Možete zvati psa “vau vau” ali po božjem zakonu, koji se odnosio na Adama, bilo koji zapažajući odnos između zvuka “vau vau” nesme biti NEOPHODAN njegovom dodeljivanju kao imena. Možete se odnositi prema sebi ličnom zamenicom, ja -- engleski I, i posmatrati da su slova stilizovana prezentacija uspravljene ljudske figure – ali ali NE SMETE tu sliku i sličnost učiniti esencijalnim značenjem ja – engleski I.

Pomoću “ma kojeg principa” imenovanja, i njegovog duplikata, Adamu je bilo moguće da shvati apstrakciju, poput reči “sam” engleski “am” za koju nema jasne slike i sličnosti. Stoga je “ma koji princip” imenovanja savetuje mi samo-svest stvoren razumevanjem reči “ja sam” eng “I am”! U adamističkoj teoriji ne može postojati samosvest ukoliko reči “ja sam” (ili ekvivalentne) nisu shvaćene. Shvatanje reči “ja sam“ savetuju (daruju) mi moje ljudsko BIĆE. Moj Stvaraoc mi izričito govori tako u Exodus-u 3:14 gde On kaže: “Ja sam onaj koji jesam!”.

Taj princip stvaranja, i svega što nagoveštava je nešto što moderan mentalitet nalazi gotovo nemoguće da poima. Iz principa da ljudsko BIĆE počinje sa shvatanjem reči “ja sam”, i principa da reči (imena) ne smeju nikada biti vezana za odgovarajuću sliku ili sličnost, proizilaze dva prva i najveća zakona adamističkog kraljevstva – koja su sišla do nas kao prve dve zapovesti:

Ja sam Gospodar tvoj Bog, ti nećeš imati drugih bogova osim mene; i

Ti se nećeš klanjati i davati vrednost slikama i idolima.

U vrlo davnim vremenima dolina Tigra i Eufrata je bila poznata kao Eden ili Raj i čini se da je osnivač Kuće Adama rođen u tom području. Čitajući Jevrejsko Postanje 2:1 veoma doslovno, govori nam da prethodni Adamu, “nijedan govor o Kraljici ne obitava još na zemlji, i nijedno bilje oranja ne cveta jer Gospod Bog nije izazvao kišu na zemlji i kultivacija i obrada zemlje bili su ništavni”. Kao što Postanje nastavlja očigledno je da Adam pokušava da “kultiviše zemlju” ali ga Bog osujećuje (“pritiska”) prašinom sa zemlje – i tera ga da razmišlja o tom problemu (Postanje 2:7).

Na taj način Bog donosi Adama na novu lokaciju u Raju koja je bila sočno plodna, stvarno područje Bašte – “Rajski Vrt” kako ga mi nazivamo. Plodnost bašte dala je Adamu dokonost da misli, i tako obezbedila njemu i njegovom inventaru izobilje vegetacije za jesti, ali takođe i hranu za um-- “svako drvo uživanja za razumevanje” (Postanje 2:9). Tamo je Adam naučio esencijalni “ma koji princip” imenovanja, i esencijalni zakon protiv klanjanja likovima i idolima.

Bilo da nikakav vid ljudskog jezika nije postojao u to vreme, ili kakav da je bio nivo njegovog razvoja, je nebitno za Adamovo neskriveno prepoznavanje “ma kojeg principa” imenovanja, i njegovg usvajanja prve dve zapovesti. Ove dve zapovesti su potpuno esencijalne za stvaranje i očuvanje ljudskog života na zemlji – kao što će (nadam se) postati jasno. Ljudski život, počevši sa Adamom, je USMENI, ne organski. Stoga Adam daje “ma kojim principom” imenovanja imena svom inventaru – životinjama i živini -- i svem “živom” = svakom postojanju, dakle svemu što on opaža. (Postanje 2:20).

Adamov “ma koji princip” jezika daje mu život razmišljanja, ali on mora da dostigne ostalo da shvati svoj “ma koji princip” reči. Postanje 2:20 kaže da je bio jedino neuspešan u tom pokušaju, i da nejasno sugeriše da je čak možda pokušao da natera životinje da ga razumeju. Postajući potpuno neuspešan odustaje od pokušaja (“zasapo” je u dubokoj osujećenosti),  i zaljubio se u “nekog sa njegove strane” i spojio se sa njom, Postanje 2:21. Ona je ostala trudna. (Postanje 2:22 kaže da je ona bila “izgrađena u ženu”  što je jevrejski idiom za trudnoću). Adam ju je učinio svojom “ženom” – i ona bi postala Kraljica adamističkog kraljevstva (bilo da je ili ne on imao druge supružnice).

Adam se idalje suočavao sa zadatkom da ubedi druge da prihvate njegov “ma kakav princip” imena. Kao je odbio da dozvoli prirodne odgovore ka likovima i idolima (vau vau, jo he ho, puu puu) u smišljanju njegovog imena (reči) oni nisu imali nikakvu prirodnu, odgovornu ili logičnu osnovu. Zadatak da ubedi druge da ih prihvate značilo je da on mora da ustanovi čistu Veru – bespogovorno prihvatanje da je “vau vau” je pseće, bez prirodne, odgovarajuće, zapažajuće veze sa logični značenjem “psećeg” sa “vau vau”. Prihvatanje i odanost svom “ma kakvom principu” imena tako gradi čistu Veru. (Iz emotivnih tazloga dana, ljudski jezik nije nazvan Vera --  iako je jasno da je to što je). Da bi izbegao emotivno uznemirujuću reč “Vera” sada se govori da su ljudski jezici “konvencionalni” (uobičajeni) – što znači praktično isto.iz razloga što su hrišćani još odavno prepoznali da je ljudski jezik neophodno i Vera, odavno su i deklarisali da sve stvari zavise od Vere! Oni su veoma dobro shvatili da je judejsko-hrišćanska vera počela sa, i još uvek počinje sa, govornim i pisanim adamističkim jezikom – jezikom izgrađenim na adamostičkom “ma kakvom principu” imenovanja.

Učimo iz Postanja 3:20 da tamo gde Adam nije uspeo, Eva je uspela u ustanovljavanju adamističke vere -- Adamovog jezika o: “ma kako Adam nazvao sve, to je bilo ime”. Ali stići ćemo do toga. Za sada dovoljno je reći da je Adam evidentno postigao dovoljno sledbenika da osnuju njegovo kraljevstvo u Raju, sa njim kao Kraljem i Evom kao Kraljicom. To je bilo kraljevstvo vezano verom, narodni jezik – analogan onom što Viktorijanci nazivaju “Kraljevski engleski jezik”.

Sa neverovatnim napretkom ustanovljene narodne vere (tj adamističkog jezika) adamističko kraljevstvo linilo je ubrzan napredak. A učenjem posebnih moći “ma kakvog principa” sugerisalo je da isti princip može biti primenjen na zakonodavstvo. Adam je mogao donositi zakone o tome šta je dobro a šta zlo, i za šta god Adam rekao da je dobro, bilo je dobro, i za šta god Adam rekao da je zlo bilo je zlo. Na Evin nagovor, kaže se, Adam je primenio “ma koji princip” na zakonodavstvo i time pokušao da  stavi van zakona nagost (golotinju) u Raju.

Urođenici ovog područja, koji nisu postali podređeni Adamovom kraljevstvu, pobunili su se protiv pokušaja njegovih sledbenika da prinude zabranu nagosti. Poput mnogih drugih zabranjujućih zakona kasnije, zabrana nagosti donela je propast. Adam i njegovi sledbenici bili su odnešeni izvan Raja, i počeli dugu seobu na istok. Pretpostavljamo da su neki razišli u svim pravcima, a neki čak ostali i u Raju, ali glavno adamističko telo pod vođstvom Adama i njegove Kraljice, evidentno odlaze na istok, jer zavitlani mač koji je trebao da spreči njihov povratak bio je na istoku Raja, Postanje 3:24.

Neophodno je da zastanemo kako bi pomenuli da se Biblijski idiom ne razlikuje između Kuće Adama i njegovg osnivača. To je uobičajeno. Izrael, na primer, je bilo Jakobovo ime i to je ime njegovog potomstva. U slučaju Adama i Eve – kralja i kraljice adamističkog naroda – čini se da ne samo da se ime Adam odnosi na osnivača  Kuće Adama i njegovih naslednika, već i ime Eva bilo je darivano svakoj koja je postala kraljica naroda. Otud i neznamo koliko dugo je narod bio u Raju kako nije bio ograničen na životni vek pojedinačnog kralja.

Nacija je konačno bila isterana iz Raja, ali seme monoteističke (monarhističke) civilizacije bilo je tu posejano – dolinom Tigra i Eufrata, i bilo je određeno da klija i da se ponovo pojavi. A oni iz adamističke nacije koji su pobegli na zapad bili su ograničeni da pronađu plodnu dolinu Nila, i tamo iznova puste korene monoteističke civilizacije. U međuvremenu glavno telo migrira na istok, i bez sumnje čini nekoliko pokušaja postavljanja i ustanovljenja kraljevstva – stim da su svaki put bili isterani od neprijateljskih urođenika. Ali tokom puta nesumnjivo su sejali seme ideje monoteističke civilizacije.

Konačno, nekih dve hiljade milja istočno od Raja, probili su se kroz visoko okružujuće planine i otkrili ivični pojas plodne zaštićene visoravni, koja je sada nazvana Zaliv Tarim. Tamo, zaštićeni visokim pojasom planina, nacija je uspešno iznova utvrđena. Tlo zaliva vremenom pokrilo je veliko podzemno more sveže vode koje je bilo korišćeno za navodnjavanje. Adam je ustanovio dva namesništva pod Kainom i Abelom koji su bili zaduženi za upravljanje poljoprivredom i ovčarstvomm naizmenično. I zvali su Zaliv Tarim “licem zemlje” – slično onom kako mi danas nazivamo obližnju teritoriju (Tibet) “krovom sveta”.

U stilu modernog “Westerna”, rat izbija između Kaina i njegovih farmera, i Abela i njegovih stočara. Abelovi ljudi bili su zbrisani. Kain je bio izbačen sa lica zemlje i on i njegovi ljudi, Keniti, vratili su se da obitavaju u “zemlji Propusta, na istoku Raja”, Postanje 4:16. Potom, Kuća Adama u svojoj 130-oj godini ustanovljava novo namesništvo pod Setom, a Set 105 godina kasnije ustanovljava dinastiju Enos, i tako, kao što je zapisano u Postanju 5 – sve do vremena dok nije postojalo devet namesništava nad onim što je moralo biti cvetajuća nacija grada države.

Kako je adamistička nacija zabranila klanjanje likovima i idolima oni nisu mogli da koriste grafičke prikaze i idole kao značenje u komunikaciji – ili bilo koju formu poput piktografije, ideografije ili hijeroglifa što je zavisilo od preostalih elemenata likova-i-idola. To je primoralo naciju da razvije fonetsku grafiku, koja je počela sa onim što mi sada nazivamo klinastim pismom. Ali kasnije nacija razvija fonetski alfabet od 24 znaka, iz koga svi alfabeti sveta vode poreklo. Usled toga nije predaleko reći da Adam i ljudski život kakvim ga sada znamo, počinje sa izumom pisanja. To smešta Adama u vreme ne ranije od 3500 do 4000-te godine PNE.

Veoma je moguće da je Kainov narod utvrdio ili razvio civilizaciju Sumera, i preneo na njih klinasto pismo. Ako je tako to bi značilo da je Kain bio izbačen sa lica zemlja nakon što je klinasto pismo ovde bilo razvijeno, ali pre nego je alfabet od 24 znaka izumljen. Alfabet je kasnije prenet u rani drevni Egipat, ali je takođe pronađen u raznim mesopotamskim ostacima, izazivajući Sir Flinders Petrie-a da napomene da je alfabet star koliko i sama istorija.

Na licu zemlje, sa korisnošću pisanja u očuvanju svojih učenja i razumevanja, nacija je napredovala rapidno u poljoprivredi i građevinskom inženjerstvu u navodnjavanju, u astronomiji i matematici u praćenju smene godišnjih doba, i u osnovnim naukama kao i tehnologiji u rudarstvu i vađenju kamena. Kada je naraslo dovoljno u znanju i moći poslalo je emisare i naseljenike da razvijaju druge teritorije. Oni su se prirodno koncentrisali na ona područja gde je ranije seme adamističke civilizacije pustilo korene nakon nacionalnog isterivanja iz Raja. Glavne lokacije za razvoj bile su Sumer i Vavilon, i plodna Delta Nila u Egiptu. 1056-godine  A.K. dinastija Noe bila je ustanovljena da nadgleda početke misija i naseljavanja gde su adamistički naseljenici razvijali civilizacije, i trgovine sa ovim civilizacijama. U međuvremenu goli-do-kostiju opisani u Postanju 5 ispoljavaju gnevnu moć borbe na licu zemlje. Visoka pozicija devet dinastija vladajućih nad teritorijom lica zemlje je smanjena na dve – Lamek i Metuzelah. Noe, koji je vladao nad naseljenicima i misijama, i njegovi mornari verovatno nisu bili ugroženi. Znamo da Noeovi naseljenici zalaze u Indiju, Kinu i Japan i u Evropu, a postoje čak i dokazi da su mogli stići do obala Amerike. 

Razvoj lica zemlje zahtevao je prostrano navodnjavanje koje je bilo postignuto arteskim bunarima (“izvorima iz dubina”) koje je kanalisalo podzemno more sveže vode (“vode pod zemljom”). Pošto je tlo bilo okruženo viskoim planinama, nalazimo da su adamisti nosili sa sobom slike svog sveta, predstavljajući ga kao kupolu (svod) tla nad okeanom vode, okruženog viskoim planinama. Nalazimo da je to slika Kaldeanskog sveta, sa planinama koje pridržavaju nebo. A slične predstave nađene su u drevnom Egiptu i Sumeru.

Kanalisanje podzemne vode bilo je najzad toliko prekomerno da je postalo pretnja nacionalnom opstanku. Opasnost je bila da preterano navodnjavaje može “omekšati” tlo zaliva, a kako su zemljotresi prilično uobičajeni u području, postojala je pretnja da ako tlo bude jako navodnjeno može propasti u podzemno more. Ta pretnja je bila jasno predviđena, i nacija je bila upozorena da ako se višak nastavi njegovo preostalo vreme biće 120 godina, Postanje 6:3. učenjaci neupoznati sa kalendarskim ciklusom čini se da nisu imali ideju odakle “120 godina” potiče. To je, naravno, bilo upozorenje da nacija možda neće videti sledeći “veliki festival kraja”. Kao većina takvih upozorenja prošlo je neopaženo, osim Noe koji je napravio barku za sebe, svoju porodicu i stoku sa ciljem da preživi predstojeću propast.

600-te godine Noe (1656 A.K.), 17-og dana drugog Meseca, (noć između 30. oktobra i 1. novembra) “svi izvori iz dubina bili su provaljeni” Postanje 7:11, kad poplavljeno lice zemlje propade u podzemno more. Čudom, Noe izgleda uspe da preživi katastrofu. Pljusak je trajao 40 dana, ali “vode gospodariše zemljom stopedeset dana” Postanje 7:24. Sedamnaestog dana sedmog Meseca “nakon kraja stopedesetog dana” (beleška 5x50=150 dana, potvrđuje 30-odnevne mesece) barka se smiri na visokim vrhovima (jevrejski ARRT “Ararat”, visoki vrhovi ili najviši vrhovi. Ne postoje dokazi o planini u Armeniji, ili bilo gde drugde, nazvanoj Ararat tako rano kao 2344 god PNE, godine potopa).

Propast lica zemlje prekinuo je moćni Pe Shan, i voda je otišla kroz prelome u planine, plaveći Kinu kao što je zabeleženo u kineskom Shu King-u. U međuvremenu vetrovi sa Gobi pustinje došli su kroz pukotine, erodirajući planinu neverovatnom brzinom i pokopavajući adamističko kraljevstvo pod možda miljom ili više pustinjskog peska. Voda odvođena kroz pukotine, i pesak uduvavajući unutra, ostavili su potpuno isušeno područje koje izgleda tako da nikada nije moglo biti plodno ili naseljeno u prošlih desetina hiljada godina. Ipak, katastrofa odgovorna za njegovo pojavljivaje desila se 2344 PNE – 1656-e godine Kuće Noe.

Ono što je ostalo nakon uništenja lica zemlje bilo je nekoliko Noevih staništa, i Sumerska, Vavilonska i Egipatska dinastička civilizacija prihvataju svoje sumnje ranije i mnogo naprednije civilizacije – civilizacije koja je nestala, verovatno zauvek van domašaja. Ali može biti zabeleženo da je arheolog A.H. Sejs pokazao da biblijski opis “sinova Noe; Šem, Ham i Džafet” odgovaraju opisu geografske raspodele bele rase u vreme potopa. Iako su Noe i njegova porodica bili samo naseljenicilica zemlje koji su preživeli propast, izgleda da su i mnogi potomci Adama preživeli – osim toga i Keniti (Kain) koji je mnogo ranije bio izbačen sa lica zemlje.

Mimo Biblije, dokaz o adamističkoj civilizaciji je nadmoćniji u naprednom naučnom znanju koje je bilo predato od najranijih vremena od naroda i kultura i civilizacija koji nisu imali značenja izvođenja tako napredne informacije.  Ali je pomodno ignorisati upravo koliko rano se moderni naučni koncept pojavio.

Ono što moderna mitologija pokušava da sačuva je slika o postepenom napretku od primitivnih fantazija do pravog naučnog pogleda na univerzum i zakone nauke. Adamistička teorija stavlja “postepeni napredak” u preadamističku (10000-4000 PNE) prošlost, praćen meteorskim usponom, kada je izum pisanja začeo ljudsku civilizaciju kakvom je znamo, i dalje katastrofalnim uništenjem 2344 PNE. Koliko daleko je napredak otišao u adamističkom kraljevstvu možemo samo pretpostavljati, zasnovano na delovima i komadima naženim u ranim kulturama koje su verovatno došle iz adamističkog kraljevstva i adamističkih naseljenika.

Moderni učenjaci retko pominju, na primer, da su Pitagoreanci, mnogo pre Aristotela, mislili da je zemlja sfera (kugla) slobodnu uravnotežena u prostoru i kruži oko sunca. Pitagoreanci su se ponosili Pitagorinom radoznalosti koja je otrgla “tajno znanje” od Egipatskih sveštenika, koji su ga čuvali ali ga očigledno nisu i sami razumeli. Niti su pominjali punu heliocentričnu teoriju Aristarhovu – ni jedno takvo znanje kao da nije postojalo pre Kopernika.

Niti postoji bilo kakvo pominjanje Lukrecija koji je brižljivo objasnio zašto tela različite težine moraju i pored svega padati istom brzinom u vakumu. Ovo i mnogo više iz učenja Epikura, pisalo je više hiljada godina pre Galileja! Onda, postoji izvanredno uočavanje Postanja 1:2 u kome je prepoznato da “zemlja bez oblika” odgovara crnom telu – tami; kao i prepoznavanje u Postanju 1:3 u kom prvo rastajanje od bezobličnog stanja mora da stvori svetlo, pre nego je bilo zvezda (ili sunca) u univerzumu. Ovo su stvari koje moderni umovi mogu lako priznati ako se moderni učitelji usude da ih nauče – ali su oni suprotni mitologiji postepenog progresa.

Ono što se čini nemogućim da moderni umovi shvate i prihvate je, ipka, princip da je ljudski život USMEN a ne organski, a da samo-svesno, ljudsko BIĆE je stvoreno sa shvatanjem reči “ja sam!”. Konsekvence tog uočavanja su brojne, i neophodno je u završetku ovog eseja pomenuti neke od njih, čak iako mogu ići daleko iza svega što čitalac želi da zna ili razume!

 Glavna posledica stvaranja ljudskog bivstvovanja shvatanjem reči “ja sam!” je potreban zaključak da stoga SVE STVARI poznate čovečanstvu jesu stvorene od reči koje ih identifikuju, izražavaju i opisuju. U univerzumu nije postojala ni jedna sferna zemlja koja je kružila oko sunca sve dok čovek, oko 4000 PNE, nije opisao sfernu zemlju koja kruži oko sunca. To čini našu sfernu zemlju i solarni sistem ne više od 6000 godina starim! Možemo ga sada projektovati nazad u vreme pre nekoliko biliona godina, ali postojanje datira ne niše od 6000 godina, jer nije bio opisan pre 6000 godina – kao što je i Njutnov mm/d² zakon gravitacije nešto malo više od 300 godina star. Ponovo možemo projektovati njegovu operaciju nazad do roženja univerzuma, ali Njutnov “zakon gravitacije” nije postojao pre nego ga je Njutn kao takvog opisao.

Moderni fizičari su, u prošlim dekadama, prišli jop jednom blizu prepoznavanja da je univerzum stvoren na način na koji smo ga mi opisali. U fizici, verzija tog uočavanja je poznata kao “antropološki princip” i diskutovano je o njemu u popularnim kao i u ozbiljnim knjigama i dokumentima moderne fizike – z apoopularni pogled vidi na primer, Dejvis “Slučajni Univerzum”. Antropološki princio je takođe obrađivao Stiven Hoking u njegovoj knjizi “Kratka istorija vremena”. Ali moderni naučnici još uvek su privrženi kredu o Naučnom Empirizmu, i veruju da je nauka izgrađena na “opažanju”. Ne čini se da im nije blisko da “opažanje” nije opažanje dok nije izraženo rečima (simbolima, algoritmom itd).

Razumevanje da smo i mi i univerzum stvoreni od reči kojima opisujemo sami sebe i univerzum potvrđuje da je Bog “Reč” (Jovan 1:1) objavljen u “glasovima reči” (a Isus Hrist je inkarnacija “Reči”). Znajući da smo i mi i naš univerzum stvoreni od reči kojima identifikujemo, izražavamo i opisujemo sve stvari, je tako moćno i otrivajuće uočavanje da je teško zamisliti koliko daleko je adamističko kraljevstvo moglo napredovati u znanju i razumevanju uz pomoć tog neverovatnog ključa. Oni nisu ulagali sebe u razvoj materijalne tehnologije, kao što mi činimo, već su nas očito daleko nadmašili u naučno teoretskom znanju koje vodi ka dubokom razumevajnu Boga i Njegovog stvaranja – fizičkog univerzuma.

Uz ovo neverovatno naučno uviđanje oni su bili sposobni da nam ostave šesthiljadugodišnje proročanstvo, opisujući vrlo opštim terminima istoriju potomaka Adamovih. Ovo se obično smatra kao krajnost u nauci. Ali postoje mnogi koji su se držali drugačije. Oni su govorili da dovoljno svestrano naučno razumevanje Božjeg univerzuma će neophodno uključivati i znanje o prošlom i budućem razvoju istorije čovečanstva, kao i istoriju fizičkog univerzuma. Da navedemo Stiven Hoking-ovu knjigu, to je upravo ono što on govori: “Sve i ako zaista postoji  potpuna ujedinjena teorija, takođe će verovatno utvrditi naša dela”.

A unutar granica neizvesnog principa može biti da je “Reč” otkrila adamističkoj naciji opšti pregled i posledice jedinstvene teorije koja je omogućila, u opštem smislu, da predvide šest hiljada godina istorije adamističkog naroda i njihovih sledbenika. Upravo je “ujedinjena teorija” ono što ostaje da se otkrije i povrati iz teksta Biblije! Hronologija biblijskih proročanstava se odnosi na astronomski sat (npr. “vreme, vremena, pola vremena” = 3.5x360 godina = 1260 godina, što je veoma precizan lunarno-solarni kalendarski ciklus). To je ono što se kasnije izrodilo u astrologiju! Sat na koji se odnose istorijska proročanstva postao je mišljenje nas uzrokovavći  prorečene događaje.

Konačno zabeležićemo da je moguće predvideti model budućnosti istorije ako, i samo ako, čovek ima slobodnu volju (kako judejsko-hrišćanska teorija izjavljuje). Ako čovek ima slobodnu volju, čovečanstvo je analogno slučajnom nizu čestica i statistička budućnost niza kao celine je predvidiva. Ali ako čovek nema slobodnu volju, onda naravno nije moguće proreći buduću istoriju bez predznanja ograničenja čovekove volje. Ali u tom slučaju moguće je napraviti posebna predviđanja radije nego opšti celokupni proročanski-model sa posebnim ovde i tamo. Uopštenost Biblijskog proricanja zato može biti posmatrano kao afirmisanje čovekove slobodne volje.

Istorisko okruženje

O migracijama koje su nastale neposredno posle potopa znamo malo ili nimlalo. Ali jedna stvar je ipak sigurna, arheološki dokazi pokazuju da na početku drugog milenijuma pre nove ere postojao veliki trend selidbe stanovništva sa prostora između reka Eufrata i Tigrisa ka zapadu prema Egiptu. Istoriski dokazi nagoveštavaju da je ekološka katastrofa koja je zadesila područje koje se u bibliji naziva „raj“ bila takvih razmera da je vremenom nestalo hrane za sve veću populaciju i da su se ljudi i životilnje počeli seliti u područja sa boljom ispašom. To je dovelo do migracije Jevrejskih stočarskih zajednica ka Egiptu. Najočitija posledica prirodne katastrofe koja je zadesila ovo područje bila je stvaranje Arabiske pustinje, na mestu koje je u nekim drugim istoriskim okolnostima nazivano „plodni luk“ ili „Raj“

Postanje - II deo

Eden, po predanju, ima sedmostruka vrata, a prva se otvaraju iz pećine Makpele kraj Hevrona. Adam ih je otkrio dok je sahranjivao Evu u toj pećini. Dok je kopao, božanski miris zagolica mu nosnice. On stade da kopa još dublje u nadi da će ponovo naći svoje izgubljeno obitavalište, ali nečiji zaglušan glas zagrme: „Stani!" Adam je sahranjen u istoj pećini. Po predanju, njegov duh i sada čuva vrata u Eden, kroz koja prosijava nebesko svetlo. Miris iz Edena je nekada toliko prožimao susedno polje da ga je Isak odabrao za mesto molitve. Taj se miris takođe zadržao dvadesetak pokolenja na kožnoj odeći koju je Bog dao Adamu, a koja je silazila s oca na najstarijeg sina. Drugi tvrde da se prva od sedam vrata u Eden otvaraju na gori Sionu. Opis raja, po predanju, dao je Henok (Enoh). Video je Stablo života, u čijem hladu Bog često počiva. Njegova lepota, od zlata i grimiza, nadmašuje sve sto je stvoreno, krošnja mu natkriljuje čitav vrt, a  četiri reke od mleka, meda, vina i ulja  izviru mu iz korenja. Hor od trista anđela čuva i uređuje taj vrt, za koji neki ipak tvrde da se ne nalazi na Zemlji, već na Trećem nebu. Prema bibliji prvi živ čovek koji je ušao u raj bio je Enoh. Drugi je bio Isak, proveo je tamo četiri godine u nauku, a kasnije je i njegovom sinu Jakovu dozvoljeno da uđe u raj. Od njih ne ostade zapisa o tome šta su videli. Mojsija je u Eden doveo Šamšiel, anđjeo čuvar Edena pokazavšu mu, izmedu ostalih čudesa, sedamdeset prestola za pravednike ukrašenih dragim kamenjem, na stubovima od najčistijeg zlata, itd. Na najvećem i najvrednijem od njih sedeo je Praotac Avram.

Po predanju koje prenosi i Postanje, Bog, odlučivši da da Adamu družbenicu, kako ne bi ostao sam u svojem rodu, učini da ga obuzme dubok san, izvadi mu jedno rebro, stvori od njega ženu i zatvori ranu. Adam se probudi i reče da se to biće nazove „žena", „čovječica" (Postanje, 2.23), pošto je izvadena iz muškarca, i neka muško i žensko budu jedno. On joj dade ime Eva „mati svega živoga". Značenje imena „Eva" sporno je. Postoji izvesna sumnja da je Eva hebreizi-rano ime boginje Hebe, Hebat, Khebat ili Khiba. Ta boginja, žena hetitskog boga oluje, prikazana je na kipu isklesanom iz stene u Hatusasu (Hattusas) kako jaše na lavu, što je izjedna-čava sa boginjom Anat, ili sa jednim od oblika Ištar. Poštovali su je u Jerusalimu, dok joj je grčko ime bilo Heba, Heraklova boginja, a kasnije i supruga.

Neki kažu da je Bog stvorio muškarca i ženu prema svom obličju šestog dana, davši im da upravljaju svetom, ali da Eva tada još nije postojala. Bog tada reče Adamu da imenuje sve zveri, ptice i ostale životinje. Budići da su sve životinje bile u paru, Adam požele svoju ženku, a oseti i zavist zbog njihove ljubavi: „Svako stvorenje osim mene ima svoga para!" i obrati se Bogu molitvama da ispravi tu nepravdu. U Postanju i u celoj hrišćanskoj tradiciji, nije bilo govora o nekoj drugoj Adamovoj nevesti, već je to uvek bila Eva. Ali stari mitovi se u tome razilaze. Nešto od njihova naučavanja provlačilo se, pretpostavlja se, kroz magijsku i alhemijsku tradiciju sve do novog doba. Bog, čuvši dakle Adamove molitve, načini Lilit, prvu ženu. Sazdao je od prljavštine i nanosa umesto od čistog zemaljskog praha. Iz Adamove veze s tim ženskim zloduhom i s jednom drugom ženom, sličnom s Lilit, zvanom Naama, izrodiše se Asmodej (Ašmadaj,) i bezbrojni drugi duhovi koji još napastvuju Ijudski rod. Posle mnogo pokolenja, Lilit i Naama pojaviše se pred Solomonovim sudom, u liku bludnica jerusalimskih. Adam i Lilit nisu nikada uspeli da žive u miru, ona ga je odbijala od bračne postelje, a kada on pokuša da je prisili na poslušnost, ona uzviknu čarobno ime Božje te uzlete uvis i napusti ga. Kasnije je tri anđela nađoše gde rađa svakoga dana na stotine nakaza zvanih lilim, u predelu pokraj Crvenog mora, punog razvratnih zloduhova. Ona je izbegla smrti i smrtnom prokletstvu, koje stiže Adama, jer se behu rastavili davno pre istočnog greha. Uloga Lilit i Naame je bila da maltretiraju tek rođenu decu i da zavode usnule muškarce koji spavaju sami. Dakle, i ovde se govori o ranijem stvaranju Adamove žene, kao što smo govorili o mitovima gde je Bog stvarao više svetova pre ovoga, ali ih je sve uništio nezadovoljan njima. Pre bi se čin stvaranja mogao opisati kao mučan i nepredvidiv proces, neizvestan u pogledu ishoda i za Tvorca i za njegova stvorenja. Neobeshrabren svojim neuspehom, Bog pokušava iznova, dopustivši Adamu da posmatra dok je on oblikovao žensko telo: služeći se kostima, tkivom, mišićima, krvlju i izlučevinama žlezda, prekrivši zatim sve to kožom i razmestivši po telu kosu i dlake. Taj se prizor tako ogadi Adamu da je čak i onda kad je ta žena, prva Eva, stajala pred njim u svojoj punoj lepoti, osećao nesavladivu odvratnost. Bog shvati da opet nije uspeo i ukloni prvu Evu. Niko ne zna sa sigurnošću gde je otišla. Bog pokuša i treći put, i postupi opreznije. Izvadivši Adamu jedno rebro dok je on spavao, načini od njega ženu, zatim joj isplete kosu i ukrasi je poput neveste s dvadeset i četiri dragulja, i tek tada probudi Adama.

Postoje i druga tumačenja po kojima Bog nije stvorio Evu od Adamovog rebra, već od repa sa žalcem na kraju koji je Adam pre imao. Bog je odsekao taj rep, a patrljak sada beskorisnu trtičnu kost još uvek nose Adamovi potomci. Stvaranje Eve od Adamovog rebra mit koji utvrđuje muško prvenstvo i prikriva, po nekima, Evinu božansku prirodu nema paralele u sredozemnim ili ranim srednjoistočnim mitovima. Ta epizoda ima možda svoje poreklo sa jednog reljefa na kojem je prikazana paganska boginja Anat gde lebdi u vazduhu i posmatra svog Ijubavnika Mota kako ubija blizanca Alijana; Mot (kojeg je tvorac mita o stvaranju Adama pomešao sa Jahve-om) zabija krivi bodež Alijanu pod peto rebro, ipak mu ne vadeći šesto. Skrivena igra reči oko „tsela", što u hebrejskom znači rebro, objašnjava bolje ovu epizodu; zapravo se misli da je Eva bila „tsela" (kamen spoticanja, nesreća), jer se takvom kasnije pokazala, iako je bila predvidena za Adamovu pomoćnicu i druga.

Neki elementi mita o Prvom grehu iz Postanja vrlo su drevni; ali po svom sastavu mit pripada kasnim razdobljima, a mestimično čak ostavlja utisak grčkog uticaja. Ep o Gilgamešu, za čiju se najraniju verziju može reći da je nastala oko 2000. p.n.e., opisuje kako je sumerska boginja ljubavi Aruru stvorila od gline plemenito ali divlje biće po imenu Enkidu, koje je paslo zajedno sa gazelama, napajalo se uz divlja goveda sve dok ga jedna sveštenica koju je k njemu poslao Gilgameš nije uputila u tajne ljubavi. Mada je bio mudar poput boga, sad su ga iz-begavali svi divlji stvorovi; i sveštenica mu stoga pokri golotinju delom svoje odeće i dovede ga u grad Uruk, gde on postade krvni pobratim junaku Gilgamešu. Kasnije Gilgameš krenu u potragu za biljkom besmrtnosti. Ušao je u mračni prokop dvanaest milja dug i izašao na drugoj strani u rajski vrt s drvećem na kojem su visili dragulji, a koji je pripadao Siduri, boginji mudrosti. Ne prihvatajući poziv boga sunca da ostane, Gilgameš krenu uporno dalje, sve dok ne sazna od Utnapištima (sumerskog Noja) da biljka koju traži raste duboko pod morem. Gilgameš priveza kamenje za noge, spusti se u dubinu, nađe tu biljku i srećno se sa njom vrati; ali mu je ukrade jedna zmija kad je bio na nekom izvoru slatke vode. On se žalosno pomiri s time da mora umreti.

U postanju 3 zmija je grubo pritisla Evu uz Stablo saznanja i rekla joj: „Nisi umrla dotaknuvši ovo stablo, pa nećeš ni ako okusiš roda s njega! Svim pređašnjim stvorovima vladaju oni što dođoše poslednji. Ti i Adam, poslednji od svih stvoreni, vladari ste sveta; okusite stoga i steknite mudrost, da Bog ne pošalje nova bića da vam preotmu vlast!" Ipak, kad Evi ramena dotakoše stablo, ona ugleda gde joj se približava Smrt. „Sad moram umreti", zajeca, „a Bog će dati Adamu novu ženu! Da ga nagovorim da okusi kao i ja, tako da, ako moramo umreti, umremo zajedno,a ako ne, zajedno ćemo živeti." Ona otrgnu plod i okusi od njega, zatim moljaše Adama sa suzama dok i on ne pristade da okusi. Posle Eva nagovori sve životinje i ptice da okuse plod sve osim razboritog feniksa koji je sačuvao besmrtnost.

Prema predanju, van onog iz Biblije, Adam se divio Evinoj nagoti: jer s nje beše spala prekrasna spoljašnja koža. Ipak, iako ga je očarala lepota njenog unutarnjeg tela, blistava poput bela bisera, on se tri sata dvoumio i odolevao napasti da okusi plod i postane kao ona, sve vreme držeći plod u ruci. Naposletku reče: „Evo, radije ću umreti nego da te nadživim. Ako smrt dode po tvoj duh, Bog me ne bi nikada mogao utešiti drugom ženom, ravnoj tebi i tvojoj lepoti!" Re-kavši tako, okusi plod i spoljašnja koža od svetlosti spade i s njega. Neki drže da je Adam, okusivši plod, dobio dar proročanstva, ali kad je pokušao nakidati lišća sebi za pregaču, otera ga drveće vičući: „Nosi se, lopove, koji nisi poslušao svog Tvorca! Od nas nećeš dobiti ništa!" Drvo saznanja dobra i zla pustilo ga je ipak da uzme šta je hteo to jest smokvino lišće odobravajući mu što je izabrao mudrost umesto besmrtnosti.

Neki opisuju Stablo saznanja kao ogromnu vlat žita, višu od kedra, ili kao lozu, ili kao limunovo drvo, čijim se plodom služe i danas u obredne svrhe. Ali prema apokrifnom Otkrivanju Enohovom beše to datulina palma. Stare cvilizacije poput Kaldeanske u jugoistočnoj Aziji bile su među prvima  koje su verovale u biljke koje nikada nisu postojale, a ova praksa je nastavljena znatno posle Srednjeg Veka i Renesanse. Prvobitno, ovo je činjeno da bi se raširila misterija koja je kružila nad određenim naizgled-čudnovatim događajima i da bi se simbolički ostvarila fizička forma raznih aspekata – zdravlja, sreće, plodnosti...

Drvo Saznanja

“... plod ovog drveta koje je usred vrta” je jedina aluzija u Starom Zavetu na ono drvo koje je postalo poznato kao “drvo Saznanja”. U RajskomVrtu čoveku je dat izbor između ovog drveta, koje je darovalo smrtnost čovečanstva, i drveta života, koje je darivalo besmrtnost. Ne dajući druge indikacije, umetnici i pisci su vizuelizovali drvo saznanja kao drvo jabuke, smokve, kruške, zmajeve krvi i banane! Najbizarnija interpretacija dolazi iz katedrale u Indresu u 13-om veku, Francuska, koja sadrži fresku koja pokazuje Evu u susretu sa gujom isprepletanom oko ogromne razgranate pečurke česte u Evropi – neznatno otrovne i halucinogene Amanita muscaria.

Drvo Života

Identifikacija ovog drveta varira među kulturama i vremenskim dobima. Za Druide, drvo života bio je hrast, zahvaljujući njegovoj starosti i činjenici da je domaćin imele, njihove najsvetije biljke. Za drevne Jevreje, to je bio kedar, koji je obezbeđivao drvo i delikatno, dragoceno ulje. Asirci su prikazivali drvo života kao drvo urme, a od kada su veštački oprašili svoje drvo urme da proizvodi veće količine voća, za njih to je bio ne samo izvor hrane već i simbol začeća. Takođe, voće je obezbeđivalo urmino vino koje je kotišćeno za pijanke bogovima. Biblijski, drvo života je javor, koji se pojavljuje često u Svetim Pismima. Većini nas, ovo sugeriše na zapadni javor, drvo platan. Ipak, kada je pročitano da su se egipćani odnosili prema javoru kao svom svetom “drvetu života”, moramo ovo preispitati, jer javor nije domaće drvo doline Nila. U stvarnosti, javor iz Biblije Bio je divlje drvo smokve, posvećeno plodnosti, radosti i drugom životu. Smokvino drvo ima lišće slično drvetu duda, i tokom godina dve grčke reči za smokvu i dud (sycos i moros) ujedinjene su u obliku imena sycamore (javor). Nikada nijedan pravi javor nije bio drvo života.

Eden kao spokojno utočište, u kome čovek mirno živi među divljim životinjama, susrećemo ne samo u mitu o Enkiduu, nego i u grčkim i latinskim legendama o Zlatnom dobu. Svim vrtovima uživanja prvobitno su upravljale boginje, a prelaskom, po jednoj teoriji, s matrijarhata na patrijarhat preotimaju ih muška božanstva. Gotovo je uvek prisutna zmija. Tako je u grčkoj mitologiji vrt Hesperida, čije jabuke rađaju zlatnim plodom, čuvala zmija Ladon, a vrt je bio u posedu Here pre nego što je postala Zevsovom ženom, iako je njen neprijatelj Herakle na kraju usmrtio La-dona, uz Zevsovo odobrenje.

O Adamovom pokajanju i pokori nalazimo nešto siriskim mitovima o „Životu Adama i Eve", koji očigledno ima hebrejske izvore: on posti u Jordanu, u vodi do brade, a kao nagradu Bog dopušta da ga arhangel Rafael uputi u neke mistične tajne. Po torn tekstu, Bog je stvorio Adama u Hevronu. Prema nekim vizantijskim piscima Adam se pokajao tek u šeststotoj godini. Adam i Eva bejahu izgnani iz Edena na Prvi petak, na dan kad su oboje stvoreni i kad sagrešiše. Na Prvu subotu Adam se odmori i pomoli Bogu za milosrde. Potkraj tog dana on pođe na gornji tok Gihona, najsnažnije reke od svih, i učini tamo pokoru od sedam nedelja, sve dok mu telo ne omekša poput sundera. Posle dođe jedan anđeo da pomogne Adamu, i on nauči Adama da se služi mašicama i kovačkim maljem, i kako da upravlja volovima da ne zaostane u oranju.

Bibliski pisci kao razlog sagrešenja navode saznanja dobra i zla, izbegavajući da kao razlog za greh navodu i telesnu strast koja se izrodila iz kušanja zabranjenog voća. Hrišćanska predanja ipak navode da je posledica izgnanstva bila pojava stida od telesnog koji će kasnije obelježiti ceo hrišćanski srednji vek. Ljubav muža i žene je čista i u Raju i na zemlji, dok je stid veliki neprijatelj i nečistota, izrođen iz prvog greha. Sekta esena imala je veliki uticaj na dalji razvoj ovog predanja. Po nekoj legendi, izgnani par je sedeo u očajanju, a Satana (Samael) odluči da se i dalje sveti: on i njegovi sadruzi pretvoriše se u zavodljive žene i pokazahu Adamu kako treba da opšti sa ženom, čineći razne „gadosti". Adam, zažarenih čula, upita Boga šta da radi. Bog tada uputi anđela koji ih je venčao, zapovedivši im da se mole četrdeset dana i noći pre nego što legnu u bračni zagrljaj. Eseni su zaoštrili sukob duhovnog i telesnog i proglašavali kako telesnu strast, tako i rađanje dece za greh i nauku Sataninu. Otuda verovatno neka verovanja da su brak i rađanje nužno zlo.