Mojsije

Mojsije (hebrejski: מֹשֶׁה‎, Mōšæ; grčki: Μωυσῆς i Μωσῆς, Mō(y)sēs; arapski: مُوسَى, Mūsâ), prema Bibliji, bio je veliki vođa jevrejskog naroda, zakonodavac i utemeljitelj njegove službene vere, brat Aronov. U Izlasku se pripoveda kako je Mojsije vodio Jevreje iz egipatskog ropstva i kako je od Boga primio Deset zapovesti.

Bojeći se množenja Izraelaca u Egiptu, faraon naređuje da se pobiju sva muška novorođenčad. Mojsijeva majka pravi korpu od papirusove trske, oblepi je smolom i paklinom, u nju stavi dete i položi ga u trsku na obali Rijeke (Nila). Faraonova kći i njene sluškinje prepoznaše ga kao Židovčića. Mojsijeva sestra Mirjam, koja je sve to promatrala, kaže faraonovoj kćeri da će joj potražiti dojilju među Hebrejkama da doji dete. Faraonova kći pristane, i tako se Mojsije vrati majci. Mojsija je usvojila faraonaova kći. Jednom prilikom faraon je, u šali, stavio svoju krunu Mojsiju na glavu, ali je ovaj odmah zbacio i izgazio nogama (Josip Flavije, Antiquitates Iudaicae 2, 9:7). Dvorani su to shvatili kao kobni predznak da će Mojsije zbaciti faraona. Da ga iskušaju, donesoše mu dve zdele, jednu punu žeravice, a drugu trešanja (ili, po drugoj verziji, prsten optočen rubinima). Mojsije, koga je vodio anđeo, uzme žeravice, stavi ih u usta i opeče se. Time je dokazao da u njemu nema nikakve izdajničke namere. Ova kasnija hebrejska legenda imala je za svrhu da objasni očitu Mojsijevu govornu manu: „Ja sam u govoru spor, a na jeziku težak“ (Izl 4:10).

Izraelci su u Egiptu bili ugnjetavani. Mojsije je jednom prilikom ugledao kako neki Egipćanin tuče Hebreja; osvrnuvši se da li neko gleda, Mojsije ubija ugnjetača. Zakopa telo u pesak, no za to se brzo pročulo i faraon zapreti Mojsiju smrću, te on uteče u zemlju midjansku. (Izl 2, 11-15)

Mojsije je danima lutao pustinjom i trpeo žeđ, kada je naišao na bunar. Na bunaru je susreo sedam ćerki midjanskoga sveštenika Jitra. Pastiri im nisu dozvoljavali da naliju vode u pojila i napoje očevo stado. Mojsije ih odbrani i sam napoji ovce. Upoznavši se tako, bude primljen u dom oca njihova, te se oženi Siporom, jednom od sestara. Čuvajući tastove ovce, na brdu Horeb, Mojsije ugleda gorući grm. Bog mu se obrati (progovori) iz tog grma koji gori a ne sagoreva, i reče da je njemu suđeno da Izraelce izbavi iz ruku egipatskih tirana i da ih povede u Kanaan, „zemlju kojom teče med i mleko“. (Izl 3,1-10)

Kada se Mojsije vratio u Egipat i faraonu objavio zašto je došao, ovaj nije bio spreman da udovolji njegovim zahtevima i pusti Izraelce. Mojsije, kojeg je Bog na to upozorio i kojem je obećao da će kroz njega činiti čuda, zapretio je faraonu božijom kaznom ako ne oslobodi Izraelce. Pošto faraon nije imao nameru da popusti, Mojsije, kao oruđe Božje, pusti na Egipat celi niz nesreća kako bi faraona naterao da pusti Jevreje iz ropstva.

Faraon je, međutim, svaki put bio sve tvrdokorniji. Na kraju mu je zaprećeno da će Bog pogubiti sve prvorođene sinove Egipta, pa i njegovog, ako ne oslobodi Jevreje. Bog se obratio Mojsiju i podučio ga pripremama koje Jevreji moraju učiniti kako bi izašli iz ropstva – naredio je da Jevreji zakolju po jagnje i da njegovom krvlju označe mesta na kojima žive (po predanju na kućama je nacrtan tau-krst (T) na bokovima i vrhovima vrata). Trebalo je da pečenu jagnjad jedu opasanih bokova, sa obućom na nogama i štapom u ruci. „Jedite žurno: to je jahvina pasha.“ Te noći anđeo smrti obiđe sve kuće u Egiptu i mimoiđe samo one koje su zaštićene znakom nad vratima. Anđeo pogubi samo Egipatske porodice. Nakon te nesreće faronova tvrdokornost je popustila i on je pustio Jevreje da idu.

Kako bi vodio Izraelce iz Egipta, Bog im se na početku putovanja u obećanu zemlju pokazivao u vidu stuba od oblaka danju i stuba od ognja noću. Kad je faraon čuo da su Jevreji otišli krenuo je konjicom i bojnim kolima za njima. Stigavši do Crvenog mora, Mojsije je ispružio ruke tako da je vetar koji je duvao razdvojio more stvarajući prolaz kojim će Izraelci proći. Kada su u more za Jevrejima krenuli egipatski vojnici, Mojsije je sklopio ruke i more je zatvorilo prolaz utapajući egipatske vojnike. Na drugoj strani mora, Mirjam je sa drugim ženama plesom pozdravila dolazak Mojsija (Izl 14,19-31). Nakon prelaska preko Crvenog mora, biblijski istorijski izveštaj kaže:

„Potom krenu Mojsije sinove Izrailjeve od mora Crvenoga i pođoše u pustinju Sur“ (2. Mojsijeva 15,22).

Dalje se navodi: „I dođoše u Elim, gde beše dvanaest izvora i sedamdeset palmi; i onde stadoše u oko (tabor) kod vode“ (2. Mojsijeva 15,27).

Dok su bili u pustinji, Jevreji, bojeći se da će pomreti od gladi, počnu se buniti protiv Mojsija i njegovog brata Arona (koji je bio Jevrejski starešina u Mojsijevom odsustvu), ali Bog obeća da će se pobrinuti za njih. Kada se rosa digla, površinom pustinje ostao je tanak sloj sličan pahuljicama koji se kao slana uhvatio po zemlji. Tvar je imala ukus mednog kolača, te su je Jevreji skupljali i hranili se njome. Pošto nije bila poznata nazvali su je mana (od Hebrejskog: manhd' = „šta je ovo?“).

„Od Elima se podigoše, i sav zbor sinova Izrailjevih dođe u pustinju Sin" (2. Mojsijeva 16,1).

Na ovom mestu, biblijski izveštaj dalje kaže, Izrailjci su dobili da jedu manu sa neba, koja je imala izgled kao seme korijandrovo. Bog se takođe postarao i da žedni dobiju vodu: Mojsije je udario štapom po pećini na Horebu, pa je voda iz nje potekla (Izl 17, 1-7; Br 20, 1-13). Neki sukob oko vode lociraju u Refidin, gde su se Izraelci bunili kod Mojsija, jer nisu imali vodu da piju. Tom prilikom, Bog je rekao Mojsiju da udari veliku stenu koja se tu nalazila i da će je Bog rascepiti i iz nje će poteći voda. Mojsije je to i učinio i voda je potekla (1. Mojsijeva 17. poglavlje). Ova stena je visoka 18 metara i zaista je rascepljena od vrha do dna. Moguće je zamisliti kako je voda potekla iz ove stene. Prema istim izvorima na tom istom mestu, Refidinu, došlo je do sukoba Izrailjaca sa Amaličanima, kada su Izrailjci izašli kao pobednici zahvaljujući božijem posredovanju (2. Mojsijeva 17,8-15). Mojsije je nakon pobede podigao oltar Bogu i nazvao ga „Gospod zastava moja“. Isti događaj opisuje se i u Bibliji, gde se navodi da su Izraelci dok su bili u pustinji ratovali sa plemenima Amaličana. Znajući da Izraelce čeka neizvesna i iscrpljujuća bitka, Mojsije se sa Aronom i Hurom popeo na vrh brda da nadgleda bitku. Tu planinu Arapi danas nazivaju Dzebel El Loz, a pastiri je zovu Dzebel Musa ili „Mojsijeva planina“. Dokle god je Mojsije držao raširene ruke Izraelci bi bitku dobijali, ali kako se vremenom umorio i spustio ruke Izraelci su počeli da gube bitku. Aron i Hur su pridržavali Mojsijeve ruke do zalaska sunca i Izraelci su dobili bitku (Izl 17, 8-13).

Centralni događaj Mojsijevog života i celog judaizma jeste primanje ploča zakona. Biblija kaže da je Bog zapovedio Mojsiju da stavi među ili granicu oko ove planine da narod ne bi prišao previše blizu i izginuo (2. Mojsijeva 19,12.23). Oko planine pronadjena je međa u obliku dve zemljane linije, kao i mnoštvo kamenih ploča sa oznakama za stopala, što se koristilo samo u Egiptu da bi se određeno mesto označilo kao „sveto mesto“. Biblija još kaže da je Mojsije napravio oltar pod planinom (2. Mojsijeva 24,4). Bog je dao uputstvo Mojsiju da napravi oltar tako da on bude nizak, da se „ne bi otkrila golotinja“ onoga ko prilazi oltaru penjući se stepenicama (2. Mojsijeva 20,25,26). Mojsije je postavio 12 stubova za 12 plemena Izrailjevih ispod ove planine (2. Mojsijeva 24,4).

Po izlasku na Sinaj čuo se samo Božji glas, i to kroz dim i vatru. Iznenada je gusta magla prekrila planinski vrh, na kojem je izbio sivi plamen, a iz planine je dopirao glas:

1.      Ja sam gospod Bog tvoj koji sam te izveo iz zemlje misirske.

2.      Nemoj imati drugih bogova osim mene, ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike i nemoj im se klanjati.

3.      Ne pominji uzalud ime gospoda Boga svojega.

4.      Svetkuj dan odmora (subotu). Šest dana radi, a sedmi je dan odmora za tebe i za tvoju decu, za tvoje sluge i za tvoju stoku.

5.      Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji.

6.      Ne ubij.

7.      Ne čini preljube.

8.      Ne kradi.

9.      Ne svedoči lažno.

10.  Ne poželi kuće bližnjega svojega, niti išta što pripada bližnjemu tvojemu.

To je bilo tih „deset zapovesti“, to su bili prvi zakoni vere i morala bez kojih nijedna zajednica ljudskih bića ne može da živi. Ne ubijati, ne krasti, ne varati, ne oteti od drugih ono što je njihovo, poštovati oca i majku, odmarati se jedan dan u sedmici, ne klanjati se kamenim ili drvenim idolima, već verovati u jednog Boga koji vodi jevrejski narod – sve su ovo sinovi Izraela čuli od svog vođe Mojsija, nazvanog „rabenu“, „naš učitelj“, kada su se oslobodili ropstva i stekli slobodu. Mojsije je deset zapovesti uklesao u kamene ploče, da bi svako mogao da ih pamti i poštuje.

Dok je Mojsije bio na gori Sinajskoj i od Boga primio dve kamene ploče na kojima je zapisano deset zapovesti, Izraelci su počeli da se vraćaju starim običajima klanjanja idolima. (Izl 19; 20; 32,1-24; 37) Tako su plemenske starešine došle do Arona, koji je u odsustvu Mojsija bio vođa naroda, zatraživši da im napravi kumire (idole) kojima će se klanjati. Iako je prvobitno pokušao da ih spreči, Aron je poklekao pred zahtevima poglavara i dozvolio da se napravi zlatno tele, kojem su se Jevreji počeli klanjati, i žrtvenik na kojem su prinosili žrtve. Vrativši se sa Sinajske gore, Mojsije se razjario zbog idolopoklonstva svojih sunarodnika i razbio kamene ploče o zemlju, uništio zlatno tele i žrtvenik. Dalje, Biblija otkriva da je Mojsije spalio zlatno tele, koje je bilo postavljeno na oltaru, i da ga je bacio u potok koji je izlazio iz planine (5. Mojsijeva 9,21). Nakon toga se ponovo vratio na Sinaj i od Boga dobio nove ploče zakona. Videvši da je pojam bestelesnog boga nejasan Izraelcima, Bog naredi da se napravi Kovčeg zaveta (kivot) u kojem će se čuvati zavetne ploče na kojima je zapisan božiji zakon. Iznad kovčega podigao je šator koji je služio kao hram sinova Izraela. Seleći se po pustinji sa mesta na mesto, oni su uvek sobom nosili ovo svetilište. Kasnije će upravo ovaj predmet postati centralni predmet judaizma sve do rušenja prvog hrama.

U Bibliji, Gospod je izabrao sveštenički red Izraelaca da čuva svete stvari Božje. U Starom Zavetu oni su bili poznati kao Leviti (4 Mojsijeva 1:47, 54). Cela izraelska nacija trebalo je da bude sveštenički narod, ali zbog svoje idolatrije, naš Gospod je odabrao samo sinove Levijeve. Leviti su bili zaduženi za Božji šator od sastanka i sve prateće službe. Nikom nije bilo dopušteno da postavlja, pokreće ili obavlja bilo kakvu službu u šatoru, sem Levitima. Onaj ko bi čak i dotakao Kovčeg zaveta, ako nije bio Levit, stradao bi smrću. Leviti su vršili službu za izabrani narod, tako su imali Božje proroke. Ako bi neko tvrdio da je poslat od Boga i prorekao što da će se dogoditi, a to se ne desi – to  je bio znak za Izraelce da taj čovek nije od Boga i oni bi ga ubijali zbog obmanjivanja naroda.

Izraelci su takođe kažnjeni zbog idolopoklonstva tako da će sledećih 40 godina lutati po pustinji. Još jednom su Jevreji podigli svoj glas protiv Mojsija i Boga. A Bog im je kao kaznu poslao zmije otrovnice, nakon čega je veliki broj Izraelaca umro od zmijskog ujeda. Nakon što su se glasovi pobune stišali i Izraelci pokajali, Bog je podučio Mojsija da napravi mednu zmiju i položi je ispod stuba u obliku slova T, u koji bi trebali gledati svi koje ujede zmija.

Mojsije im je obećao da će ih dovesti u Kanaan (Palestinu), u zemlju gde su živeli patrijarsi Avram, Isak i Jakov. Međutim, južne su granice Kanaana bile zaposednute od plemena Amon, Moab i Edom, koja nisu dopustila sinovima Izraela da prođu, pa su tako bili primorani da se kreću polako prema istočnoj granici preko pustinja što su se širile do reke Jordana (Transjordanija). Ovde su se podelili u dvanaest plemena (švatim). Svako je pleme bilo jedno bratstvo ili porodica koja je poticala od jednog od Jakovljevih sinova, pa su prema tome i nazivana po njihovim imenima: Ruben, Juda, Levi itd. Pleme Josef je imalo dve grane nazvane po imenima Efraima i Manasea, sinova Josefovih. Sva plemena su bila naoružana i svako se kretalo pod svojim sopstvenim stegom. Na svom putu morala su da se brane od pustinjskih plemena i tako su se razvila u grupe spremne za ratovanje sa narodima Kanaana, koji im nisu dopustili ulaz u zemlju. Prvi rat je izbio istočno od Jordana. Izraelci su iz te zemlje izgnali ratoborno pleme Amonićana i zauzeli oblast blizu Amona i Moaba. Nekoliko plemena se naselilo u ovoj oblasti koja je bila pogodna za stočarstvo. Ostala plemena su morala da čekaju, dok nisu mogla da prodru u unutrašnjost Kanaana gde su nekad živeli patrijarsi. Mojsiju, međutim, nije bilo dato da sve Jevreje naseli u „obećanoj zemlji“. Bio je star i osećao je da mu se bliži kraj. Pred smrt okupio je oko sebe narodne starešine i savetovao im da u novoj zemlji žive u skladu sa zakonima slobode i pravde, kao što je propisano božjim zapovestima. Za vođu je postavio Jošuu, sina Nunovog. Potom se Mojsije popeo na vrh planine Nebo (Navav), odakle je mogao da vidi celu zemlju kanaansku, s obe strane Jordana. U dubokoj žalosti stajao je tu dok ga nije izdala snaga i dok nije umro. Trideset dana je narod Izraela žalio smrt svog velikog izbavitelja i učitelja, koji ga je učinio tako različitim od okolnih plemena pokazavši mu novi put u život.

Prema biblijskim navodima Mojsije je umro u zemlji Moarsoj, pošto je video obećanu zemlju u koju nikada sam nije zakoračio. Prema delu arapskih legendi njegovo telo je putovalo ispod zemlje do obećane zemlje.

Mojsije se obično prikazuje bele brade i valovite kose, u stilu patrijarha, iako je ponekad, kao mladić i bez brade. Zraci svetlosti mu, poput rogova, izbijaju s obe strane glave, iako su mu srednjovekovni i rani renesansni majstori u oslikavanju slikali prave rogove. Taj način prikazivanja potiče iz upotrebe reči cornutus u Vulgati, gdje stoji: et ignorabat que cornuta esset facies sua (Izl 34, 29-30) što se može prevesti: „i ne znade da je rogato lice njegovo“, čime se opisuje Mojsijevo lice kad je sišao s gore Sinaj s pločama zaveta. Prema legendi iz njega je zbog razgovora s Jahvom, izbijala svetlost. U latinskom je jeziku. u vreme Jeronimova. taj izraz mogao je značiti obasjanost ili halo (svetokrug).

Danas postoji kontraverzna teorija po kojoj je Mojsije, a i druge izraelske starešine tog vremena, koristio konoplju ili neki drugi opijat u religioznim obredima.

Iako je ovo bio redovan i regularan način postizanja božanskog nadahnuća (zna se da su Pitije iz Apolonovog hrama u Delfima bile u opijenom stanju dok su proricale), mnogi naučnici i religiozni učenjaci protive se ovakvoj interpertaciji biblijskih tekstova smatrajući je neosnovanom. Stihovi u kojima potporu svoje tvrdnje nalaze oni koji veruju u primenu opijata dati su u nastavku teksta:

„I Gospod reče Mojsiju: Doći ću ti u oblaku dima.“ (Izlazak 19:9)

Kada je Mojsije prvi put razgovarao sa Bogom, upita ga kako mu je ime, da bi znao šta da kaže ostalima, da bi mu poverovali. „Bog reče Mojsiju: Ja sam onaj koji jesam (אהיה אשר אהיה). Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Ja jesam me posla k vama.“ (Izlazak 3:14) To su bile prve reči koje je Mojsije čuo posle uvođenja u sveštenstvo, tokom prvog susreta sa „gorućim žbunom“.

A kada su sinovi Izrailja pravili bivak, Mojsije je svoj šator razapeo dalje od ostalih, i išao je tamo povremeno da razmisli šta će i kako će. „A kad Mojsije ulažaše u šator, spuštaše se oblak dima i ustavljaše se na vratima od šatora, i Gospod govoraše sa Mojsijem... licem u lice, kao što govori čovek sa prijateljem svojim.“ A narod je stajao ispred šatora i čekao Mojsijevu reč.

Epitet „Jahač oblaka“ odnosio se na Jahvea. Jevrejski naučnik Ralph Patai je 1967. godine naglasio da je Jahve putovao u oblaku, koji je dolazio od dima smole. U Knjizi izlaska 40 piše da je Božje prisustvo u šatoru naznačeno oblakom, koji je prekrivao šator spolja i ispunjavao ga iznutra. „Namesti oltar zlatni u šatoru... i pali na njemu kad mirisni, kao što Gospod beše zapovedio Mojsiju.“ „Tada oblak pokri šator od sastanka i šator se napuni slave Gospodnje.“

Mnogi opisi iz Starog zaveta, posebno iz Knjige izlaska, upućuju na to da se u šatoru, prilikom sastanaka jevrejskih poglavica, sagorevala mirisna smola, koja je blisko povezana sa doživljajem Božjeg prisutva. Ovde primećujemo gotovo istovetnost sa Skitskim običajima paljenja konoplje, koje je opisao Herodot u 5. veku pre nove ere: "Skiti uzmu seme ove konoplje, uđu pod svoje šatore i bacaju ga na usijano kamenje, pa se ono dimi i stvara paru, kojoj nije ravno nijedno parno kupatilo u celoj Grčkoj. Od te pare, Skiti su oduševljeni od veselja." Ova sličnost običaja, daleko od toga da je slučajna, jer su Skiti i Hebreji imali neposredne društvene i trgovačke kontakte. Nedavno je arheološkim istraživanjima potvrđena upotreba konoplje među Jevrejima davno pre hrišćanske ere. Na iskopinama u Bet Shemeshu, blizu Jerusalima, u grobu jedne žene pronađeni su i ostaci konoplje. Sahrana se datira u 1.500 godinu p.n.e, a istraživači pretpostavljaju da je žena umrla na porođaju i da joj je konoplja davana kako bi olakšala porođajne muke. Istraživanja su potvrdila da je konoplja korišćena u tom području sve do 4. veka. Da slika bude još potpunija, na skitskim iskopinama na Altajskim planinama je 1929. iskopana mumija i bronzana posuda puna semenki konoplje, stara 2000 godina. Prilikom podvodnih arheoloških iskopavanja u Sredozemnom moru, pronađena je bala hašiša, a sam brodolom se datira negde oko 0. godine. Da li je to istorijsko svedočanstvo o organizovanoj trgovini konopljom? Nije neverovatno da su Skiti bili glavni dobavljači konoplje ostatku Evrope. Savremenim istraživanjima naučnici su zaključili da je hašiš bio glavni sastojak smole koja je gorela u antičkim hramovima tokom verskih ceremonija, i takođe je rutinski korišćen u hebrejskim obredima sve do vladavine Kralja Jošuaha 621. godine. Immanuel Low je istraživao tehnike spravljanja smeše za Pashu i zaključuje da je imala konoplju kao glavni sastojak.