Zoroastrijanizam

U istoriji religioznih koncepata a posebno religioznih entiteta i pojmova, revolucija nastaje u Persiji uoči 600. godine pre nove ere sa učenjem proroka Zaratustre, koji postavlja temelje prve u celini dualističke religije. Zaratustrino otkriće bilo je da zlo niukoliko nije manifestacija božanskog, da zlo potiče iz potpuno od­vojenog načela. Krećući se, dakle, od monizma ka dualizmu, Zaratustra se kretao od politeizma ka monoteizmu. To drugo kretanje nije bila neminovna posledica otkrića dualizma, jer je postavka o panteonu dobrih božanstava koja potiču iz jednog i o panteonu rđavih bogova koji potiču iz drugog načela i moguća i prihvatljiva, pa su kasnije i Zaratustrini sledbenici usvojili ovo shvatanje. Ali, iako je Zaratustra bio neosporni zagovornik monolatrije (oboža­vanja jednog od više bogova), iako je po njemu Mazda bio jedini bog dostojan obožavanja, njegov monoteizam je, čini se, bio po­ljuljan. Uostalom, postavka da je monoteizam srodan izmenjenom obliku dualizma u koje je duhovni vođa zla podređen duhu dobra jeste i postavka hrišćanske tradicije. Pa ipak, Zaratustrin duh zla, ma koliko da je podređen duhu dobra, ima mnoga božja svojstva. Ali, koliko je neizvesno da li je Zaratustra bio monoteist, toliko je izvesno da je bio dualist. Religijski dualizam potvrđuje postoja­nje dva načela što, međutim, ne znači da oba moraju biti božanska ili podjednako božanska ili jednaka u bilo čemu, kao što ne moraju biti (iako obično jesu) suprotna jedno drugome. Ta dva načela mo­raju biti potpuno nezavisna i različitog (ili neodređenog) porekla. I tako, sve što postoji nije stvoreno iz jednog načela (onog koje smo uobičajili da nazivamo Bogom). Neke stvari potiču iz drugog načela. Svako je od dva načela apsolutno po sebi, ali nijedno nema apsolutnu ili svemoguću moć.Spektar dualističkih religija ide od ekstremnog i apsolutnog zaratustrizma (ili zoroastrizma), koji kroz jeres zvanu zervanizam postaje sve naglašeniji, papreko gnosticizma i manihejizma, do hriščanstva, judaizma i Islama, gde dualizam gotovo prestaje da posto­ji. Ma koliko da se sve te religije razlikuju jedna od druge, jednako su udaljene od monizma. U svima je Bog nezavisan, močan i dobar, ali je do izvesnog stepena njegova moč ograničena drugim načelom, silom ili prazninom. Dualizam zaratustrizma ili manihejizma je očigledan; dualizam judaizma ili hriščanstva mnogo je skriveniji, ali on postoji, postoji bar u onom velikom delu koji je pod persijskim uticajem. Hriščanski i persijski dualizam razlikuju se u suštinskom smislu, jer je u drugome reč o podeli na dva duhovna načela, od kojih je jedno dobro a drugo zlo; hriščanstvo je od Grka pozajmilo ideju da je duh po sebi dobar ako se suprotstavlja materiji koja je zlo. Ali dualizam sa kojim nas upoznaje Zaratustra bio je revolu­cionaran korak u razvoju Đavola, jer je prvi put postavio apsolutno načelo zla, čije je otelotvorenje Angra Mainvu ili Ariman i prvi jasno određen Đavo.

Dualizam lišava Božje jedinstvo dela moći da bi sačuvao njegovu savršenu dobrotu. Zaratustrino učenje je iz osnova nova teodiceja, o kojoj je i danas moguće raspravljati. Na pitanje da li bi dualizam trebalo pretpostaviti monizmu, moguča su dva odgovora, dva gle­dišta. Ukoliko se, na jednoj strani, razbije Božje jedinstvo, a sledstveno tome i jedinstvo kosmosa i psihe, utoliko je prirodi i psihi teže da se slože same sa sobom. Upornim isticanjem borbe dva me­đusobno suprotstavljena načela koja ratuju za svest i objavljivanjem rata načelu zla, dualizam podstiče nesvesno potiskivanje a ne zdravo prihvatanje i svesno suzbijanje nasilja. A to ubrzava rast senke u čovekovoj psihi, omogućava projektovanje neprijateljskih osećanja na druge i podstiče njegovo sve izrazitije destruktivno po­našanje. Dualizam može iskrsnuti iz paranoidno šizofreničnog do­življaja sveta koji je podeljen na dobre momke (ili dobre duhove) i na rđave momke (ili zle duhove), ali, na drugoj strani, donosi i izvesne prednosti. Hrišćanstvu je oduvek bilo teško da Božju dobrotu pomiri sa njegovom svemogučnošću; zaratustrizam Božju apso­lutnu dobrotu zadržava tako što žrtvuje njegovu svemogućnost. Pored toga, dualizam nudi, čini se, objašnjenje sveta kako ga i mi opažamo, sveta u kome je preplitanje impulsa prema dobru i impulsa prema zlu teško objašnjivo. Mnogo štošta bilo bi razumljivije da postoji sila koja nas vuče ka zlu, kao i sila koja nas priziva ka dobru. Najzad, ima i onih koji tvrde da je ideja što je propovedaju monističke religije, ideja o transcedentnom dobru i transcedent-nom zlu, pogrešna i nemoralna. Zla su u ovom svetu tako brojna, tako velika i tako bolno neposredna da ne traže mistična objašnje­nja, nego spremnost da se borimo protiv njih. Ali, da li je dualistička teodiceja stvarno rešenje problema? Na ovo pitanje nije lako odgovoriti. Neki dualisti (pobornici zervanizma) tvrdili su da dva načela potiču iz jednog ur-načela, koje je i samo nesavršeno. Ali kako ur-načelo, tako apsolutno kako već po definiciji i mora biti, može biti nesavršeno? Pravoverni sledbenici Zaratustre isticali su da su dva načela potpuno nezavisna jedno od drugog, ali da se sreću i sukobljavaju i da dobro načelo neminovno preovlađuje nad onim zlim. Ali ako je toliko sigurno da će dobar duh nadjačati onoga zlog, zbog čega je potrebno kretanje vremena? Ako u bezvremenosti moć jednog duha želi uništenje onoga dru­gog, i ako je za to uništenje sposoban, zašto protivnika ne pobedi u večnom, bezvremenskom trenutku? I zašto, na kraju krajeva, uopšte dozvoljava da se on pomoli? U svakom slučaju, dualizam uporno podvlači postojanje apso­lutnog i osnovnog zla. Pored toga što delimično odgovara i našem opažanju sveta, ta ideja prvi put ocrtava i figuru koja se veoma lako prepoznaje kao dijabolična.

Iranci, Indoevropljani, bili su nomadski narod kada su sredinom drugog milenijuma pre nove ere naselili Iran, gde su postepeno me-njali način života i na kraju se potpuno posvetili zemljoradnji. Borba između tromih starosedelaca i stepskih ratnika besnela je i u vreme Zaratustre, pa je i njegov pokrovitelj, kralj Vištaspa, često ratovao sa nomadima. Po nekim pretpostavkama, ta borba bila je i pozadina Zaratustrinog dualizma; značaj što ga vo ima u gatarna ili 'pesmama' i prorokova napomena u tim istim gatama da su nomad­ska plemena narod laži (Druj), ukazuju na Zaratustrino učešće u borbama na kraljevoj strani. Svi istorijski izvori o drevnom Iranu nepotpuni su i nedovoljno provereni, jer su bar tri četvrtine knjiga Aveste izgubljene. Zbog tako malog broja izvornih podataka došlo je do velikih razlika u shvatanjima onih koji se bave istorijom Irana, pa su i sledeći redovi zasnovani isključivo na onom shvatanju koje nam se činilo kao naj-tačnije od postojećih. Iranska religija pre Zaratustre bila je slična indijskoj vedskoj religiji. Prvobitnim panteonom upravljao je bog neba Dijaoš (sanskritsko ime Dijaus, grčko ime Zevs), koji se zvao i Mazda. I Mazda i Mitra bili su nebeski bogovi. Sukob je potekao između Druj, laži, i Aše ili Ašarite, istine i reda (ma'at). Aša-rita se može uporediti sa vedskim rita  pravi red a Rgvede nagoveštava, ali ne raspreda, sukob između rita i laži (an-rita). Borba istine i laži je i jedan od osnovnih izvora Zaratustrinog dualizma: prorok je gospodara zla po imenu Angra Manyu doživljavao kao otelotvore-nje laži. Za pristalice Zaratustrinog učenja (kao i za Egipčane), suš-tastvo zla je laž, a taj stav poštuju i neki savremeni teolozi. C. S. Luis kaže da je laž jedan od najstrašnijih grehova zato što skrnavi strukturu samog značenja i što kosmos čini nečitljivim i nevolje­nim. Martin Buber napominje da je laž moguća “tek pošto čovek pojmi biče istine... U laži, duh izdaje samoga sebe”. Mazdaisti su, kasnije, verovali da je Druj, iako demon ženskog roda, na čelu skupa zlih duhova. Zaratustrin dualizam zasnovan je i na sukobu ahura i deva. U Indiji, starije bogove, asure, pobeđujude^e koji supostali 'bogovi i koji svoje davnašnje neprijatelje asure svode na demone. U Iranu su, međutim, ahure pobedili deve, a sam Zaratustra je, kako izgle­da, bio delimično zaslužan za njihovu pobedu.

Zaratustra je možda prvi teolog, prvi pojedinac koji je izgradio racionalan sistem religije. Nije sigurno da je pripadao svešteničkoj kasti, ali je izvesno da je sebe smatrao prorokom, čovekom koga je sam Bog nadahnuo da se suprotstavi postavkama religije u kojoj je odrastao i u kojoj je vaspitan. I njegove ideje su, kao i ideje drugih velikih vođa, pretrpele velike izmene, pa je neophodno da doktrinu samog Zaratustre razlikujemo od zaratustrizma, zoroastrizma, ili mazdaizma, religije njegovih sledbenika. U zaratustrizmu (ili zoroastrizmu, kako glasi zapadna varijanta ovog izraza) postoje bar četiri osnovna toka:

Učenje samog Zaratustre.

Učenje mazdaizma.

Učenje zervanizma, jeretičkog ogranka mazdaizma,

Učenje Maga, koje se postepeno sve više razlikovalo od onoga pravovernog i koje je na kraju doprinelo stvaranju mitraizma u he­lenističkom razdoblju. Zaratustra je u proterivanju deva u redove demona odigrao zna­čajnu ulogu več samim tim što je jednog od ahura, Ahura Mazdu, uzdigao na položaj jednog Boga, pa su, logično, i deve morali bitisvrstani u Božje neprijatelje. Objašnjenje što ga je dao Zaratustra bilo je da su deve postali zli po sopstvenoj volji i po svom izboru: “Od dva duha, ni lažni bogovi (deve) ne izabraše Pravog, nego za-bludeše i izabraše Najgoreg.” Kasnije će, u mazdaističkom uče­nju, Ariman biti unapređen u tvorca i vodu deva.

            U Zaratustrinoj teologiji, bogovi više nisu vidovi Jednog, kao što su to bili u Indiji i Egiptu. Jedan vlada sam i dovoljan je sebi. Drugi bogovi, koji su se od Jednog odvojili i samim tim izgubili sva bo­žanska svojstva, postoje i dalje, ali postaju duhovi niže vrste. Ako je po našem shvatanju njihova priroda dobra u suštini, oni postaju ono što nazivamo anđelima; a ako je po našem shvatanju njihova priroda zla, postaju ono što nazivamo demonima. Anđeli i demoni su, dakle, negde na sredini između politeističkog monizma i kraj­njeg monoteizma, koji poriče postojanje više od jednog boga. Zara­tustra je govorio da su “deve” zli dusi i da se čovek mora suprotsta­viti njihovom uticaju. On sam, međutim, nije do kraja imao uspeha u borbi protiv tih bića, jer su ona sačuvala svoje obožavaoce koji i dalje smatraju da su njihovi idoli dobrostivi i milosrdni. Posle Zaratustrine smrti, njegovo učenje menjaju Magi, pripad­nici stare, nasleđene svešteničke kaste, koji su ponovnim uvođe­njem velikog dela stare religije razvodnili prorokov monoteizam. Ostalo je potpuno nejasno šta se punih pet vekova posle pobede Aleksandra Velikog, 330. godine pre nove ere, događalo sa zaratustrizmom, ali je dobro poznato da to učenje u prvi plan ponovo izbija osnivanjem Sasanidskog carstva 226. godine, kada počinje i drugo veliko razdoblje ove religije. Složena i uglavnom prilično ne­jasna teologija sasanidskog perioda sadržana je prevashodno u knji­gama na pehlevi jeziku (od trećeg do osmog veka nove ere), od kojih su najvažnije Bundehis i Denkart. U sasanidskom razdoblju javljaju se mnoge jeresi, kao što su zervanizam, manihejizam i mez-dakizam; sasanidski carevi i njihovi sveštenici su te jeresi gušili smrtnim kaznama, jer je u sasanidskoj državi zakonom odobren kult bio mazdaizam.

            Zaratustra je tvrdio da postoje dva duhovna načela. Jedno je Ahura Mazda, Bog, gospodar svetlosti i dobrote. Drugo je Angra Mainvu ('Duh koji muči ili uništava), gospodar tame i zla. Ahura Mazda je po svojoj slobodnoj volji izabrao dobro, a Angra Mainvu po svojoj slobodnoj volji zlo, pa su se tako duhovi-blizanci još u samom početku izjasnili o svojoj prirodi, i dobroj i zloj. “U misli i reči i na delu... Od ta dva duha, onaj zao se opredelio za najgore stvari, dok se Najsvetiji Duh, u postojanom ruhu nebesa, privoleo Pravednosti.” Ta dva duha su, dakle, suprotnosti, ali su istovre­meno i blizanci, podudaranje suprotnosti. Razlika između Zaratustrinog dubleta i dubleta Egipćana leži u shvatanju da oni nisu su­protnosti, odnosno vidovi Jednog bića nego odvojena, nezavisna načela. Ili, gotovo nezavisna načela. Zaratustrina misao je ambivalentnija  prenosna, možda. Gate, koje smo pomenuli, pozivaju se na biće što se zove Najsvetiji Duh. One, čini se, govore o Jednom Bogu, Ahura Mazdi, koji rađa blizance, od kojih je Angra Mainvu zao duh, a Spenta Mainvu sveti duh. Taj pojam je podudaranje su­protnosti koje se razrešavaju u Jednom, premda su se promene ja­vile posle Zaratustrine smrti. Tek tada je Spenta Mainvu poistovećen sa Ahura Mazdom i sin, dakle, izjednačen sa ocem, iz čega proishodi da je i sam Ahura Mazda brat blizanac Angra Mainvu. Ideja, po kojoj se očinstvo Ahura Mazde zamagljuje i na kraju gubi, ocrtava dva u potpunosti nezavisna načela, a to je apsolutni duali­zam. Međutim, prvobitno Zaratustrino gledište da su dobar i zao duh delovi božanske prirode oživeli su u raznim oblicima zervanit-ski jeretici. Ukratko, Zaratustrin stav je negde na pola puta između monizma i dualizma; mazdaizam se odlučno kretao ka dualizmu, a zervanizam se delimično vraćao monoizmu. U sva tri učenja, zao duh suprotstavlja se onom dobrom, ali je njihov sukob najjasnije odražen u pravovernom mazdaizmu. 

            Pravoverni mazdaistički stav najpotpunije je iskazan u jednoj od knjiga na pehlevi jeziku, u knjizi koja se zove Veći Bundahišn. U prapočetku, bila su dva duha: Ormazd (kasnija verzija Ahura Mazde) i Ariman (kasnija verzija Angra Mainvu), a ta dva duha razdvajala je praznina. Ormazd je oličenje dobra, svetlosti; on je vremenski neograničen (on je večan), ali ga zato ograničava prostor i to putem praznine i Arimana koji je na drugoj strani te praznine. Iako zna da će se samo kroz pobedu nad Arimanom moći oslobo­diti okvira koji ga sputavaju u prostoru i postati beskonačan i večan, dobri Ormazd ne kreće u rat protiv Arimana. Ariman je mračan i zao. U prostoru je ograničen prazninom i Ormazdom koji je s one strane te praznine, a u vremenu ograničen izvesnošću o svojoj neminovnoj propasti do koje će ga dovesti taj opasni neprijatelj. Na neizvesnost njegovog postojanja ukazuju neki tekstovi koji o njemu govore kao o nebiću: Ariman “nije”, ili “Ariman nikada nije bio i nikada neće ni biti”, ili “Ariman je bio i jeste, ali neće biti”. Arimanovo nebiće označava njegovu ne-or-mazdnost, budući da je Ormazd poistovećen sa apsolutnim bićem. Nema, dakle, nikakve sumnje da Ariman postoji i da nanosi silne štete Ormazdu i njegovom stvaranju, ali je Arimanovo biće uslovljeno a ne apsolutno. Ova dvosmislena ideja o postojanju zla bila je od uticaja na hrišćanstvo i u njemu postala jedno od klasičnih pita­nja teologije, pitanje koje i dan-danas izaziva niz nesporazuma. Ariman je i suštastvo destrukcije, pa je, znači, u samom središtu naše definicije zla. On je “Uništitelj... proklet i razoran Duh, oli­čenje zloće i smrti, lažov i varalica.” U toj teologiji, Ormazd i Ariman su dobro i zlo po sopstvenom izboru, ali su po svojoj pri­rodi ontološki vezani zauvek. Bog se oslobodio svih ljaga zla: on sam po sebi nije zlo, on zlo ne stvara i voljno ga ne dozvoljava, Bog protiv zla ratuje neprekidno. Jedan od Ormazdovih prvih činova je da ograniči vreme, da ga iz beskonačnog izvuče tako što će besko­načnom postaviti granice, jer zna da se jedino u vremenu može bo­riti protiv Arimana i da ga samo na taj način može uništiti. Vreme što ga stvara traje dvanaest hiljada godina (broj je po svoj prilici proistekao iz Zodijaka). 

            U početku, Ormazd zna da Ariman postoji, dok Ariman u svome mračnom neznanju s one strane praznine ne zna za Ormazda. Ali kako u toku prve tri hiljade godina nazire kroz prazninu tačku svetlosti, on tu svetlost počinje da priželjkuje, da za njom čezne i žudi, da bi na kraju čvrsto odlučio da je i poseduje. Sada Ormazd stvara dobre, a Ariman rđave stvari, kao što su škorpije i krastave žabe. Iz zavisti i požude, Ariman Ormazdovo delo napada oružjem tame, sladostrašća i nereda. Iako zna da neprijatelj mora biti uništen, Ormazd u svojoj silnoj dobroti pokušava da taj boj predupredi. U duhu ljubavi i milosrđa nudi Arimanu mir, pod uslovom da ovaj pristane da veliča stvaranje dobra. Ograničen zlom prirodom i uveren da je predlog znak slabosti protivnika, Ariman ponudu odbija. A kada mu Ormazd pokaže kakva ga neumitna sudbina čeka, Ariman, užasnut otkrićem o propasti, pada u naj­dublju tamu gde, bez svesti, leži tri hiljade godina. Posle tog raz­doblja oživljava i Ormazda uvlači u rat koji se izjednačenim sna­gama vodi tri hiljade godina. Poslednje tri hiljade godina završavaju se uništenjem zla. 

            U sasanidskom razdoblju, poklonici zervanizma vratili su se onom prelaznom shvatanju koje je bilo mnogo doslednije od stava što su ga zauzeli Zaratustra i njegovi učenici, bez obzira što su ga izražavali na različite načine. Za poklonike zervanizma postoji jedno ur-načelo — Zurvan, beskonačno vreme. Zurvan je Jedan, Zurvan je Sve, on je podudaranje suprotnosti koje u sebi sadrži i dobro i zlo, žensko i muško, svetlost i tamu, blagostanje i bedu, red i nered.  Zurvan je večan, i živi sam. Ali, Zurvan želi sina. On hi­ljadu godina prinosi žrtve (što očigledno znači da se 'koristi svojim stvaralačkim moćima), ali kako su svi njegovi napori bezuspešni, počinje da sumnja u smisao te žrtve. Na kraju hiljadu godina, nje­gova žena (a ona je u stvari ženska polovina njegove dvopolne pri­rode) rađa ne jednoga nego dva sina, od kojih je jedan proizvod lju­bavi i želje, a drugi posledica trenutka duboke sumnje. A kako je sumnja neka vrsta greha božanstva, sva čast i poštovanje koji su ukazivani Zurvanu prelaze sada na njegovog tako željenog sina. Sin Zurvanove želje je Ormazd, topao i vlažan, bog dobrote, svetlosti i života. Sin njegove sumnje je Ariman, hladan i suv, go­spodar tame i zla. Otac Arimanu odbija sve, jer je vladavinu nad svetom namenio drugom, voljenom sinu. Ali iz utrobe prvi iskače Ariman i odmah traži vlast, na najveći užas oca koji uzvikuje: “Moj sin je svetlost i mirisnost, a ti si oličenje mraka i smrada!” Činjenica je da ovim svetom gospodari Ariman, ali gospodari privremeno, jer su njegovo uništenje i Ormazdova pobeda unapred određeni. Reč je o još jednom paru dubleta Ormazd i Ariman su dve Zurvanove polovine razdvojene činom rađanja. Između zaratustrovsko-zervanitskog shvatanja i shvatanja ostalih pomenutih religija postoje, međutim, velike razlike. Raščlanjenje pitanja blizanaca u prirodi Jednog nije konačno uspostavljanje božanske (ili psihičke) celine, nego pre eliminisanje jednog od blizanaca putem kosmičke bitke (psihičkog potiskivanja) i to rešenje je vrlo slično onome što su ga kasnije prisvojili judaizam, hrišćanstvo i Islam. Đavo postaje, dakle, jedna potpuno tuđa sila, ali se ne asimiluje nego se uništava. Mi ne trebamo da spoznamo zlo u sebi, i da ga svesno savlađujemo; mi treba da poričemo da je zlo u nama, da uporno tvrdimo kako ono leži negde izvan nas i da se tako izborimo za savršenstvo koje ćemo dosegnuti kada odbijemo napade zla. Možda ova teodiceja i ima neke zasluge, ali su sa psihološkog stanovištva teškoće sa ko­jima se sukobljava očigledne. Pošto je Arimana zatočio u tami, Bog mišlju stvara kosmos, a Zaratustra kaže da svetlost i tamu i sve vidljive i nevidljive stvari stvara Ahura Mazda. Docnije, mazdaisti Ormazdu pripisuju samo stva­ranje svetlosti i dobrih stvari, a Arimanu stvaranje tame i svih rđavih stvari. Ariman je možda i stvorio neke materijalne stvari, ali su njegovi napadi na svet izvitoperili i ono što je u početku stvoreno kao dobro. U osnovi, materijalni svet je dobar i stvaran (iako manje stvaran nego duh). Dualizam mazdaizma i dualizam kasnijih mani-hejaca, koji materijalni svet suprotstavljaju duhovnom svetu, a ni Ariman nije bog materije, pa ni 'gospodar ovog sveta' kao u hriš-čanstvu. 

Pored materijalnog sveta, Ahura Mazda je stvorio i šest amesh spentas (napehlevi jeziku: amahraspands) koji su: Dobri Duh, Isti­na, Pravičnost, Carstvo, Sveukupnost i Besmrtnost. Sa Spenta Mainyu ti duhovi sačinjavaju savet sedmorice koji okružuju Ahura Mazdu, a on je negde na pola puta između politeizma i monoteizma. Kako nije potpuno jasno da li jeamesb spentas Ahura Mazda stvorio ili su oni potekli iz njega na neki drugi način, treba ih posmatrati ili kao bogove ili kao anđele. Ormazd materijalnom svetu udahnjuje život, to jest unosi u vaseljenu četiri manifestacije života: vegetaciju, vatru, prvog bika i idealnog čoveka. Taj čovek, Gajomart, blistav je, celovit i u svakom pogledu savršen mikrokosmos, pa je i Ormazd neobično zadovo­ljan svojim delom. Ali zahvaljujuči bludnici Jeh, Ariman se budi iz sna koji ga je tri hiljade godina držao zatočenog u najdubljoj tami i kreče u novi napad na Ormazda i njegova dela. Tako počinje treće razdoblje dugo tri hiljade godina, razdoblje u toku kojeg se rat u kosmosu vodi izjednačenim snagama. Iako još poseduje ogromnu  moć, Ariman u očajanju razbija okove tame i baca se na nebo, razdire ga nadvoje i kroz rascep uranja u atmosferu na putu ka zemlji. Na zemlju se sunovračuje svom silinom, probija ogroman tunel i, pošto iskrsne na drugoj strani, ulazi u podzemne vode. Pored toga što u kosmos prvi put uvodi nasilje i nered, prouzrokuje i pad mraka: “I on usred bela dana pregazi vasceli svet, izgazi ga i uništi mračnim koliko je mračna najmračnija noč.” A onda počne da stvara sve same gnusobe kao što su škorpije, krastave žabe i guje otrovnice, i, stvarajuči ih, oslobodi sve razorne sile, oluje, sušu, bolest i smrt. Potom stvara čitavu vojsku demona na čelu sa sedam vođa čiji je zadatak da unište sedam amahra-spands. Pošto je sav svoj bes i razornu silu usredsredio na dragulje Ormazdovog stvaralaštva, Ariman uništava život  ubija vatru, biljke, prvog bika i sa­vršenog čoveka Gajomarta. Ariman, dakle, trijumfuje: pošlo mu je za rukom da sređen i milostiv kosmos pretvori u haotičnu i trulu ru­ševinu. Duh razaranja je neobično zadovoljan svojim delom. Sada je Ariman spreman da se vrati u najdublju tamu i da iz nje zlurado osmatra posledice svoje pobede. Ali Ormazd stvara fraviše, duše onih koji tek treba da se rode. One po slobodnoj volji po­mažu Ormazdu u borbi protiv starog neprijatelja i sprečavaju Arimanov izlazak iz kosmosa: zatvaraju ga u kosmos i vreme da bi Ormazd uz pomoč vremena ponovo izgradio porušen svet i pora­zio silu koja ga je razorila. Bog dobra izaziva vaskrsenje: les moć­nog bika oplođuje isušenu zemlju, biljke ponovo niču, svet je ozeleneo, vatra se razbuktala. Seme mrtvog Gajomarta ulazi u utrobu Spandarmat (zemlje) i iz tog sjedinjenja rađaju se preci ljudskog roda, Mašije i njegova žena Mašijane. Prvi ljudski par ima svu slo­bodu izbora i u početku se opredeljuje za to da voli i poštuje Or-mazda i da mu verno služi. Ali, Ariman ih navodi na iskušenje po­sredstvom najgoreg od svih grehova, suštastva greha: kazuje im laž. Prvi par toj laži poveruje i tu laž ponovi. Izabravši laž a ne istinu, Mašije i Mašijane tvrde da je Ariman a ne Ormazd stvorio materi­jalni svet  “vodu, zemlju, biljke, stoku, sunce, mesec, zvezde i... plodne stvari”. Laž prati i drugi greh: prvobitni par na žrtvu pri­nosi bika. A za Zaratustru i njegove sledbenike je, kao u Indiji, stoka svetinja, svedok stvaranja prvog bika i prvog čoveka Gajo­marta. Mašije i Mašijane, koje je na iskušenje naveo Ariman ali koje su laž prihvatili po slobodnoj volji, postaju grešnici i gube božju milost. Posledice greha su i u ovom slučaju, kao u hrišćanstvu, am­bivalentne: na jednoj strani, prvi par stiče znanje i prosvećuje se. Uče da prave odeću, da kuvaju, obrađuju drvo i metal. Ali, uče i da pate. U svet koji je do tada bio savršen ulaze razdor, mržnja, bolest, siromaštvo i smrt, pa i prvi ljudi više nisu kadri da obavljaju svoje prirodne funkcije. Iako Ormazd želi da budu plodni i da se raz­množavaju, oni se od polnog akta uzdržavaju pedeset godina i kada posle toga ipak rađaju blizance, oni tu svoju decu prožderu. Pošto ovim činom duboko naruše prirodni poredak, Ormazd im pritiče u pomoć i vraća im plodnost; rađa se mnoštvo dece, a njihovi rodite­lji, koji su zadovoljili najkrvoločnije nagone, opstaju kao preci ljudske rase.  Ali posledice greha snosimo svi mi. Ljudska vrsta živi u svetu koji je Ariman učinio nesavršenim i koji su posle toga svojim gresima neprekidno narušavali naši praroditelji. Zbog toga je ljudska priroda trojka: demonska, animalna i božanska. Uprkos tome, pr­vobitni greh ne navodi i nas na greh, jer mi i dalje imamo punu slo­bodu volje i izbora. Greh naših praroditelja izvitoperio je uslove u kojima živimo, ali nam volju ne usmerava ka Arimanu. Ako, dakle, živimo umerenim životom, ako poštujemo Boga i klonimo se isku­šenja što nam ih na našem putu nudi Ariman, izvršavamo Božju volju. Svet koji je stvorio Ormazd je dobar svet i mi u njegovim plodovima možemo da uživamo. Mazdaističko učenje nalaže nam, dakle, da se stalno borimo protiv laži i živimo umerenim živo­tom. 

            Svet u kome živimo izvitoperili su, znači, gresi naših predaka i Arimanova zloča, a on je taj svet, iz potrebe za razaranjem, naselio demonima, Ariman  laž, uništitelj, vođa je svih demona, te ogromne vojske destruktivnih sila ili grehova. Sedam glavnih de­mona, sedam satana, pomažu mu u borbi protiv sila svetlosti: to su, na čelu sa Ešmom (gnev), Nepravičnost, Jeres ili Otpadništvo, Anarhija ili Rđava vladavina, Nesloga, Uobraženost, Glad i Žeđ. Tim dušmanima služe i drugi zli dusi koji igraju veliku ulogu u ra­zvoju pojma Đavola. U iranskoj misli, kao i u hrščanskom učenju, manji ili niži demoni razlikuju se teoretski od Kneza tame, iako se u suštini njihova svojstva često prepliću sa njegovim obeležjima. Bog Vaju, gospodar vazduha i bog bitke, pružao je u ratu svoju po­dršku čas Ormazdu, a čas Arimanu. Postepeno, sve više se udruži­vao sa silama razaranja da bi na kraju postao bog smrti, ili demon smrti. Osnovna ambivalentnost Zurvana već je uočena: ukoliko je u svojim rušilačkim vidovima predstavljao vreme, onda se i on može posmatrati kao zlo. Među tim nižim zlim dusima poznat je i Zahak (Azhi Dahaka), sa čijih su se ramena spuštale dve zmije. Zahaka su slikali i kao zmaja koji ima tri glave i telo prekriveno gušterima i škorpijama. Pristalice zervanizma su zlim dusima smatrale, čini se, i planete, zato što su se ta nebeska tela kretala nepravilnim nebe­skim putanjama  a svaka nepravilnost opažala se kao razbijanje pravog reda i poretka u kosmosu. Sa demonima i njihovim vođom udružila su se sva nečista stvorenja (i njih je stvorio Ariman) kao što su pacovi, žabe, mačke i zmije. Demoni su menjali oblike, pa je i Ariman uzimao obličje lava, zmije i guštera, pa čak i zavodljivog mladog čoveka. Neki zoroasterski teolozi tvrdili su da Ariman, u stvari, i nema telesnost, jer je materija delo dobrog Boga. I tako, zlo može da poprimi razne materijalne oblike, one koji mu u datom trenutku najviše odgovaraju, pa su česta prerušavanja još jedan dokaz do koje je mere njegova priroda lažna i obmanjujuća. De­moni su živeli u nečistim stvorovima, ili su lutali po vazduhu; i bili su sposobni da u ljudska tela uđu, zaposednu ih i izazovu bolest, ludilo ili smrt. Neki od demona bili su ženskog roda. Žensko načelo je i u maz-daizma, kao svuda, ambivalentno, ali se mnogo češće javlja u nega­tivnom nego u pozitivnom vidu: u nekim tekstovima naglašeno je to da je Ormazd bio veoma nezadovoljan zbog toga što je, u cilju razmnožavanja ljudske rase, morao da stvori ženku. Iako je dobra zemlja Spandarmat, pozitivna figura Velike Majke, mnogo su češće njene negativne manifestacije, vidovi Strašne Majke. Druj je u po­četku laž, apstrakcija, ali u razdoblju pehlevi postaje ženski vođa vojske demona. Az, duh sladostrašća, prevare i nereda je u Avesti muškog, a u manihejizmu i, verovatno, zervanizmu, ženskog roda duh pohlepe, požude, tvrdičluka i zablude. Velika Bludnica Jeh (Jahi) je ženski duh razvrata i požude, ali i više od toga: ona je Ari-manova najveća podrška, sila koja mu od samog početka pomaže da uništi kosmos i koja ga oživljava iz onoga besvesnog stanja u koje je zapao kada mu je Ormazd otkrio neminovnu propast. U jednom od mitova, Jeh je Arimanova ljubavnica; posle snošaja sa Knezom Tame, ona oskrnavljuje i Gajomarta, tog savršenog čoveka. Za pri­stalice zaratustrizma je žena-zavodnica mnogo češća pojava nego žena majka-hraniteljka. Kako je i gospodar tame kao i gospodar svetlosti oduvek muškog roda, po svemu se čini da su ta dva osnovna načela muškog roda prosto zato što su muškarci ontološki bili nadmoćniji od svih drugih bića. Kao i hrišćanska, i mazdaistička eshatologija ima dva oblika, od kojih je jedan lični, a drugi kosmički. Smrt bića je mali kraj, rastva­ranje malog kosmosa koji je ljudsko biće. Duša, posle smrti, odlazi na Most Činvat, gde je vagaju trojica strašnih ali pravičnih sudija: Mir, Sroš i Rasnu. Dobra dela odmeravaju se na jednoj, a ona rđava na drugoj strani terazija, dok okupljena gomila demona pokušava da tu vagu pomeri na teg zla. Sudije se, međutim, budno staraju o tome, da pravda bude zadovoljena i duši je, posle suđenja, dozvo­ljeno da nastavi put preko Mosta Činvat. Ukoliko su prevagnula dobra dela, susreće je lepa devojka, otelotvorenje dobrote (Bea-trisa), i vodi je, preko mosta, u raj. Ukoliko su prevagnula zla dela umrlog, most se pod njegovim nogama obrće i pretvara u ivicu oštru kao brijač po kojoj on ne može da hoda, nego pada u bezdan odakle ga Vizareš, Vaju i drugi strašni demoni odvode u pakao.   Ni po ovom, a ni po hrišćanskom učenju, Bog i njegove sudije ne žele da odemo u pakao, pa nas čak na to ne primorava ni duh tame, i pored toga što njegovi miljenici prilikom suđenja otvoreno izražavaju želju da nam duše završe u paklu. Ako se, pak, most pod nama obrne i svojim obrtanjem izazove naš vrtoglavi pad u pakao, onda je to zato što smo se slobodnom voljom opredelili za tamu a ne za svetlost. Pakao je smešten u dubinama zemlje, u pećini koju je Ariman iskopao kada se sa neba survao na zemlju. Opsedaju ga opaki de­moni koji svoje žrtve, duše prokletih i grešnih, muče tako što ih glođu, gutaju ili kopljima probadaju. Duše stradaju i od ubistvene jare i od nepodnošljivog mraza, nečistoće i smrada od kojih gube svest, i pri tom moraju da jedu najogavniju trulež. Kao i u drugim paklima, vrsta mučenja zavisi od prestupa žrtve: preljubnica se, na primer, veša za grudi dok joj utrobu razaraju crvi. Oni koji za ži­vota nisu bili ni izrazito dobri, a ni izrazito rđavi, pošteđeni su bo­lova Pakla ali i lišeni radosti Raja. I oni ostatak vremena koje im je 'upisano' provode u Hamestaganu, gde taj jednoličan i sumoran život u senci okončavaju bilo u jari ili na mrazu. Hamestagan je po-ređen sa hrišćanskim čistilištem, iako je verovatno bliži Danteovom krugu. Ni Hamestagan ni mazdaistički pakao nisu večni, i kada na kraju vreme istekne, sve će duše biti spašene. Kako je u mazdaistič-kom učenju Ormazdova konačna pobeda nad Arimanom nei-zbežno negoveštavala i obnavljanje celokupnog kosmosa, bilo je nelogično da Bog ljudske duše ostavi u paklu i zato će u Fraškartu, velikoj obnovi sveta, sva stvorenja, uključujući i duše prokletih, uživati u blaženstvu.

            Fraškart je veliki kraj, eshata, ili poslednja od stvari u makrokosmosu. Posle tri hiljade godina nepoštenog rata, Ormazd napada Arimana sa svih strana i sile zla se, predosećajući svoju neminovnu propast, okreću jedne protiv drugih, izazivajući raspad i uništenje u sopstvenim redovima. Utoliko je propast bliža, utoliko su one mahnitije, tako da čitav kosmos potresaju ratovi, gigantske bitke, bolesti i druge velike nesreće. Na nebu blede i sunce i mesec, sa neba se otkidaju zvezde, a Knez Tame i njegovi miljenici sve se više iscrp­ljuju. Ormazd kreće u poslednji napad i Ariman je ovog puta pora­žen konačno i zauvek. Pravoverno učenje kolebalo se između dve mogućnosti: da je Ormazd Arimana uništio ili ga uništio svojim be­spomoćnim i večitim zatočenikom; pristalice zervanizma smatrale su da je Ormazd, služeći se razarajućom mržnjom sa kojom su se sile zla okrenule jedne protiv drugih, dozvolio demonu Azu da go­spodara proždere, posle čega je i uništio i njega, uklonivši sve tra­gove zla. I u jednom i u drugom slučaju, otklonjeni su i zlo i pretnja zla, i Ormazd, postaje beskonačan, večit i svemoguć. Ali, kraj zlog eona nije i kraj sveta. Naprotiv, svet se obnavlja i postiže ono savršenstvo u kome je uživao u doba Gajomarta i veli­kog bika. To, dakle, nije samo povratak zlatnog doba, nego je i više od toga, renovatio in melius, jer Ariman više nije kadar da upropasti blistavi novi svet. Pojavljuje se 'spasitelj' po imenu Sošijans: to po-slednje od tri dobra bića što su ih u kasnijim danima rodile device oplođene Zaratustrinim semenom, grabulja zemlju, sastavlja istrulele leševe i ponovo ih sjedinjava sa dušama. Posle kratkog razdob­lja patnji, svima je dostupno večno blaženstvo. I tako načelo zla, iako možda nema ni porekla ni početka, ima svoj kraj i u tom kraju ostvaruju se sve nade i kosmosa i malog kosmosa, to jest pojedinca.

 Radikalne ideje samog Zaratustre i njegovih sledbenika izazvale su revoluciju i u pojmu Đavola, ali je zbog zbrke koja je u heleni­stičkom periodu nastala u religiji veoma teško tačnije odrediti domet iranskog uticaja na sredozemni svet Grka i Jevreja.

Muze

Muze

Muze (grčki: Μουσαι, Mousai) boginje zaštitnice pesništva, umetnosti i nauke. Ima ih devet, i pod vođstvom Apolona su. Muze su duhovi-boginje koje nadgledaju nauku i umetnost. Prema Grčkoj mitologiji one su boginje ali moderni okultisti ih pre doživljavaju kao anđeoska bića. Njihova uloga je da nadahnjuju pesnike, pisce, filozofe, i muzičare. Antička teologija pominje ukupno devet muza: Calliope, Clio, Erato, Euterpe, Melpomene, Polyhymnia, Terpsichore, Thalia, i Uranija. Kasnije tradicije spominju još tri muze: Melete, Mneme i Aoede. Kao i sa anđelima navedena imena nisu imena svih muza već samo onih koje su ljudima otkrivene i poznate po imenu. Mnogi teolozi uviđaju da muze i najniži red anđeoske hierarhije imaju potpune paralele. Prema antičkoj tradiciji Muze sede pored Zevsovog trona i pevaju zahvalnice, podsećaju na stvaranje i dela velikih heroja. Verovalo se da muze nadahnjuju slikare, muzičare i pesnike, a sama reč muza koristi se u prenesenom značenju za onoga tko nadahnjuje umjetnika. Prema Heziodovoj Teogoniji, Muze su kćeri Zeusa, kralja bogova, i Mnemozine, boginje pamćenja. Alkmen i Mimnermo govore da su Muze kćeri Urana i Geje. Pauzanije tvrdi da su postojala dva naraštaja Muza - prve su Muze kćeri Urana i Geje, a druge su kćeri Zeusa i Mnemozine.  Postojalo je još jedno verovanje prema kojem su muze Harmonijine kćeri, no to je u kontradikciji s mitom u kojem plešu na Harmonijinu vjenčanju s Kadmejom. Muze su vodene nimfe, povezane s helikonskim i pirenskim izvorom, znane i kao Pieride. Rimljani su imali nešto slično u nimfama Kamenama (izvor Camenae). Posebno su ih poštovali u Beotiji, kod Helikona, u Delfima i na Parnasu, gdje je Apolon postao poznat kao vođa muza - Apollon Mousagetes. Muze su se ponekad nazivale Aganipidama jer su se vezale uz izvor Aganipe. Još su dva izvora - Hipokren i Piren - bila važna za Muze. Još jedan naziv za Muze bio je Korikide ili korikijske nimfe prema Korikijskoj pećini na Parnasu. Grčka reč mousa označava pjesmu. Kod Pindara "nositi Muzu" znači "pevati pjesmu". Reč vjerojatno potiče iz praindoevropskog korena men- od kojeg su nastale riječi poput muzika, memorija, mentalan. Druga mogučnost je da potiče od korena mont- = planina, budući da su živele na brdu Helikonu. Prema Pauzaniju, postojale su tri izvorne Muze - Aoida (grčki: Αοιδη = pesma, glas), Meleta (grčki: Μελετη = vežba, prilika) i Mnema (grčki: Μνήμη = sećanje), u nekim antičkim tekstovima označene kao starije Muze. U Delfima su poštovane kao Neta, Mesi i Hipata, što su ujedno i imena triju žica lire. Poslije je pridružena i četvrta Muza - Arha (Arche). Devet kanonskih "mlađih Muza"su:

Euterpa (Eυτερπα = razveseljavanje) 

 Zaštitnica muzike, lirike. Atribut joj je dvocijevna frula ili flauta. 

Kaliopa (Καλλιοπη = lijepa glasa) 

Zaštitnica epskog pesništva i govorništva. Atributi su joj voštana pločica i pisaljka ili svitak papira. 

Klio (Κλειω = slava)

Zaštitnica istorije i junačkog pesništva. Atributi su joj svitak papirusa i lovorov vijenac. 

Erato (Ερατω = ljupka)

Zaštitnica ljubavnog i himničkog pesništva. Atribut joj je lira ili ponekad kitara.

Melpomena (Μελπομενη = pevačica)

Zaštitnica tragedije. Atributi su joj tragična maska ili bršljenov venac.

Polihimnija (Πολυμνια = bogata u himnama)

Zaštitnica svete pesme i himni, a također i agrikulture i pantomime. Atributi su joj veo i plašt.

Terpsihora (Τερπσχορη = užitak plesa)

Zaštitnica horske lirike. Atributi su joj lira, cimbali, lovorov venac.

Talija (Θαλεια = cvjetna)

Zaštitnica komedije i bukolike. Atributi su joj komična maska, pastirski štap, bršljenov venac.

Uranija (Ουρανια = nebeska)

Zaštitnica astronomije. Atribut su joj je globus i štap.

Platon je klasičnu pesnikinju Sapfu sa ostrva Lezba nazvao desetom Muzom zbog svoje slave i darovitosti. Muze su sudile na natecanju između Apolona i Marsije. Pokopale su Orfejovo telo, Kaliopina sina i nećaka ostalih osam Muza. Oslepile su Tamirisa zbog drskosti kad ih je izazvao na nadmetanje. Još neki bogovi antičkog panteona imali su neke osobine koje bi ih mogle povezati sa anđelima. 

Tako je: Eros, bog ljubavi, Afroditin sin, prikazivan kao krilati dečak s lukom i strelama. Koga god bi  pogodio svojom strelom taj bi usplamtio od ljubavi. 

Erinije su boginje osvete i prokletstva. Dužnost im je progoniti svakoga, ko ubije nekog krvnog rođaka, simbol su zle savesti. 

Mojre su boginje životne sudbine. Boginje usuda, suđenice, kćeri Noći ili Temide i Zevsa. Kloto prede nit života, Lahezis baca ždrijeb i dodjeluje sudbinu, Atropos presijeca nit života.

Iako su grčki bogovi prikazivani kao ljudi motiv krilatog čoveka bio je dobro poznat u antičkom svetu. Ovaj motiv nije korišten za prikazivanje bogova ali je zato prisutan u prikazivanju proroka i nižih božanstava. Kult Lasa odnosno Lara prikazivao je Lare/Lase kao krilate ljude. Na upotrebnim predmetima iz antičkog perioda može se videti prorok Kalahat, prikazan sa krilima, kako proriče sudbinu iz jetre žrtvene životinje. Apolon, pa i Ahil se često prikazivao sa krilima a nisu retki ni prikazi Zevsa sa krilima. Dolaskom jevrejske tradicije na prostore Evrope nakon 70. godine i razaranja Jerusalimskog hrama evropom se proširila tradicija koja je anđele doživljavala kao krilate ljude (ređe kao krilate životinje, npr: krilati bik, krilati lav...). Tada je došlo do mešanja i spajanja tradicija nakon čega su mnoge prvobitne predstave nestale i bile zamenjene novim prilagođenim predstavama koje su se uklapale u nastajuću i narastajuću hrišćansku dogmu. Tako su Eudaimoni izgubili svoju ulogu, koja je prešla na anđele čuvare, Cacodaiomni su promenili svoje ime u demoni i postali (zajedno sa poraženim olimpiskim bogovima) oličenje neprijatelja istinskog boga - JHVH. U jednom kraćem periodu pod uticajem Juedizma nestala je i tradicija prikazivanja bogova i nižih božanstava slikama i statuama (obožavanje Idola smatrano je jerešću). 

Ipak ubrzo nakon mešanja tradicija obnovljeni su običaji prikazivanja božanstava. Anđeli koji su u prvobitnom hrišćanstvu bili prikazivani kao ljudi i bez krila dobili su (na slikama i statuama koje su ih prikazivale) krila. Na isti način kako su nekada bili prikazivani proroci sada su prikazivani anđeli. Prikazivanje svetaca zadržalo se na prikazivanju njihove ljudske interpretacije.

Gracije i Furije

Furije

Furije su ženska “demonska” bića (demonska u smislu reči demon koju mi danas poznajemo a ne antičkih demona). Ovi duhovi nasilja bili su poznati i u antičkoj Grčkoj pod nazivom Erinye. Rimljani su Furije zamišljali kao tri sestre: Alecto, Tisiphonu, i Magaeru, koje su u rimskom panteonu smatrane decom Gaia i Urana. Furije su opisivane kao bića koja umesto kose imaju zmije i iz čijih očiju se umesto suza sliva krv. U rimskom panteonu furije su bile zadužene da kažnjavaju muškarce i žene koji su počinili ubistvo ili drugi smrtni greh. Suprotno današnjem popularnom viđenju i tumačenju njihove uloge u antičkoj teologiji one uvek rade po odobrenju bogova. Furije su okrutne, ali i fer u kažnjavanju. Furije u antičkom panteonu služe (kao sluge bogova) da pomognu bogovima da sude. Njihova uloga ogleda se u obezbeđenju izvršenja kazne i po ovoj svojoj osobini se mogu uporediti sa onim semitskim verovanjima po kojima anđeli izvršavaju volju božiju i kažnjavaju greh. Furije ubijaju i uništavaju ubice, kradljivce i grešnike, i po tome se nerazlikuju od uloge koji anđeli JHVH imaju u Sodomi i Gomori ili Egiptu. Tehnički gledano Furije su anđeli smrti, i prema antičkim verovanjima one nikada nebi trebale biti prizivane od ljudi zbog svoje naravi.

Gracije

Gracije su takođe poznate i kao Charitie (kerizme, harizme) su božanski principi šarma, lepote, i uživanja. Zajedno sa Muzama, služe kao izvori inspiracije u pojeziji i umetnosti. Prvobitno smatrane su boginjama plodnosti i prirode, blisko povezanim sa podzemnim svetom.  Aglaea je najmlađa od gracija i često prikazana kao Hephaestus-ova supruga. Ostale gracije su Euphrosyna i Thalia. Najčešće su smatrane ćerkama Zevsa i Eurynome, ili Dionisa i Afrodite. Prema Homeru Gracije su spadale pod Afroditine božanske pomoćnike. Gracije su niža božanstva ekvivalentna Judeo-hrišćanskim anđelima. Prema antičkim verovanjima mogu se prizivati kako bi obezbedile sreću onome ko ih pozova. Tkođe pozivaju se radi obnavljanja pokidanih veza i emocija, kao i uspostavljanja relacija (kao ljubavni posrednici). Iako nije navedena kao Gracija sigurno najpoznatija među njima je lepa Jelena- poznatija kao Jelena Trojanska. Helena je zevsova kći i ujedno zaštitnica plodnosti u antičkoj Sparti. Iako neopisivo značajna u folkloru antičke grčke ona se nesmatra boginjom već smrtnom ženom. Verovatno je to i razlog zašto se nespominje kao Gracija. Neke druge tradicije ipak je povezuju sa utelovljenjem nekog božijeg entiteta. Tako je jedan deo antičkog sveta helenizovanog nakon rimskih osvajanja poistovećuje sa utelovljenom Šekinom (božijim ženskim entitetom)