Jelena Trojanska

Lepa Jelena

Iako nespada u klasičnu grčku mitologiju epovi Ilijada i Odiseja koji između ostalog govore i o trojanskom ratu svakako su najznačajniji tragovi folklorne tradicije ranoantičkog perioda Grčke preistorije. U ovim epovima iako oni negovore o suštini teologije može se mnogo saznati o onim tradicijama koje su kasnije transformisane i do nas dolaze u izmenjenom obliku. Sami epovi negovore o kosmičkim već o ljudskim pitanjima ali se tokom ispevanja radnje pominju mnogi niži bogovi i božiji sinovi i kćeri. U svim ovim epovima lik Lepe Jelene svakako je najznačajniji ako pokušavamo da shvatimo suštinu koncepta božijeg deteta u klasičnom periodu antike. Jelena je ćerka Zevsa, kraljica Sparte, koja je odgovorna za plodnost vegetacije i kao takva predstavlja nemerljivu vrednost stanovnicima Sparte. Kada je oteta (ili svojevoljno otišla sa Parisom) cela Grčka kreće za njom nebi li je vratila. Motiv zbog kojeg se kreće za odbeglom kraljicom nije kako se to može pretpostaviti iz samog teksta epa njena neverovatna lepota, niti želja Agamemnona da pokori i opljačka Troju već potreba i strah pred neplodnošću koji se u kamenom dobu smatrao nejtežom kaznom koju ljudi, životinje ili vegetacija mogu pretrpiti od bogova. Kasnije interpretacije legendi o Lepoj Jeleni čak je povezuju i sa Šakinom. Naime Simon Magnus je tvrdio da je njegova učenica Jelena ustvari inkarnacija Jelene Trojanske odnosno mnogih drugih žena koje su sve ustvari inkarnacija Šakine koja luta svetom. Spajanjem mitova i legendi koje su mediteranom kružile o Jeleni Trojanskoj ona je u pozno antičko doba nakon Rimskog osvajanja Kartagine, Egipta i Judeje postala jedan od kandidata za Šakinu. Njen život nanovo je reinpterpretiran i prikazan u novom svetlu. Jelena je žrtva svog oca Zevsa, svoje majke Nemeside, kao i svoje braće, svog muža, svojeg naroda. Njeno lutanje po mediteranu kosmološki je izjednačeno sa lutanjem Šekine u prognanstvu. Iako su mnoge gnostičke i judejske sekte prikazivale mnoge žene kao inkarnaciju Šekine samo su se predanja o Lepoj Jeleni i Kraljici od Sabe očuvala u nekoj formi do danas. Smatrao sam da je neophodno čitaoca upoznati sa životom Lepe Jelene kako bi kasnije mogao da shvati srednjovekovni koncept Šakine koja izgubljena luta svetom.

Jelena - žena Menelajeva, kralja Sparte, koju je oteo (ili je ona dobrovoljno pošla s njim) Paris, trojanski princ, zbog koje je počeo rat između antičke Grčke i Troje, poznat kao Trojanski rat. Najlepša žena na svetu, Jelena Spartanska poznatija je kao Jelena Trojanska, iako je bila Grkinja a ne Trojanka. Jelena je imala dve moguće majke. Po jednom verziji ona je kći Nemeside, boginje odmazde, kazne, koju je u obliku guske obljubio Zevs prerušen u labuda. Nemesida je položila plavo i srebrno jaje, koje su nekako došle u Ledin posed. Jelena se rodila iz jednog od jajeta, a Leda ju je podigla kao sopstvenu kćer. Druga verzija kaže da je Nemesida bila u svom prirodnom obliku. Afrodita je pomogla svom ocu da obljubi Nemesidu lukavstvom. Pretvorena u orla ona je progonila Zevsa pretvorenog u labuda. Lažni labud je potražio zaštitu u Nemesidinom naručju. Kada je Nemesida zaspala, labud (Zevs) ju je obljubio. Kao i u prvoj verziji, izlegla je jaje koje je našla Leda. Najpopularnija verzija je da je Zevs u obliku labuda obljubio Ledu, Testijevu kćerku. Leda je rođena iz jednog od nekoliko zlatnih jaja koja je položila Leda. Zbog toga je ona bila sestra Polideuka i polu-sestra Kastora i Klitemnestre, čiji je otac bio Tindarej, kralj Sparte. Ona je takođe bila polu-sestra Timandre, Flionoje i Febe. Postoji još jedna verzija, Hesiodova, koji kaže da je nile rodila ni Nemesida ni Leda, već da je bila kćerka nepoznate Okeanide (Nimfe), koju je obljubio Zevs. Bez obzira ko joj je bila majka, svi je smatraju sestrom Dioskura, blizanaca Kastora i Polideuka, koji su bili njeni zaštitnici.

Kada je Jelena imala dvanaest godina, mnogo stariji atinski heroj Tezej je nameravao da je oženi. Oteo ju je uz pomoć svog druga Pejritoja, umesto da zatraži njenu ruku od oca Tindareja. Tezej ju je ostavio na čuvanje kod svoje majke, Etre. Njena braća, poznati blizanci, Kastor i Polideuk su okupili vojsku, napali Atinu i vratili sestru nazad u Spartu. Neki kažu da je Ifigenija kćerka Jelene i Tezeja, ali to nije u skladu s njenim godinama. Ifigeniju je podigla Klitemnestra, žena mikenskog kralja Agamemnona, kao da joj je prava majka. Drugi kažu da je Ifigenija zaista bila kćerka Agamemnona i Klitemnestre.

Kad je stigla za udaju, Jelena je imala mnoge prosce, tako da se Tindarej uplašio da će onaj koga Jelena odabere izazvati gnev ostalih. Odisej je rešio taj problem savetujući spartanskog kralja da svi prosci moraju da polože zakletvu, ne samo da će prihvatiti njen izbor već da će pružiti svaku pomoć njenom budućem mužu kad je Jelena u pitanju. Ona je odabrala Menelaja, sina Atrejevog i brata Agamemnovog. Menelaj je postao kralj Sparte, a ona mu je rodila kćer Hermionu. Kada je trojanski princ Paris jednom došao na spartanski dvor, Menelaj ga je gostio nedelju dana, pre nego što je otišao na Krit na sahranu svoga oca. Za vreme Menelajevog odsustva, zahvaljujući boginji Afroditi, Jelena se zaljubila u Parisa. Jelena i Paris su pobegli u Troju i tamo se venčali. Njeno bekstvo je izazvalo rat između Grka i Trojanaca koji će trajati deset godina.

Kralj Agamemnon je, pozivajući se na zakletvu datu na Jeleninom venčanju, okupio najveće grčke heroje toga doba i sa 1.227 brodova stigao pod zidine Troje. Trojanski rat opisao je Homer u epu Ilijada. Homer nije jedini koji je opisivao događaje iz Trojanskog rata. Neke događaje posebno one koji se odigravaju na tlu grčke pre polaska grčke vojske opisuje i Euripid. Ove priče su interesantne jer se iz njih može videti odnos ljudi i bogova u antičkoj grčkoj ali i koja je uloga vrhovnih sveštenika koji su izvršioci božanske volje na zemlji. Žrtvovanje sopstvenog deteta i zamena te žrtve nalaze se i u osnovi antičke priče koju je u dva maha dramatizovao Euripid. O sudbini Agamemnonove kćeri Ifigenije najpre se govori u tragediji Ifigenija na Tauridi, a zatim u Ifigeniji u Aulidi, premda je redosled događaja obrnut. Na putu za Troju grčka flota se zaustavila u Aulidi, odakle nije mogla otploviti zbog maine. Prorok Kalhant objavljuje vrhovnom zapovedniku grčke vojske u ratu sa Trojancima, Agamemnonu, da će brodovi moći da krenu samo ako on zakolje Ifigeniju kao žrtvu boginji Artemidi. Agamemnon se isprva opire tome, ali Menelaj i Odisej na prevaru domame njegovu kćer u Aulidu, gde je žrtvovana. Međutim, boginja je čudom spase. Kad je Kalhant udari mačem po vratu,

Svak udarca je jasno, dobro čuo jek, al ne zna kud se djeva sakri pod zemlju. Žrc viče, svakolika vojska viče s njim, kad nekog boga čudo vide nenadno; i gledali, al vjerovati ne htjeli — na zemlji leži i praćka se košuta…

Na to žrec zaključuje:

„Oj vođe cijele ove vojske ahejske, ta žrtvu vidite li što nam božica do žrtvenika stavi — gorsku košutu? Nju voli prigrliti nego djevojku, otltara krv da plemenita ne kalja.“

(83, II, str. 368, 369)

Drama se završava radošću zbog toga što će vojska najzad otploviti, i opštim verovanjem da se Ifigenija uznela na nebo, medu bogove. U prethodnoj tragediji, međutim, razjašnjava se šta se uistinu zbilo sa Ifigenijom, koja već u uvodnom monologu kaže:

«…Kad jadna stigoh Aulidi,

nad lomaču me digli, nožem stali klat.

Al ote me Artemida i košutu

Ahejcim’ za me poda, svijetlim zrakom me

odasla u kraj Taura, ovdje udomi.“

(isto, str. 375)

Sličnost antičke grčke priče sa biblijskom nameće se već na prvi pogled. Otac je prinuđen da žrtvuje svoje dete, a blagonaklono božanstvo kome je žrtva namenjena zamenjuje ljudsku žrtvu životinjskom. Nije teško uočiti ni razlike. U starozavetnom mitu bog kuša Avrama zahtevajući od njega žrtvu, a u grčkom mitu žrtvom treba da se umilo-stivi boginja kako bi ispunila želju Ahejaca. Otuda je u prvom slučaju u središtu pažnje žrtvovalac Avram, a u drugom žrtva Ifigenija. U priči o Avramu i Isaku anđeo sprečava oca da pogubi sina, a onda se pojavljuje ovan kojeg će Avram zaklati umesto sina. U drami o Ifigeniji Kalhant kao da ubija Agamemnonovu kćer, ali mu Artemida podmeće košutu kao zamenu za Ifigeniju, koju prenosi u Tauridu i postavlja za sveštenicu svoga hrama. U Bibliji Jahve spašava Isaka i time nagrađuje Avrama zbog samopregora (odanosti bogu), a u Euripidovim tragedijama Artemida spašava Ifigeniju i nagrađuje je službom u svom hramu zbog njenog samopožrtvovanja (pristajanjem da se žrtvuje za ostvarenje višeg građanskog cilja).

Na početku Ilijade, Jelena je zajedno sa trojanskim kraljem Prijamom posmatrala kao Grci i Trojanci postrojavaju svoje snage na trojanskom polju. Ona je kralju odavala vođe grčkih snaga, kao što su Ajaks i Odisej. Tražila je pogledom i svoju braću, Kastora i Polideuka, ne znajući da u oni poginuli dok je ona živela u Troji. Pred kraj rata, kada je Paris poginuo, njegova dva brata su se borila za nju: Helen i Deifob. Dejfob je pobedio i prisilio je da se uda za njega. Poražen, Helen je napustio Troju i zaputio se na planinu Idu, ali ga je Odisej zarobio. Helen je bio vidovit. Kada su Grci osvojili Troju, Menelaj je ubio Deifoba. Hteo je da ubije i Jelenu zbog neverstva i prolivanja toliko krvi. Iako više nije bila mlada, Jelena je i dalje bila prava lepotica, tako da je očarala Menelaja. Da li zbog nestrpljivosti da se vrati kući ili zbog besa što su bogovi dozvolili da rat toliko dugo traje, Menelaj nije želeo da bogovima položi žrtve. Posejdon je poslao oluju koja je skrenula brodove s kursa. Od osamdeset brodova s kojima je krenuo za Troju, samo pet je preživelo oluju. Menelaj i Jelena su se nasukani na obale Egipta i tamo ostali sledećih sedam godina, pre nego što su im bogovi dozvolili da se vrate u Spartu. Nekoliko godina pošto su se Menelaj i Jelena vratili u Spartu, pojavio se jedan putnik namernik koji se raspitivao za sudbinu svoga oca. Bio je to Telemah, Odisejev sin. Menelaj je rekao Telemahu da je, prema pričanju morskog boga Proteja, nimfa Kalipso zatočila Odiseja na svom ostrvu. Prema Apolodoru, postoji druga legenda po kojoj Jelena nikada nije bila u Troji. Pošto je Paris oteo Jelenu, Zevs je poslao Hermesa da je prenese u Egipat. Hermes je stvorio prikazu, napravljenu od oblaka, koja je zamenila Jelenu. Tako su se i Grci i Trojanci borili oko utvare. Po ovo legendi, Jelena nije nikad izvršila preljubu s Parisom i kasnije Deifobom. To je i bio razlog zašto je Menelaj posle Trojanskog rata poslat u Egipat, da pronađe svoju pravu suprugu. Apolodor kao izvor ove legende navodi Evripidovu dramu Jelena. Apolodor piše da, kad su Jelena i Menelaj umrli i pokopani, Hera je Menelaja učinila besmrtnim jer je bio Zevsov zet. Jelena i Menelaj su potom živeli na Ostrvu blaženih (Jelisejskim poljima). Ovo je u skladu s Protejevim predskazanjem Menelajevog života u Egipu, koje i Homer pominje u Odiseji. Ali, prema Pausaniji, Jelena je, posle Menelajeve smrti, morala da beži iz Sparte kad su dva Menelajeva nezakonita sina koje mu je rodila robinja Pierida – Megapent i Nikostrat – uzeli vlast u Troji. Jelena je otišla na Rodos da bi zatražila pomoć od Polukse, Tlepolemove udovice. Tlepolem se borio i poginuo u Troji, a ubio ga je Sarpedon, likijski vođa. Poluksa se pretvarala da je Jelenina prijateljica, ali je, uz pomoć sluškinja, obesila o drvo i tako se osvetila za smrt svoga muža. Kako god da je Jelena umrla, kasnije je obožavana kao boginja. Po Pausaniji, bila je poznata kao Boginja s drveta. Prema jednom predanju, kada je Jelena otišla na Ostrva blaženih, udali su je za heroja Ahila, iako je, prema drugim izvorima, Ahil bio oženjen Medejom.