Iris

Iris

U Grčkoj mitologiji Iris je personifikacija duge i glasnik bogova. Smatralo se da kao što duga povezuje zemlju i nebo Iris na isti način povezuje ljude i bogove. Verovalo se da ona brzinom vetra putuje sa jednog kraja sveta na drugi, kao i da su joj dostupne  dubine mora i podzemnog sveta.  Iris je lični glasnik Here, kraljice bogova. Ona povezuje brdo Olimp sa svetom ljudi. Takođe je povezana sa drugim božanskim glasnikom Hermesom.

Iris je često spominjana kao božanski glasnik u Ilijadi (Ilijada, Knjiga II, "I sada Iris, flota kao vetar, bio poslan od Jupitera za doneti loš  glas Trojanacima."). Iako se ovo delo pripisuje Homeru ostaje nejasno kako se ona nespominje u drugim Homerovim delima. U Odiseji Homer kao božanskog glasnika navodi Hermesa. Slično Hermesu, takođe poznatom i kao Merkur, Iris nosi caduceus ili krilati štap. Po komandi Zevsa, kralaj svih bogova, ona nosi vrč vode iz Stiksa, kojim uspavljuje sve koji lažno svedoče. Ona je takođe odgovorna za snabdevanje oblaka vodom potrebnom za potop sveta.

Gonjenje Harpija završilo se na Strofadesu (Ostrvu povratka) kada su bili vračeni od Iris. Ovaj događaj dao je ime ostrvu. Prema Hesidovoj Teogoniji, Iris je kći Tamus i vile jezerkinje Electre. Njene sestre su Harpije. Iris je udata za Zefirusa koji je bog zapadnog vetra. Njihov sin je Potos (Nonnus, Dionisaika)

Oni su poslali krilatog konja Boreada, za harpijama. On je uspeo da ih otera ali ne i da ih ubije kako je zahtevala boginja duge, Isis, kojoj je obećao Finean da nebrine zbog Harpija. Kaže se da se Boreada okrenuo nazad Iris kod Strofadoasa. Kao nagradu Finean je rekao Argonautima kako da prođu Simplegade. Prema Dionisiji Nonnusovoj Irisim brat je Hidaspes (knjiga XXVI stihovi 355-365)  U Euripidici igrajući Herakla, Iris pomaže Mandeu uzrokujući da Herakle ubije svoja tri sina i ženu Megeru.

Iris se prikazivala ili kao duga ili kao mlada devica sa krilima na svojim sandalama. Atributi koji su joj se pridodavali bili su krila, vrčevi (kojom nosi vodu iz reke Stix) i caduceus (krilati štap)

Hermes

HERMES

Hermes ili Hermo (grčki: Ἑρμῆς, Hermễs) u Grčkoj mitologiji, je Olimpski bog granica, putnika, pastira, govornika i razuma, knjiženika i pesnika, atleta (sportista), težine i mere, izuma, i trgovine uopšte, kao i zaštitnik od lukavosti, od lopova i lažljivaca. Hermes je poznat po svojoj lukavosti i oštroumnosti. Takođe on je zaštitnik poezije a njehgov dvojnik u Egipatskom panteonu može se označiti Thoth.U Homerovim prvanjima Hermes se doziva sledećim stihovima:

"mnoge spletke ( polutropos), blag lukav, razbojnik, gonič stoke, donosilac snova, bolničar noću, lopov na kapiji, jedini koji će uskoro obelodaniti čudesana dela među božanskim besmrtnicima." 

Kao prevodilac, Hermes je glasnik bogova koji prenosi njihov naum ljudskim bićima. Ovaj zadatak on deli sa Iris. Tumač koji povezuje granice sa strancima je hermeneus. Od Hermesovog imena potiče rečš reč " hermeneutika" za umetnost interpretacije  skrivenog značenjea.  Kao pronalazač vatre Hermes,  je paralelan titanu Prometeju.  Pored flaute i lire , Hermesu se pripisuje i da je izumeo mnoge vrste trka  i sport koji se razvio u današnji boks, i kao takav zaštitnik je sportista. Savremena mitologija povezuje Hermesa  sa bogovima varalicama iz drugih kultura. Hermes takođe služi kao psychopomp, ili pratnja mrtavima kao pomagač koji mrtvima pomaže da nađu njihov način zagrobnog života( podzemni svet u Grčkoj mitologiji). U mnogim Grčkim mitovima, Hermes je bio ilustrovan kao jedini bog koji pored Hada i Persefone može ući i izađi iz podzemnog sveta bez  prepreka. 

U potpuno razvijenom Olimpskom panteonu, Hermes je bio sin Zevs i Ninfe Maje, kći  Titana Atlasa. Hermesovi simboli bili su petao i kornjača, i on se na antičkim umetničkim delima može prepoznati po krilatim sandalama, krilatoj  kapi, i glasničkom štapu. 

Prema  legendi, Hermes je rođen u pećini na Brdu Cyllene u Arkadiji. Zevs je oplodio Maju u gluvo doba noći dok su svi drugi besmrtnici spavali. Sledeću zoru on čudesno bi rođen. Maja ga je povila u povijanje vrpce, i položila da spava. U prvoj homerovskoj himni Hermu opisuje se rađanje Hermesa:

„Slavi, Muzo, Herma, što je sin Zevsa i Maje!

Vladar Kilene je on i Arkadije pune ovaca,

Glasnik je besmrtnika blagodatni; rodi ga Maja,

Ninfa pretenica lepih, sa Zevsom vodeći ljubav,

Časna. Kloneći se društva bogogva blaženih, ta je

U senovitoj pećini prebivala.“

Hermes se smatrao i bogom lopova zato što je posedovao veliku lukavost i zato što je u noći kada je rođen svom starijem bratu Apolonu ukrao stoku. Homer to opisuje sledećim predanjem: “Hermes, međutim, beše previše slobodan. Vrpoljio se, previjao a zatim otrčao u Thessaly. Tamo gde je Apolon, njegov brat, napasao njegovu stoku. Hermes ukrade krzno koje nose žene okrenu stado i čopor i krenu  nazad u Grčku. On je sakri u malu pećinu blizu trgovačkog naselja Pylos i zaraste njihove tragove. Pre nego se vrati u pećinu on spazi kornjaču, ubi je i izvadi joj creva. Upotrebivši creva iz krava ukradenih Apolonu i šupljinu kornjačine školjke, on izradi prvu liru. Kada ponovo uđe u pećinu on se ponovo povi u povoje. Kada Apolon shvati da je opljačkan on reče Maji kako je Hermes taj koji drži njegovu stoku. Maja pogleda u Hermesa i reče da to nemože biti, jer on je još povijen u dečije povoje. Zevs se umeša reče da je sve video i da Hermes treba da vratiti stoku Apolonu. Kao argument u svoju korist, Hermes poče svirati njegovu liru. Muzikom očaran Apolon, dade Hermesu da čuva stoku u zamenu za liru. Apolon kasnije postade virtuoz na istrumentu, i ona takođe postade jedanod njegovih sinbola. Kasnije dok Hermes čuvao njegovo stado Apolon izmume gajde poznate po ptičijem organu za pevanje (svirale), koje je on izradio od trske.”

 Hermesu se takođe pripisuje da je izumeo flautu. Apolon, poželi takođe i ovaj instrument, tako ga Hermes trampi sa Apolnom i za njega dobi zlatanu palicu koju je Hermes kasnije su koristio kao njegov štap. (U drugim verzijama Zevs je dao Hermesu njegov štap). 

Budući da je glasnik (kurir besmrtnika), njegova dužnost bila je i da vodi duše mrtvih u podzemni svet, koji je poznat kao psychopomp. Takođe njemu je pripisivano da smrtnicima donosi snove. Hermes je obično prikazivan sa širokim klobukastim šlemom na kojem su se nalazila krila ili prostom krilatom kapom, krilatim sandalama i štapom (Merkurovom palicom). Njegova palica prikazivana je kao da je od belog drveta a kasnije je poprimila oblik isprepletane dve zmije čije su glave okrenute jedna ka drugoj. Često je bila prikazana i sa krilima. Odeća u kojoj je prikazivan bila je obična, ista ona koju su putnici, radnici ili pastiri tog vremena koristili. Drugi hermesovi sinboli su petao kornjača i vreća. 

Prvobitno Hermes je bio falusni bog, budući da mu je pripisivana plodnost i blagostanje, kao i zaštitnik sidrišta i granica. Njegovo ime dolazi iz herma, reči u množini budući da je hermaiherm bio kvadratni ili pravougaoni stub. Ovi stubovi koristili su se za puteve i kao ivične oznake. Takođe u Atini ovi stubovi stajali su sa spoljne strane kuće kao pomoć pri teranju zla. 

Hermesovi potomci bili su, Abderus i Hermaphroditus. Hermes je kao i drugi besmrtnici imalo je brojne odnose sa boginjama, vilama i smrtnim ženama. Neke legende prikazuju biće pola čovek pola kozu, i pripisuju ga Hermesu i Dryopei, kći kralja Dryopusa. Njegova majka je izjurila kada je videla užas koji je rodila. Hermes tada povede sina na Brdo Olimp gde su se bogovi i besmrtnici opijali i njegova pojava dolikovaše zaštitniku polja, gora, pastira i nomadskih zajednica. Za Abderusa, pratioca junaka Herakula, takođe se smatra da je Hermesov sin. Hermaphroditus (takođe poznat i kao Aphroditus) stvoren je iz sjedinjavanja Hermesa i Afrodite. On je  rođen na brdu Ida i uzdignut od Nimfe. Bio je dvopolan i prikazivan je kao mlad i lep čovek sa ženskim prsima ili kao Afrodita sa muškim genitalijama. 

Grčki bog pripode, pastira i nomadskih zajednica, Pan se smatrao sinom Hermesa i Ninfe Dryope. U homerovim stihovima o Panu, Panova  majka beži od novorođenčeta zbog straha od njegovog izgleda sličnog kozi.  Ovidije daje kratak opis u svojim Metamorfozama:

„Odmah na glavu klobuk i krila na noge ovaj
Metne, a u ruku jaku uspavljivu šibljiku uzme;
Jupiter-boga sin učinivši sve to iz dvora
Očinih na zemlju skoči i onda skine sa glave
Klobuk i ostavi krila te šibljiku samo zadrži,
Kojom koze ko pastir po zahodnim poljima oni...“

Argeiphontes, Hermesov epitet koji označava Argova ubicu, pridodan mu je pošto je ubio diva Arga s mnoštvom očiju koji je pazio na nimfu Iju, Zeusovu ljubavnicu, u Herinu svetištu u gradu Argu.Hermes je, na Zeusovu zapovijed, uspavao Arga, a potom iskoristio čaroliju da mu zatvori sve oči, a potom mu je odsjekao glavu. Njegove su oči zatim postavljene u paunov rep, a paun je postao Herin simbol. Kasnije je Hera nastavila proganjati Iju poslavši na nju (bila je u obličju junice) obada da je progoni po svijetu i da joj smeta. Ija je na kraju stigla do Egipta gdje je poštovana kao boginja. Ista legenda opisana prema jednoj drugoj tradiciji govori o Zevsovom ljubavniku a ne lubavnici, ostali elementi mita su manje više isti a Hermes se ponovo prikazuje kao zaštitnik Zevsa: „Hermes je bio taj koji je oslobodio Io-a, ljubavnika Zevsovog, od džina sa sto očiju kojem je Hera Zevsova ljubomorna žena naredila da ga čuva. Hermes  je opčinio diva svojom flautom i dok je Argos spavao Hermes odkida njegovu glavu i oslobodi Io-a. Hera, kao gest zahvalnosti svom lojalanom slugi, rasprši sto Argosovih očiju iznad repa pauna (i on postade Heraina sveta ptica)”. 

Hermes je takođe koristio svoju dovitljivost i dar da bi nagovorio Ninfu Kalipso da oslobodi Odiseja, njen privlačnosti (u obliku čini) kako bi on mogao da nastavi da luta. Ona privuče i zarobi Odiseja, obećavši mu besmrtnost ako se naseli na njeno ostrvo  Ogigia i oženi je, ipak Zevs šalje Hermesa da spase Odiseja. Legenda kaže da je Kalipso umrla od tuge kada je videla Odiseja da plovi daleko od njenog ostrva. Hermes je takođe spasio Odiseja i njegove ljude dabudu preobraženi u svinje od boginje i vračare Circe. Dao im je travu koja je štitila od čini. Hermes je takođe vodio Eurdiku u podzemni svet nakon đto joj je dozvoljeno da ostane jedan dan na zemlji sa njenim mužem Orfejem. 

Poznat po svojoj brzini i atletskoj građi, Hermes je bio pozvan na zamišljeno takmičenje u rvanju i trčanju. Za vreme olimpijada njegov kip bi stajao na ulazu u stadion, takođe njegovi kipovi stajali su na ulazu u svaku grčku gimnaziju. Hermes je često bio inspiracija za umetnike i zahvaljujući tome ima dosta sačuvanih kipova koji ga prikazuju kao lepog atletsk građenog mladića koji nosi krilate sandale i palicu.

Hermesu se pripisuje zastupanje Božijeg autoriteta u govoru, često se spominje i kao govornik i kao bog rečitosti. Pored Atine on je bio standardni božiji zastupnik u klasičnoj grčkoj mitologiji. Koliko je Hermesu pripisivana veština govorništva najboje se vidi u Homerovim stihovima o Hermesu (6 vek p.n.e) gde se hermes opisuje kao uspešan govornik koji sebe brani iz kolevke od Apolonove optužbe za krađu stoke. Nešto kasnije, Prokul komentariše Platonovu Republiku opisujući Hermesa kao boga nagovaranja. Još kasnije Neofatonis vidi Hermesa kao više mistično poreklo “Hermanski lanac” svetlosti i blistavosti kroz koji ističe božanski um. Epiteti koji su pripisivani Hermesu:

Agoraios,

Acacesius, Charidotes, davalac magije

Criophorus, ram-donosilac

Cyllenius, rođen na brdu Cyllen

Diaktoros, kurir

Dolios, spletkar

Enagonios, Olimpiski (igre)

Enodios, na drum

Epimelius, čuvar od zajednica

Eriounios, donosilac sreće

Polygius

Psychopompos, prenosnik duše

Premda Hermesovi  hramovi postoje u celoj Grčkoj centar njegovog  kulta bio na Pheneos u Arkadiji, gde se održavao festival u njegov čast koji je pozvan Hermoea. Kao zaštitnik onih koji prelaze granice, Hermes Psychopompos' ("dirigent duša") je bio psychopomp. On takođe donosi san živim smrtnicima. Među Helenima reč herma (" granični kamen, ukrštanje tačka") sugeriše, Hermesa kao otelovljen duh nastao mešanjem između različitih oblika besmrtnika. Njegovo prisustvo smatrano je očiglednim u bilo kojoj zameni, prenosu, grehu, transcendentnosti, u svakom obliku prelaza, tranzita ili traverzala, i sa njim su se povezivali svi koji su se upetljali u neku formu ukrštanja nekog smisla. Prvobitno, Hermes bio ilustrovan kao na stariji, bradat, falusni bog, ali u šestom veku pre hrista, tradicionalan Hermes zamenjen je novim oblikom i od tada je prikazivan kao atletski građen naočit mladić. Kipovi tog novog oblika Hermesa stojali su na igralištima i gimnazijama cele Grčke. 

U Ilijadi, Hermes pomože Kralju Priamu Trojanskom da se spusti u  Achaean (Grčki logor) i da se suočit sa  Ahilom i uveriti njega za vratiti Hektorovo telo. U Odiseji je poslan da bi Kalipsi izrazio želju bogova da pusti Odiseja s otoka. U desetome pjevanju Odiseju daje biljku koja će ga štititi od Kirke. Hermes pomaže Perseusu da ubije gorgonu Meduzu dajući Perseusu njegove krilate sandale i Zevsov  srp . On takođe daje Perseusu Hadov šlem nevidljivosti i govori mu kako da ga koristi tako da ga Meduza i besmrtne sestre nebi mogle videti. Atina pomaže Perseusu toliko da mu pozajmljuje njen uglačan štit. Hermes takođe vodi Perseusa krozPodzemni svet. Eshil je u svom Okovanom Prometeju napisao da je Zeus poslao Hermesa da se suoči s Titanom Prometejem zbog proročanstva da će Zeusa netko svrgnuti s prijestolja. Zevs šalje Hermesa da se suočiti saTitanom Prometejem vezano za proročanstvo po kojem će Titani Zbaciti zevsa sa prestola. Hermes grdi i poziva Prometeja da nebude nerazuman i spreman je da primeni mučenje kako bi saznao proročanstvo ali Prometej je spreman da izdrži mučenje ali ne i da oda detalje proročanstva. Hermes je doneo Euridiku nazad u pakao nakon što je propao Orfejev plan da je povrati u život. Orfej se prerano okrenuo nebi li ugledao Euridiku iako mu je Had to izričito zaranio. Hermes je pomogao da se zaštiti mladi bog Dionisis dok je još bio dete od Here, koja je bila ljubomorna jer je njegova majka Semela rodila besmrtnog sina sa Zevsom. Hermes se zaljubio u Herzu, jednu od tri sestre koje su služileboginji Atini. Njena ljubomorna sestra Aglaura htjela je sprečiti tu ljubav pa ju je Hermes pretvorio u kamen. Sin Hermesa i Herze zvao se Kefal. Imao je još jednog sina, Keriksa, najvjerojatnije s trećom sestrom - Pandrozom ili sa samom Herzom. S Aglaurom je imao Eumolpa. Hermes je promenio Miniade u slepe miševe. Hermes je učio od Thriae umetnost vračanja i proricanja, kao i pričanja bajki. Kada je bog stvorio Pandoru, Hermes je bio taj koji ju je doneo smrtnicima i dao joj snažan smisao za radoznalost. Kralj Atreus od Mikene povratio je presto od svog brata Thyestes  pomoću saveta koji mu je dao lukavi Hermes. Thyestes se složio da vrati kraljevstvo nazad kada sunce prođe nebeski svod unatrag što je Zevs i učinio. Atreus je povrati presto i prognao brata. Diogenis, kroz šalu prikazuje Hermesa kako sažaljivo podučava svog sina Pana, koga mori čežnja sa Eho ali je nesposoban da privuče njenu pažnju, triku samozadovoljavanja kako bi olakšao svoju patnju. Pan je kasnije naučio ovoj navici mlade pastire.

Jelena Trojanska

Lepa Jelena

Iako nespada u klasičnu grčku mitologiju epovi Ilijada i Odiseja koji između ostalog govore i o trojanskom ratu svakako su najznačajniji tragovi folklorne tradicije ranoantičkog perioda Grčke preistorije. U ovim epovima iako oni negovore o suštini teologije može se mnogo saznati o onim tradicijama koje su kasnije transformisane i do nas dolaze u izmenjenom obliku. Sami epovi negovore o kosmičkim već o ljudskim pitanjima ali se tokom ispevanja radnje pominju mnogi niži bogovi i božiji sinovi i kćeri. U svim ovim epovima lik Lepe Jelene svakako je najznačajniji ako pokušavamo da shvatimo suštinu koncepta božijeg deteta u klasičnom periodu antike. Jelena je ćerka Zevsa, kraljica Sparte, koja je odgovorna za plodnost vegetacije i kao takva predstavlja nemerljivu vrednost stanovnicima Sparte. Kada je oteta (ili svojevoljno otišla sa Parisom) cela Grčka kreće za njom nebi li je vratila. Motiv zbog kojeg se kreće za odbeglom kraljicom nije kako se to može pretpostaviti iz samog teksta epa njena neverovatna lepota, niti želja Agamemnona da pokori i opljačka Troju već potreba i strah pred neplodnošću koji se u kamenom dobu smatrao nejtežom kaznom koju ljudi, životinje ili vegetacija mogu pretrpiti od bogova. Kasnije interpretacije legendi o Lepoj Jeleni čak je povezuju i sa Šakinom. Naime Simon Magnus je tvrdio da je njegova učenica Jelena ustvari inkarnacija Jelene Trojanske odnosno mnogih drugih žena koje su sve ustvari inkarnacija Šakine koja luta svetom. Spajanjem mitova i legendi koje su mediteranom kružile o Jeleni Trojanskoj ona je u pozno antičko doba nakon Rimskog osvajanja Kartagine, Egipta i Judeje postala jedan od kandidata za Šakinu. Njen život nanovo je reinpterpretiran i prikazan u novom svetlu. Jelena je žrtva svog oca Zevsa, svoje majke Nemeside, kao i svoje braće, svog muža, svojeg naroda. Njeno lutanje po mediteranu kosmološki je izjednačeno sa lutanjem Šekine u prognanstvu. Iako su mnoge gnostičke i judejske sekte prikazivale mnoge žene kao inkarnaciju Šekine samo su se predanja o Lepoj Jeleni i Kraljici od Sabe očuvala u nekoj formi do danas. Smatrao sam da je neophodno čitaoca upoznati sa životom Lepe Jelene kako bi kasnije mogao da shvati srednjovekovni koncept Šakine koja izgubljena luta svetom.

Jelena - žena Menelajeva, kralja Sparte, koju je oteo (ili je ona dobrovoljno pošla s njim) Paris, trojanski princ, zbog koje je počeo rat između antičke Grčke i Troje, poznat kao Trojanski rat. Najlepša žena na svetu, Jelena Spartanska poznatija je kao Jelena Trojanska, iako je bila Grkinja a ne Trojanka. Jelena je imala dve moguće majke. Po jednom verziji ona je kći Nemeside, boginje odmazde, kazne, koju je u obliku guske obljubio Zevs prerušen u labuda. Nemesida je položila plavo i srebrno jaje, koje su nekako došle u Ledin posed. Jelena se rodila iz jednog od jajeta, a Leda ju je podigla kao sopstvenu kćer. Druga verzija kaže da je Nemesida bila u svom prirodnom obliku. Afrodita je pomogla svom ocu da obljubi Nemesidu lukavstvom. Pretvorena u orla ona je progonila Zevsa pretvorenog u labuda. Lažni labud je potražio zaštitu u Nemesidinom naručju. Kada je Nemesida zaspala, labud (Zevs) ju je obljubio. Kao i u prvoj verziji, izlegla je jaje koje je našla Leda. Najpopularnija verzija je da je Zevs u obliku labuda obljubio Ledu, Testijevu kćerku. Leda je rođena iz jednog od nekoliko zlatnih jaja koja je položila Leda. Zbog toga je ona bila sestra Polideuka i polu-sestra Kastora i Klitemnestre, čiji je otac bio Tindarej, kralj Sparte. Ona je takođe bila polu-sestra Timandre, Flionoje i Febe. Postoji još jedna verzija, Hesiodova, koji kaže da je nile rodila ni Nemesida ni Leda, već da je bila kćerka nepoznate Okeanide (Nimfe), koju je obljubio Zevs. Bez obzira ko joj je bila majka, svi je smatraju sestrom Dioskura, blizanaca Kastora i Polideuka, koji su bili njeni zaštitnici.

Kada je Jelena imala dvanaest godina, mnogo stariji atinski heroj Tezej je nameravao da je oženi. Oteo ju je uz pomoć svog druga Pejritoja, umesto da zatraži njenu ruku od oca Tindareja. Tezej ju je ostavio na čuvanje kod svoje majke, Etre. Njena braća, poznati blizanci, Kastor i Polideuk su okupili vojsku, napali Atinu i vratili sestru nazad u Spartu. Neki kažu da je Ifigenija kćerka Jelene i Tezeja, ali to nije u skladu s njenim godinama. Ifigeniju je podigla Klitemnestra, žena mikenskog kralja Agamemnona, kao da joj je prava majka. Drugi kažu da je Ifigenija zaista bila kćerka Agamemnona i Klitemnestre.

Kad je stigla za udaju, Jelena je imala mnoge prosce, tako da se Tindarej uplašio da će onaj koga Jelena odabere izazvati gnev ostalih. Odisej je rešio taj problem savetujući spartanskog kralja da svi prosci moraju da polože zakletvu, ne samo da će prihvatiti njen izbor već da će pružiti svaku pomoć njenom budućem mužu kad je Jelena u pitanju. Ona je odabrala Menelaja, sina Atrejevog i brata Agamemnovog. Menelaj je postao kralj Sparte, a ona mu je rodila kćer Hermionu. Kada je trojanski princ Paris jednom došao na spartanski dvor, Menelaj ga je gostio nedelju dana, pre nego što je otišao na Krit na sahranu svoga oca. Za vreme Menelajevog odsustva, zahvaljujući boginji Afroditi, Jelena se zaljubila u Parisa. Jelena i Paris su pobegli u Troju i tamo se venčali. Njeno bekstvo je izazvalo rat između Grka i Trojanaca koji će trajati deset godina.

Kralj Agamemnon je, pozivajući se na zakletvu datu na Jeleninom venčanju, okupio najveće grčke heroje toga doba i sa 1.227 brodova stigao pod zidine Troje. Trojanski rat opisao je Homer u epu Ilijada. Homer nije jedini koji je opisivao događaje iz Trojanskog rata. Neke događaje posebno one koji se odigravaju na tlu grčke pre polaska grčke vojske opisuje i Euripid. Ove priče su interesantne jer se iz njih može videti odnos ljudi i bogova u antičkoj grčkoj ali i koja je uloga vrhovnih sveštenika koji su izvršioci božanske volje na zemlji. Žrtvovanje sopstvenog deteta i zamena te žrtve nalaze se i u osnovi antičke priče koju je u dva maha dramatizovao Euripid. O sudbini Agamemnonove kćeri Ifigenije najpre se govori u tragediji Ifigenija na Tauridi, a zatim u Ifigeniji u Aulidi, premda je redosled događaja obrnut. Na putu za Troju grčka flota se zaustavila u Aulidi, odakle nije mogla otploviti zbog maine. Prorok Kalhant objavljuje vrhovnom zapovedniku grčke vojske u ratu sa Trojancima, Agamemnonu, da će brodovi moći da krenu samo ako on zakolje Ifigeniju kao žrtvu boginji Artemidi. Agamemnon se isprva opire tome, ali Menelaj i Odisej na prevaru domame njegovu kćer u Aulidu, gde je žrtvovana. Međutim, boginja je čudom spase. Kad je Kalhant udari mačem po vratu,

Svak udarca je jasno, dobro čuo jek, al ne zna kud se djeva sakri pod zemlju. Žrc viče, svakolika vojska viče s njim, kad nekog boga čudo vide nenadno; i gledali, al vjerovati ne htjeli — na zemlji leži i praćka se košuta…

Na to žrec zaključuje:

„Oj vođe cijele ove vojske ahejske, ta žrtvu vidite li što nam božica do žrtvenika stavi — gorsku košutu? Nju voli prigrliti nego djevojku, otltara krv da plemenita ne kalja.“

(83, II, str. 368, 369)

Drama se završava radošću zbog toga što će vojska najzad otploviti, i opštim verovanjem da se Ifigenija uznela na nebo, medu bogove. U prethodnoj tragediji, međutim, razjašnjava se šta se uistinu zbilo sa Ifigenijom, koja već u uvodnom monologu kaže:

«…Kad jadna stigoh Aulidi,

nad lomaču me digli, nožem stali klat.

Al ote me Artemida i košutu

Ahejcim’ za me poda, svijetlim zrakom me

odasla u kraj Taura, ovdje udomi.“

(isto, str. 375)

Sličnost antičke grčke priče sa biblijskom nameće se već na prvi pogled. Otac je prinuđen da žrtvuje svoje dete, a blagonaklono božanstvo kome je žrtva namenjena zamenjuje ljudsku žrtvu životinjskom. Nije teško uočiti ni razlike. U starozavetnom mitu bog kuša Avrama zahtevajući od njega žrtvu, a u grčkom mitu žrtvom treba da se umilo-stivi boginja kako bi ispunila želju Ahejaca. Otuda je u prvom slučaju u središtu pažnje žrtvovalac Avram, a u drugom žrtva Ifigenija. U priči o Avramu i Isaku anđeo sprečava oca da pogubi sina, a onda se pojavljuje ovan kojeg će Avram zaklati umesto sina. U drami o Ifigeniji Kalhant kao da ubija Agamemnonovu kćer, ali mu Artemida podmeće košutu kao zamenu za Ifigeniju, koju prenosi u Tauridu i postavlja za sveštenicu svoga hrama. U Bibliji Jahve spašava Isaka i time nagrađuje Avrama zbog samopregora (odanosti bogu), a u Euripidovim tragedijama Artemida spašava Ifigeniju i nagrađuje je službom u svom hramu zbog njenog samopožrtvovanja (pristajanjem da se žrtvuje za ostvarenje višeg građanskog cilja).

Na početku Ilijade, Jelena je zajedno sa trojanskim kraljem Prijamom posmatrala kao Grci i Trojanci postrojavaju svoje snage na trojanskom polju. Ona je kralju odavala vođe grčkih snaga, kao što su Ajaks i Odisej. Tražila je pogledom i svoju braću, Kastora i Polideuka, ne znajući da u oni poginuli dok je ona živela u Troji. Pred kraj rata, kada je Paris poginuo, njegova dva brata su se borila za nju: Helen i Deifob. Dejfob je pobedio i prisilio je da se uda za njega. Poražen, Helen je napustio Troju i zaputio se na planinu Idu, ali ga je Odisej zarobio. Helen je bio vidovit. Kada su Grci osvojili Troju, Menelaj je ubio Deifoba. Hteo je da ubije i Jelenu zbog neverstva i prolivanja toliko krvi. Iako više nije bila mlada, Jelena je i dalje bila prava lepotica, tako da je očarala Menelaja. Da li zbog nestrpljivosti da se vrati kući ili zbog besa što su bogovi dozvolili da rat toliko dugo traje, Menelaj nije želeo da bogovima položi žrtve. Posejdon je poslao oluju koja je skrenula brodove s kursa. Od osamdeset brodova s kojima je krenuo za Troju, samo pet je preživelo oluju. Menelaj i Jelena su se nasukani na obale Egipta i tamo ostali sledećih sedam godina, pre nego što su im bogovi dozvolili da se vrate u Spartu. Nekoliko godina pošto su se Menelaj i Jelena vratili u Spartu, pojavio se jedan putnik namernik koji se raspitivao za sudbinu svoga oca. Bio je to Telemah, Odisejev sin. Menelaj je rekao Telemahu da je, prema pričanju morskog boga Proteja, nimfa Kalipso zatočila Odiseja na svom ostrvu. Prema Apolodoru, postoji druga legenda po kojoj Jelena nikada nije bila u Troji. Pošto je Paris oteo Jelenu, Zevs je poslao Hermesa da je prenese u Egipat. Hermes je stvorio prikazu, napravljenu od oblaka, koja je zamenila Jelenu. Tako su se i Grci i Trojanci borili oko utvare. Po ovo legendi, Jelena nije nikad izvršila preljubu s Parisom i kasnije Deifobom. To je i bio razlog zašto je Menelaj posle Trojanskog rata poslat u Egipat, da pronađe svoju pravu suprugu. Apolodor kao izvor ove legende navodi Evripidovu dramu Jelena. Apolodor piše da, kad su Jelena i Menelaj umrli i pokopani, Hera je Menelaja učinila besmrtnim jer je bio Zevsov zet. Jelena i Menelaj su potom živeli na Ostrvu blaženih (Jelisejskim poljima). Ovo je u skladu s Protejevim predskazanjem Menelajevog života u Egipu, koje i Homer pominje u Odiseji. Ali, prema Pausaniji, Jelena je, posle Menelajeve smrti, morala da beži iz Sparte kad su dva Menelajeva nezakonita sina koje mu je rodila robinja Pierida – Megapent i Nikostrat – uzeli vlast u Troji. Jelena je otišla na Rodos da bi zatražila pomoć od Polukse, Tlepolemove udovice. Tlepolem se borio i poginuo u Troji, a ubio ga je Sarpedon, likijski vođa. Poluksa se pretvarala da je Jelenina prijateljica, ali je, uz pomoć sluškinja, obesila o drvo i tako se osvetila za smrt svoga muža. Kako god da je Jelena umrla, kasnije je obožavana kao boginja. Po Pausaniji, bila je poznata kao Boginja s drveta. Prema jednom predanju, kada je Jelena otišla na Ostrva blaženih, udali su je za heroja Ahila, iako je, prema drugim izvorima, Ahil bio oženjen Medejom.

PROMETEJ

Prometej

Prometej (grčki: Προμηθεύς) (latinski: Prometheus) je, po grčkoj mitologiji bio sin Japeta i boginje Temide ili okeanide Klimene i brat Atlasa.  Prometej je stvorio čoveka od gline. Ukrao je vatru sa Olimpa i predao je ljudima, a za kaznu je prikovan na Kavkaz gde mu je orao svakoga dana kljucao utrobu. Oslobodio ga je Herakle. Lik Prometeja je jedan od najsnažnijih likova grčke mitologije, jer on predstavlja oličenje hrabrosti, ponosa i prkosa, velike čovekoljubivosti i težnje za slobodom. Njegov lik je, još i danas, simbol borbe za napredak i sreću čovečenstva, pa nije ni čudo što je Prometej bio vekovna inspiracija pesnika, mislioca i slikara. Prometej je odpočeo svoj mitološki put u vreme kada se Zevs pobunio i ustao protiv titana Krona u nameri da uspostavi novi poredak. Titani su se stavili na stranu Krona, a Prometej se priklonio Zevsu, mada je i sam bio titan, jer je i on sam težio novom i pravednijem poretku. Pomagao je Zevsu u desetogodišnjoj borbi, kako svojim savetima tako i u direktnim borbama, pa je čak i nagovorio i boginju zemlje Geju da se priključi Zevsu. Posle pobede Zevsa, Prometej nije dobio nikakve zasluge ni priznanje, a kada se i Zevs odlučio da krutim i bespoštednim postupcima uništi ljudski rod, on se, po cenu i da na sebe navuče gnev bogova, stavio na stranu ljudi. Verovao je da će ljudi, ako sami sebi budu pomogli, moći pomoći i drugima, pa im je, svojim postupcima i delom ulio nadu i obdario ih snagom. Prometej je povezan i sa mitom o rađanju Atine, jer, kada je jednom prilikom Zevsa bolela glava i ništa nije mogao učiniti da prestane, Prometej je rekao da zna način na koji će ga prestati boleti glava. Velikim kamenom je udario Zevsa u glavu, a iz Zevsove glav eje iskočila boginja Atina, i glavobolja je nestala. 

Prometej je sa svojim bratom Epimetejom, hodajući grčkom zalutao u pokrajinu Bitiju, gde su oni počeli izrađivati glinene figure. Boginja Atina je uzela glinene figure i udahnula im život. Prometejeve figure su postali ljudi, a Epimetejeve životinje. Kada je Zevs, od ljudi zahtevao da mu prinesu žrtvu i da tako pokažu koliko su poslušni i odani Prometej je na žrtvu prineo velikog vola koga je podelio na dva dela. U prvi deo je stavio malo mesa i veliku kolučinu masnoća i sve to je prekrio volovskim trbuhom. U drugu polovinu je stavio samo kosti koje je prekrio sa mašću, pa je pozvao Zevsa da jednu od polovina. Uvidevši da je u pitanju prevara, Zevs je namerno, da bi imao razlog svojoj osveti nad ljudima, izabrao deo pun kostiju. Zevs je, posle izbora, ljut zbog prevare, zabranio bratu da pomogne i usavrši ljude i zabranio je ljudima upotrebu vatru. Tada je boginja Atina odlučila da prevari Zevsa i poučila Prometeja kako da i on može pomoći i učiniti dobro ljudima.

Prometej je osetio i znao da je čovek mnogo superiorniji od životinja i da zaslužuje imati neki dar koji nije imala nijedna životinja. Posmatrajući ljude, Prometej je spoznao da se njegova stvorenja, ljudi srmzavaju i zato se odlučio da im da vatru, dobrog slugu i lošeg gospodara. Sa svetog ognjišta na Olimpu, ukrao je vatru i, prenevši je u svom štapu, poklonio je ljudima. Ljudi su, dobivši vatru, postali nezavisni od vremenskih nepogoda, pripremali su hranu, a samim tim jačali i telesno i duhovno. Prometej je nastavio sa darivanjem ljudi, pa ih je naučio kako da pomoću vatre tope metale i izrađuju alate, a naučio ih je i zanatima, i kako da računaju, pišu i čitaju.Ukrotio je divljeg bika i uterao ga u jaram, i time pomogao ljudima kako da lakše obrađuju zemlju. Sagradio je i prvi brod i upoznao ljude sa tajnom lečenja. Prometej je bio taj koji je utro put ljudima da ugodnije i sretnije žive kada su već ugledali svetlo ovoga sveta. On je bio taj koji je uistinu stvoritelj ljudi jer ih je uzdigao iz prvobitnog, prirodnog stanja na stanj razuma i svesti. Zevs je bio ljut šta je sve prometej učinio za ljude, i kako nije mogao vratiti vatru, jer, ono što je dato od bogova ni Zevs nije mogao vratiti, odlučio je kazniti Prometeja i njegovu kreaciju - čovečanstvo.

Zevs je naredio svojim slugama Kratosu i Biji da savladaju Prometeja i da ga odvedu na kraj sveta gde ga je Hefes  morao da ga okuje, a zatim i prikuje u neprobojne okove na brdu Kavkazu. Zevs je poslao orla Etona (potomak Tifona i Ehidne) da Prometeju svaki dan kljuca jetru, a kako je Prometej bio besmrtan, tako se jetra svakoga dana obnavljala, a Prometej je patio svakodnevno, sve dok ga nije oslobodio Herakle. Prometej je znao koja će Zevsova žena nositi dete koje će ga svrgnuti sa trona, kao što je i on svrgnuo svoga oca Krona, pa je moguće da je Zevs, i na ovaj način hteo naterati Prometeja da mu kaže ko je ta žena. Kazna za Prometeja je trebala da traje 30000 godina. Eshil, u svom „Okovanom Prometeju“ kaže da je Prometej rekao Iji da će ga njen potomak iz dvanaestog naraštaja spasiti njegovih muka, i to se dogodilo. Ispunjavajući jedan od svojih dvanaest zadataka, Herakle je, prolazio kraj Kavkaza tražeći Hesperidine jabuke, došao je do Prometeja, ubio je orla strelom i oslobodio ga, a Zevsu je kao zamenu dogovorio besmrtnost Kentaura Hirona. Zevs, jer je Heraklo bio njegov sin, nije bio besan zbog toga što je Prometej izbegao kaznu, a Prometej se vratio nazad na Olimp, ali je, sa sobom i dalje morao nositi stenu na koju je bio prikovan. 

Zbog sličnosti sa jednim kasnijim pojmom bliže ćemo razmotriti ime Lucifer koje se pojavljuje kasnije u hrišćanskoj demonologiji. Ono na latinskom znači ''Svjetlonoša'' a može značiti i planeta Venera, koja je ''jutarnja zvijezda u osvitu.'' U grčkoj mitologiji, Lucifer se personifikovao  u liku muškarca koji nosi baklju. Otuda jedan deo verskih učenjaka prvenstvano Iluminista i Satanista spaja Lucifera sa Prometejom. Prema ovim učenjacima imamo da nas  poreklo lučonoše vodi ka olimpijskim igrama. Odnosno da je donosilac svete vatre koja se sa Delfija donosi na stadijon ustvari Prometej-Lucifer. Oni potvrdu ovoga pronalaze u par antičkih legendi. A lucifera smatraju jedinim herojem koji se odupire tiranskoj vlasti.

Sam Prometej ni na jednan način neodgovara konceptu anđela, ipak on je tokom renesanse a posebno u kasnijem periodu buržoaskih i industriskih revolucija koje su usledile zatim često bio povezivan sa pojedinim anđelima, posebno onim palim tj. Luciferom. Mnogi zapadni intelektualci povezivali su pad Lucifera sa padom iz Zevsove milosti i kaznom koju na Kavkazu trpi Prometej. Želja za stvaranjem i pomoć ljudima (postoji čitav niz legendi koje opisuju grigorije i posmatrače kako ljude podučavaju kovanju oružja, trgovini, a žene šminjkanju i ulepšavanju, a prikazuju pojedine pale anđele po hrišćanskoj demonologiji podređene Luciferu) osobine su koje oba božanstva dovode u rat sa bogom tiraninom koji nema sluha za ljudske potrebe.  Ove paralele nisu imale za cilj opravdavanje Lucifera ili osudu njegovog pada već su izražavale potrebu narastajuće buržoazije za raskrštavanjem sa vekovnim naslagama nepraktičnih verovanja a posebno umanjenje uticaja i vlasti  katoličke crkve koju su smatrali najvećim protivnikom revolucionarnih ideja.