Judaizam

 

Kako se istorija nekog verskog motiva ne može razumeti i pratiti bez osnovnog poznavanja religiskih pojmova na početku našeg razmatranja daćemo sa stanovišta svih značajnijih religija opšta objašnjenja neophodna da se shvati religiozni pojam anđela. Kao istoriski najuticajniji pravac Judeizam se po prirodi stvari nametnuo da sa njim počnemo ovu priču.

Nastao u II milenijumu pre nove ere, na osnovu politeističkih verovanja i obreda nomadskih jevrejskih plemena severne Arabije, judaizam je, pošto su Jevreji u 13. veku pre n.e. zauzeli Palestinu, upio religijska shvatanja mesnih zemljoradničkih naroda. Kult Jahvea, boga Jehudinog (Judinog) plemena, koje je odigralo glavnu ulogu u stvaranju stare jevrejske države početkom 10. veka pre nove ere, pretvorio se postepeno u opštedržavni kult, a zatim u kult jedinog boga, koji upravlja svetom. Nastale u dugom razdoblju od 9. do sredine 2. veka pre nove ere, starozavetne knjige ne samo što odražavaju pojedine razvojne faze biblijskog judaizma, nego sadrže i tragove njegove prebiblijske istorije. Tako se u Postanju, prvoj knjizi Mojsijevoj (Moše), nalaze mnoga dragocena obaveštenja o praocu Avramu, koji je bio istorijska ličnost i koga pojedini naučnici smeštaju u 19. vek pre nove ere, dok drugi, na osnovu upoređenja biblijskih i istorijskih izvora, zaključuju da je živeo u 17. veku p.n.e. Mojsiju, koji je delovao najverovatnije u drugoj polovini 19. veka pre n.e. (njegov prelazak preko pustinje i zauzeće Palestine, prema Kurtu Šubertu, padaju u godine između 1220. i 1180. godine p.n.e.), pripisuje se uloga osnivača jevrejske religije, iako je Petoknjižje (Tora) nastalo znatno posle njegove smrti. Može se reći da je glavna sadržina Mojsijevog programa bilo ukidanje poštovanja idola i mnogoboštva, te ustoličenje plemenskog boga Jahvea kao sveopšteg boga, o čemu svedoči i zahtev koji Gospod saopštava Mojsiju:

„Ne gradite uza me bogova srebrnijeh, ni bogova zlatnijeh ne gradite sebi“ (Druga knjiga Mojsijeva, 20:23).

Mojsijeve knjige stvarane su i upotpunjavane tokom pet vekova (od 10 - 9. veka do 444 g. pre nove ere, kada se pojavila prva zbirna redakcija knjigoznalca Ezre), te se u njima mogu prepoznati razni slojevi judaizma. Prvobitni Mojsijev Jahve, očigledno, još je zadržao mnoge osobine paganskih božanstava, a u prvom redu odnos prema žrtvovanju.

„Posveti mi svakoga prvenca“, veli on Mojsiju, „što god otvora matericu u sinova Izrailjevijeh, i od ljudi i od stoke; jer je moje“ (Druga knjiga Mojsijeva, 13:2), pa naređuje:

„Oltar od zemlje načini mi, na kojem ćeš mi prinositi žrtve svoje paljenice i žrtve svoje zahvalne, sitnu i krupnu stoku svoju. Na kojem god mjestu zapovjedim da se spominje ime moje, doći ću k tebi i blagosloviću te“ (Druga knjiga Mojsijeva, 20:24); a u Zakonima propisuje:

„Od ljetine svoje i od žitnih stvari svojih nemoj se zatezati da prineseš prvine; prvenca između sinova svojih meni da daš. Tako čini s volom svojim, i s ovcom i kozom; sedam dana neka bude s majkom svojom, a osmoga dana da ga daš meni“ (isto, 22:29-30).

Obilate krvne žrtve moglo je zahtevati i sveštenstvo, čiji je vladajući položaj učvršćen upravo Torom (Naukom). U Mojsijevim knjigama utvrđeno je i osvećeno mitsko shvatanje prema kojem Jahve boravi u Jerusalimskom hramu, gde prima od svog izabranog naroda žrtve – „na ugodni miris Gospodu“ (Treća knjiga Mojsijeva, 1:9). I zaista, žrtve u stoci i prinosi u žitu i drugim namirnicama, koje na mnogo mesta zahteva Petoknjižje, bili su izvor blagostanja, pa i bogaćenja sveštenstva, što se u kasnijim starozavetnim knjigama osuđuje, te bi se mogla prihvatiti pretpostavka da je i pohlepa sveštenika doprinela uvećavanju žrtvenih običaja, koje su potonji proroci i knjigoznalci osporavali ili bar nastojali da ublaže. Ali teško je poverovati da bi to mogao biti razlog ljudskih žrtava, pogotovo žrtvovanja prvenaca. Prirodno objašnjenje, ne samo te pojave nego i raznovrsnih krvnih žrtava uopšte, bilo bi da je posredi ostatak starijih običaja, kako samih Jevreja, tako i kanaanskih starosedelaca. Stoga je priča o Avramovoj žrtvi očevidno kasnije stvoren mitski obrazac da bi se izobičajila ljudska žrtva, smešten u mitsko pradoba radi veće delotvornosti.

Kritika prvobitnog judejskog antropomorfizma otpočela je vrlo rano. Već prvi prorok-pisac Amos, koji je živeo u 8. veku pre nove ere, zamišljao je Jahvea kao Boga pravde i propovedao da Gospod mrzi svečanosti koje mu Jevreji priređuju i ne prima žrtve koje mu prinose, i to zbog grehova i bezakonja njihovog. Sveštenike, koji su se bogatili na račun žrtava, dok je narod živeo u grehu, osuđuje i Amosov savremenik Osija. A Prvoisaija, drugi njihov savremenik, navodi:

„Što će mi mnoštvo žrtava vaših?“ veli Gospod. „Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline odgojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću… Ne prinosite mi više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine“ (Isaija, 1:11, 13).

Suprotstavljajući se stranim elementima koji su prodrli u verovanje i religijske običaje Judejaca, judejski car Jošija (639 - 609. godine pre n.e.) izvršio je religijsku reformu, tzv. „deuteronomijsku“ (sa osloncem na Petu knjigu Mojsijevu, koja se zove Zakoni ponovljeni), centralizovao kult u Jerusalimu i obračunao se s tuđinskim božanstvima i svetilištima. Držeći se učenja proroka Jezekilja (Jehezkiel) i Drugoisaije, judejski knjigoznalci su u 6. veku p.n.e. sastavili uputstvo o jahvizmu, pravila hrama, tzv. Sveštenički kodeks, u kojem su kao osnovna pravila propisani: pokoravanje Bogu, priznavanje svešteničkog autoriteta i prevlast ustanove žrtava za iskupljenje. U Kodeksu se predviđa ogroman broj žrtava – od svakodnevnih i subotnjih paljenica do prazničnih (za Pashu, o prazniku Šavout, na Dan šatora itd.) i prigodnih žrtava i prinosa (okajnica, mirovnih, prvenaca, desetina i dr.).

Prorok Jezekilj, koji je živeo oko 580. godine p.n.e. još više se od svog prethodnika Jeremije približio duhovnoj ideologiji, te je, kao najhitniji zadatak, postavio obnovu razorenih svetilišta (587. stradao je i Jerusalim) i uspostavljanje žrtvenog kulta. I Jošijina reforma i Sveštenički kodeks težili su učvršćenju vlasti sveštenstva. Nasuprot tome, na osnovu Knjige proroka Malahije (Malahi), u kojoj se osuđuje sveštenstvo i postavljaju mu se oštriji zahtevi, može se zaključiti da se u 5. veku p.n.e. u judaizmu pojavljuje izrazitija monoteistička tendencija, koja se suprotstavlja vlasti sveštenstva i henoteističkom jahvizmu Tore (verovanju u plemenskog boga zaštitnika, uz ostale bogove). Dok su sveštenici nastojali da se obnove Jerusalimski hram i kult žrtve, Trećeisaija (5. vek p.n.e.) se tome kultu odlučno protivio, sveštenike nazivao „rodom kurvarskim“, a Jahvea smatrao Bogom svemira, jer „ovako veli Gospod: nebo je prijesto moj i zemlja podnožje nogama mojim“ (Isaija, 66:1). Prema Trećeisaiji, odlike pravog Judejca treba da budu pobožnost i čestitost, a ne ugađanje Bogu žrtvama koje propisuje Tora. Sličan stav ispoljava se i u drugim starozavetnim spisima. Ako se u Pričama Solomonovim (15:8) daje prednost molitvi pravednih nad žrtvama bezbožnih, ne osporava se značaj žrtve uopšte; u pojedinim Psalmima, verovatno kasnijeg nastanka, Božjom svemoći objašnjava se besmislenost žrtvovanja:

„Slušaj, narode moj, što ću ti kazati, Izrailju, što ću ti javiti. Ja sam Bog tvoj. Neću te za žrtve tvoje karati; tvoje žrtve paljenice svagda su preda mnom. Ne treba mi uzimati teleta iz doma tvojega, ni jarića iz torova tvojih. Jer je moje sve gorsko zvijerje, i stoka po planinama na hiljade. Znam sve ptice po gorama, i krasota poljska preda mnom je. Da ogladnim, ne bih tebi rekao, jer je moja vasiljena i sve što je u njoj. Zar ja jedem meso volujsko, ili krv jareću pijem? Prinesi Bogu hvalu za žrtvu, i izvršuj višnjemu zavjete svoje“. (Psalmi, 50:7)

Shvatanju da žrtva nije dar ugodan ili čak koristan božanstvu, manje-više simboličan čin predanosti bogu, shvatanju koje se da zapaziti na više mesta u pojedinim starozavetnim knjigama, još bliži su bili članovi verske zajednice koja je postojala od 2. veka pre nove ere do prvog veka nove ere u oblasti Kumran na obali Mrtvog mora. Ti pripadnici pokreta esena ispovedali su judaizam, ali nisu priznavali vlast prvosveštenika i svoju su opštinu zvali Novi savez. Uništena za vreme ustanka protiv Rimljana (66-73. godine n.e.), njihova zajednica je svojim učenjem uticala na obrazovanje ranog hrišćanstva. Početak njihovog delovanja i inače pada u trenutku kada se završava staro, biblijsko razdoblje judaizma i otpočinje novo, rabinsko-talmudsko. Premda se nisu sasvim odrekli paljenica, niti, pogotovo, beskrvnih prinosnica, a obećavali su i da će po povratku u Jerusalim uspostaviti stare običaje, članovi kumranskog zajedništva trudili su se da molitvama i bogougodnim delima zamene prinošenje žrtava. Upravo o prednosti duhovne žrtve govori se u Pravilniku zajedništva kada se ističu „prinosi usana zakonu kao miomiris pravde, a čovek neporočna puta kao darivanje ugodne žrtve“. Kult žrtve, međutim, dokrajčili su druga politička propast jevrejske države i razaranje Jerusalima 70. godine nove ere.

Pisan u razdoblju od 3. do 5. veka nove ere, Talmud je, posle Biblije, najvažnija zbirka jevrejskih verskih spisa, nastalih u usmenoj tradiciji od 2. veka p.n.e. do 1. veka nove ere. Kao i u starozavetnim knjigama, u talmudskoj književnosti mogu se naći raznovrsni žrtveni propisi, među kojima i oni o prinošenju krvnih žrtava: svakodnevnih, subotnjih, o mladini i o praznicima, ali i razmatranja o simboličnim radnjama koje zamenjuju žrtvu. Štaviše, moglo bi se reći da su krvne žrtve koje Talmud propisuje najčešće pričesnice u vidu žrtvenog obeda (pashalna žrtva je to obavezno), dok su beskrvne i simbolične žrtve uobičajene. Najvažnija žrtva, pashalno jagnje ili jare, prinosila se povodom sećanja na izlazak iz Egipta na 14. dan nišana, i to kao zavetna, a naročito kao pričesnica. Osim nje, talmudski spisi poznaju i trajne paljenice, koje su se prinosile svakog dana, i subotnje, kada su se prinosile po četiri žrtvene životinje. Kao zvanje i zanimanje pominje se obredni klač. Međutim, ponekad se čak morala suzbijati težnja da se ukidanje žrtava pretvori u preterano isposništvo. Naime, kako su se žrtva i obed često izjednačavali, pojedinci bi u preteranoj revnosti prestali da jedu meso i piju vino, te im se moralo dokazivati da se zajednici ne sme naložiti nešto što većina zajednice ne može održati, a nemoguće je odreći se svega što se nekad prinosilo na žrtvu. Zanimljiv je ovaj primer simbolične žrtvene zamene: da bi, na zahtev sugrađana, izmolio da kiša prestane, rabin je zatražio da mu dovedu bika za žrtvu zahvalnicu, položio je ruke na njega i izrekao molitvu; kako je kiša zaista prestala, očigledno se samo molitvom uz simbolično dodirivanje žrtve postigla delotvornost istinske žrtve (upor. Treću knjigu Mojsijevu, 3:2, 8,13, gde se propisuje da prinosilac zahvalnice u stoci obavezno stavlja ruku na glavu žrtve).

Uprkos, dakle, mnogovekovnom suzbijanju krvnih žrtava i težnji da se one ublaže i zamene beskrvnim, kao i da se, umesto njih, uvedu simbolične radnje i molitve, žrtveni običaji zadržali su u judaizmu svoj značaj veoma dugo, a krvna žrtva očuvala se u obliku pashalnog obeda. Biblijska priča o Kainu i Avelju (Hevel) samo je potvrđivala opšte pravilo žrtvovanja u raznih naroda: da je krvna žrtva delotvornija od beskrvne; tako je i Jahve prihvatio prvence Aveljevog stada, a ne Kainov ratarski prinos. Doduše, krvna žrtva mogla je nastati kao pojačanje i delotvorniji oblik prvobitne žrtve prvih plodova letine, kao god što je kasnije ublažavana beskrvnom žrtvom, hlebom, kolačima, brašnom, žitaricama. Ali time se njena prednost u magijskim radnjama i verskim obredima ne umanjuje.

Običaj otkupa prvorođenčeta u Izraelu i otkriće dečjih tela u temeljima zgrada u Palestini, uz ono što o ljudskim žrtvama, gradbenim i drugim, čitamo u Bibliji, dovoljan je dokaz da su u davna vremena takve žrtve stvarno prinošene. A da su one morale biti i najdragocenije, svedoče i potresne priče o mogućnom ili istinskom gubitku najdražih, poput one o tome kako je Avram pristao da žrtvuje Isaka, koji je, srećom, spasen, ili druge: o Jeftajevu (Jiftah) zavetu da će žrtvovati Gospodu prvo što mu iz kuće iziđe u susret ako se zdrav vrati iz boja pobedivši neprijatelja, te o nesrećnoj sudbini njegove jedinice kćeri, na kojoj je zatim morao izvršiti svoj zavet.

Od žrtvenih životinja valja pomehuti krupnu i sitnu rogatu stoku i ptice. To su: goveda (bik, vo, tele), ovce (ovan, ovca, jagnje), koze (jarac, koza, jare), te grlice i golubovi. Naročito su omiljeni bili prvenci i, uopšte, mladunčad. Krv, koja se smatrala dušom ili životom, izlivala se na žrtvenik i na zemlju, njome se škropilo svetilište ili oltar, ali se nije smela jesti. Ukoliko se žrtvena ili druga životinja jela, prethodno joj se krv morala izliti kao žrtva levanica.

Uz žrtvovane životinje ili posebno, odnosno kao zamena za krvne žrtve, prinošene su beskrvne žrtve, prinosnice. Među njima svakako su najvažniji beskrvni hleb ili pogača maca ili maces (množ. macot) – koji se jeo o Pashi – te belo brašno, istrveni klasovi preliveni uljem i posuti tamjanom, vino itd.

Osim običnih prinosnica i levanica, prinosile su se, uostalom, najčešće i najomiljenije, paljenice, od kojih se trajna spaljivala potpuno i nije mogla služiti za hranu, dok su se pashalna i neke druge jele.

Još od Avramove žrtve judaizam poznaje žrtvene zamene, ali Jevreji, koji su se odlučno borili protiv jezovitih običaja svojih kanaanskih prethodnika i drugih naroda s kojima su dolazili u dodir, nisu ispoljili u zamenjivanju osobitu maštovitost: bilo zato što su dosta rano raskrstili sa ljudskim žrtvama (dok su ostali žrtveni običaji bili više danak uglavnom moćnom sveštenstvu) ili ih svodili na žrtvene obede i stroge, ali skromnije obrede; bilo zato što su uglavnom ustalili sistem žrtvovanja, pa i tipologiju žrtava i prinosa, pored ostalog i žrtvenih zamena. Onome što je već rečeno mogu se dodati i ovi primeri. Ako se nisu mogle prineti žrtve u stoci, prihvatala se žrtvena zamena grlicama ili golubićima. Ljudska žrtva već je u Drugoj knjizi Mojsijevoj zamenjena otkupom. Post se u talmudskoj književnosti takođe smatrao vrstom žrtve odricanjem, te se mogao delotvorno primeniti kako bi se Jahve umilostivio i poslao kišu. Verovatno je najradikalnija žrtvena zamena bila spiritualizacija žrtve, izjednačavanje molitve i ispravnog ponašanja sa žrtvovanjem, čime se već najavljuje budući hrišćanski odnos prema žrtvi.

Najveći jevrejski praznik Pasha, koji se slavi počev od večeri 14. dana meseca nišana (mart - april), o prvom prolećnom punom Mesecu, treba da bude spomen na izlazak iz Egipta, pa se i etimologija toga naziva, pesah, dovodi u vezu sa žurbom zbog tadašnjeg „prolaska Gospodnjeg“, kada je Jahve pobio sve prvence u Egiptu, dok su se Jevreji spasli tako što su kuće namazali krvlju. Za Pashu se kolje, peče i zajednički jede jagnje; a obavezno je, dok praznik traje, jesti beskvasni hleb. Međutim, Pasha je prvobitno bila jevrejski stočarski praznik, kada su se žrtvovali prvenci stoke od prvog prolećnog nakota. Po dolasku u Palestinu Jevreji su taj praznik povezali sa prolećnim Praznikom beskvasnog hleba (Hag hamacot), kojim je tamošnje zemljoradničko stanovništvo obeležavalo početak žetve ječma, žrtvujući pri tome prvi snop i ritualno jedući presan hleb kako bi se izbegao nepovoljan uticaj starog žita na nov rod i osigurala dobra letina. Otuda je Pasha zapravo spoj dvaju sezonskih praznika posvećenih kultu plodnosti, kojem služi i žrtvovanje prvenaca (pashalno jagnje ili jare) i prvih plodova, kao i jedenje beskvasnog hleba. O toj povezanosti Praznika presnih hlebova, odnosno Pashe, s kultom plodnosti i činima za uspešan rod svedoči i okolnost što se njegovo svetkovanje povezuje sa još dva slična blagdana: praznikom žetve i praznikom berbe (Druga knjiga Mojsijeva, 14-18), pri čemu je svakako reč o prolećnom Prazniku prvih plodova i žetve pšenice (šavuot) i jesenjem Prazniku berbe (sukot), koje je slavilo mesno kanaansko stanovništvo. Time se ispunjavao i Jahveov zavet:

„Kad dođete u zemlju koju ću vam dati, i stanete žeti u njoj, tada donesite snop prvina od žetve svoje k svešteniku; a on neka obrće snop pred Gospodom, da bi vam se primio; sjutradan po suboti neka ga obrće sveštenik. A isti dan kad budete obrtali snop, prinesite jagnje od godine dana zdravo na žrtvu paljenicu Gospodu; i dar uza nj, dvije desetine efe bijeloga brašna zamiješena s uljem, da bude žrtva ognjena Gospodu na ugodni miris; i naljev uza nj, vina četvrt ina“ (Treća knjiga Mojsijeva, 23:10-13).

Arheološki nalazi dečjih tela u temeljima građevina potvrdili su postojanje gradbene žrtve o kojoj se sačuvala uspomena u Bibliji. Prokletstvo Isusa Navina (Jehošua sin Nunov): da će onaj ko počne da gradi Jerihon osnovati grad na svom prvencu i postaviti mu vrata na svom mezimcu (Isus Navin, 6:26) obistinilo se kada je, u vreme izraelskog cara Ahava, Hil Vetiljanin (Hiel iz Bet-ela) sazidao Jerihon:

„Na Avironu prvencu svojem osnova ga, a na Seguvu mjezincu svojem metnu mu vrata po riječi Gospodnjoj“ (Prva knjiga o carevima, 16:34).

Žrtve o praznicima, žrtve za plodnost i pobedu nad neprijateljem, te gradbene žrtve, samo su neke od onih koje poznaje judaizam. Njihova namena bila je umilostivljenje, ali i zahvalnost zbog Božje blagonaklonosti. Žrtvama se moglo postići očišćenje i izražavati pobožnost. Zavetna žrtva obezbeđivala je povoljan ishod ljudskog nauma, dok je pomirnicom na Jom kipur (Dan pomirenja) sveštenik prinosio žrtvu za grehe i obavljao obred pomirenja. Iskupljenju greha služila je okajnica. Pepeo spaljene ritualno čiste crvene junice, kao žrtve okajnice, mešao se s vodom, koja se onda nazivala vodom očišćenja i upotrebljavala za to. Kao god što je Isaka namenjenog žrtvovanju zamenio ovan, tako se za iskupljenje i očišćenje od greha na žrtvu prinosio „ovan za očišćenje“ (Četvrta knjiga Mojsijeva, 5:8), a naročito „jarac za greh“ (Treća knjiga Mojsijeva, 23:19; Četvrta knjiga Mojsijeva, 7:16, 28, 34, 40, 46, 52, 58, 64, 70, 76, 82). Mojsiju Gospod izričito zapoveda da mu Izraelci prinose: „jednog jarca za grijeh, radi očišćenja vašega“ (Četvrta knjiga Mojsijeva, 28:22). U istom cilju moglo se žrtvovati i tele.

Obilje žrtvenih propisa, naročito u Mojsijevim knjigama, te raznovrsna ritualna praksa sa strogo utvrđenim ceremonijalom, ukazuju na velik značaj koji je judaizam pridavao žrtvovanju. Jahveov savez sa Jevrejima takođe se potvrđuje žrtvom: „Mojsije uze krv, i pokropi njom narod, i reče: evo krv zavjeta koji učini Gospod s vama za sve riječi ove“ (Druga knjiga Mojsijeva, 24:8); a premoć Jahvea nad paganskim božanstvima Kanaanaca Ilija (Elijahu) dokazuje tako što naočigled naroda žrtvuje junca i pozove Baalove žrece da i oni to učine. Pošto su pod žrtve postavili drva, ali nisu palili vatru, Baalovi žreci su uzalud prizivali svoga Boga, dok Jahve usliši Ilijinu molitvu, te užeže oganj i spali žrtvu (Prva knjiga o carevima, 18:20-24). Takav odnos prema žrtvovanju, a posebno spiritualizaciju žrtve i žrtvenog čina, započetu u judaizmu, dalje je razvilo hrišćanstvo.

Judaizam za razliku od ostalih religija, nije samo skup religijskih ideja, obreda, već i istorija jevrejske zajednice koja obuhvata više milenijuma. Od nekoliko etapa u razvoju judaizma najpoznatija je svakako biblijska. Biblija – kako jevrejska, tako hrišćanska – odnosno njen deo Stari zavet, govori o postanku sveta, o istoriji rodova i plemena jevrejskog naroda. Razvoj judaizma usko je vezan za razvoj jevrejske nacionalne svesti – posebno u veme saveza velikana jevrejskog naroda, sa jedne strane, i Boga (Jahve), sa druge. Postojala su četiri takva saveza:

·         Primordijalni savez propada nakon Božijeg stvaranja sveta i progona Adama i Eve iz raja. Nakon sagrešenja Bog kažnjava ljude zbog moralne izopačenosti, istrebljenjem sveta potopom. Savez koji je sklopio nakon toga sa Nojem smatra se prvim savezom.

·         Savez (možda bolje reći ugovor) Bog je sklopio sa Avramom.

·         Treći savez se vezuje za period Mojsijevog izbavljenja Jevreja iz egipatskog ropstva. Bog je sa Mojsijem sklopio treći savez na Sinaju.

·         Četvrti i poslednji savez Bog je sklopio sa Davidom.

Nova faza u razvoju judaizma sledi nakon razaranja Jerusalimskog hrama od strane Vavilonaca (587. godina p.n.e.), kada su prema Nabukodonosorovom naređenju Jevreji proterani iz Judeje, a veći deo njih odveden u takozvano vavilonsko ropstvo. Proterani pripadnici jevrejske zajednice osećali su snažnu potrebu da se vrate u svoju postojbinu Cion. Cion označava Kanaansku tvrđavu na bregu Jerusalima. (Cionizam je politički pokret koji označava težnju Jevreja rasutih po svetu za ujedinjenjem i povratkom u Izrael). Važna prekretnica u razvoju judaizma bila je razaranje Irodovog hrama od strane Rimljana 70. g.n.e. Razaranje hrama dovelo je od pojave nove vrste religioznog izražavanja prognanih Jevreja i do stvaranja tzv. rabinskog judeizma. Njegov cilj primarno bila je obnova verskog života bez hrama. Kao alternativa za razoreni verski hram razvila se sinagoga (grčki: skupština, okupljanje) zgrada u kojoj se obavljaju verske aktivnosti u potonjem judaizmu.

Ispovedanje religiozne dogme unutar jevrejske zajednice usko je povezano sa prvom božijom zapovesti: “Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti.”