Postanje - I deo

Postanje

Najranija interpretacija “raja” je bez sumnje ona alegorijska prisutna još u prethrišćanskim vremenima, i moguće je da je shvatanje da Edenski vrt predstavlja čovekovu dušu, u kojoj je Adam razum a Eva strast, imalo uticaja na kasniju hrišćansku dogmatiku. Ali, u celini je, po mišljenju crkvenih učenjaka takvo tumačenje Biblije trebalo odbaciti — iz vrlo praktičnog razloga, budući da bi to dovelo do situacije u kojoj Bibliju tumači svako na svoj način, ma kako maštovit isti bio. Već na početku „Hrišćanskog učenja" oni savetuju čitaoca da Bibliju prihvata bukvalno, jer, budući da Boga ne možemo znati onakvog kakav jest, Biblija nam pokazu­je kakvim on želi da ga vidimo. Verski spisi čitaoca često opominju, da je stvarnost daleko iznad onoga što mi možemo i zamisliti.  Priča o nastanku Adama i Eve u Posta­nju vrlo je kratka, dok je priča o Satani plod povezivanja mnogih mesta u Bibliji: zmija u Postanju, pala zvezda proro­ka Isaije, neprijatelj iz Novog zaveta i „aždaha, stara zmija, koja je đavo i sotona" iz Otkrivenja sv. Jovana Bogoslova (20:2).Taj proces povezivanja, započet još u prethrišćanskoj tradiciji rabinskih pisaca, još više se nastavio posle Hristovog doba. To je naročito primetno kod sv. Pavla, koji je tu­mačio Stari zavet kao seriju proročanstava ili simbola hrišćanske priče. Pad čovekov, relativno nevažan deo Starog zaveta, postao je odsudni trenutak ljudske istorije, izvor svih naših grehova i zločin koji Hrist iskupljuje svojom žrtvom. I drugi likovi iz Starog zaveta tumačeni su kao simboli Hrista koji će doći: Isak, čijem je ocu Bog rekao da ga žrtvuje, Jona, jer su tri dana koja je proveo u utrobi kita shvatani kao najava Hristove smrti i vaskrsnuća, i Samson, jer je oslobo­dio svoj narod poginuvši pri tom.

Iznad svih je Adam bio onaj koji se poredi sa Hristom, i Eva sa Devicom Marijom. Pravljene su i paralele iz­među Drveta Saznanja, koje je učinilo čoveka smrtnim, i krsta, koji ga je izbavio; po jednoj legendi, krst je načinjen od toga stabla, po drugoj, postavljenje baš na mestu na kome je ono raslo. Smatralo se da je Hrist trebalo da živi usavršenu verziju Adamovog života, da bi što bolje poništio prvobitni greh. Tako je Adamovom pristanku da jede sa drveta saznanja suprotstavljano Hristovo odbijanje da u pustinji pretvori kamenje u hleb. Sv. Pavle pažljivo povlači paralelu:

Jer budući da kroz čovjeka bi smrt, kroz čovjeka i vaskrscnije mrtvih.

(Kor. I, 15:21)

Pravovernu interpretaciju Biblijskih zbivanja dao je sv. Avgustin, u svom delu „Grad Božji". Upravo je sv. Agustin bio taj koji je  identifikovao zmiju iz Edenskog vrta sa đavolom i, pošto sve što je Bog stvorio mora iz­vorno biti dobro, zaključio da su Satana i njegovi sledbenici bili anđeli, koji su pali sa nebesa, iz stanja prvobitne savrše­nosti. Prihvatajući, do izvesne mere, alegorijski pristup čita­nju priče o padu, smatrao je da je zabranjeno voće simbol po­slušnosti i, sledeći sv. Pavla, razlikovao Adamov greh, počinjen sa potpunim poznavanjem posledica, i Evin, poči­njen iz neznanja. Sv. Avgustin smatrao je, takođe, da su sek­sualni odnosi Adama i Eve postojali i pre pada, i da nisu, kao što je bilo prilično rašireno mišljenje, njegova posledica.

Pošto Biblija ne daje potpuno objašnjenje o padu anđela, posto­jalo je nekoliko tumačenja. Po jednoj verziji, Satana je bačen sa neba tek postoje zaveo Adama i Evu. Druga verzija, koja potiče iz apokrifa, tvrdi daje Satana zaveo Evu. No, kao glavni uzrok pada Sataninog uzimana je obično oholost, koja je stoga smatrana najsmrtnijim od smrtnih grehova. Mesta u Bibliji na kojima Isaija i Jezekilj proriču pad kralja Vavilona smatrana su u stvari kao pripovedanje o padu Sataninom:

A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo,

više zvijezda Božijih

podigniiću prijesto svoj

i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj;

(Isaija, 14:13)

Srce se tvoje ponese ljepotom tvojom,

Ti pokvari mudrost svoju svjetlošću svojom...

(Jezekilj, 28:17)

Vođa palih anđela bio je, verovalo se, svetli anđeo koji je, zaslepljen sopstvenim sjajem, hteo da uzurpira presto Božiji, i zbog toga je za kaznu bačen u pakao. Sa takvim prika zivanjem đavola srećemo se i u srednjevekovnim dramama, ali je on u njima, posle pada, često prikazivan kao groteskna figu­ra, slična današnjim monstrumima iz filmova strave i užasa.

Sv. Avgustin pretpostavljao je da se na pad odnosi razdvajanje svetla od tame koje Bog izvršava prvog dana stva­ranja. On napominje da Bog vide da je svetio dobro, ali da ni noć ni tama nisu tako opisani. Razdvajanje dobra i zla, kao i ono svetla i tame, kao da ga je utvrđivalo u mišljenju da je Bog na-meravao da lepotu ovog sveta zasnuje na večnom suprotstavlja­nju suprotnih principa. Međutim, mogućnost da su anđeli pali tek što su stvoreni činila se po svoj prilici suviše pre­dodređenom. Učinivši stvaranje sveta odgovorom na Satanin rušilački čin, on je bio u stanju da istakne ritam božanskog provi­đenja, po kome svaki Satanin pokušaj uništenja sledi još čudesniji dokaz kreativne energije Boga.

Kod sv. Avgustina postoji jasan kontrast svetla i tame. Ipak sv. Avgustin, ne zapada u jeres tvrdeći da su sile zla i mraka snažne isto koliko sile svetla i vrline. I tama sadrži nešto od odsjaja sunca, i nikada neće sasvim prekriti svetlost.

Mit je, u većini istoriskog perioda, za razliku od današnjeg po­časnog mesta, zauzimao još uvek poziciju konstituenta stvar­nosti. Izjednačavan sa verovanjem, pretakan, osuđivan, spa­ljivan ili bodren, bio je jaka i potpora i odlučujući argument Crkve i teoloških rasprava. Mit je prepričavan i stvaran, ni­je bio odvojeni predmet učenja, dakle živ. Otuda mnogi umetnici i filozofi a ne samo verski učenjaci pot­puno svesno i ne samo ilustrativno unose mit, priču u sadržaj i potku svojih najvažnijih dela. Samo Sveto pismo, ako uzmemo da je ono zbirka mitova ne dozvoljava nijednom intelektualcu da mit mimoiđe, a zatim da ga osmisli i, štoje naročito važno i osobeno mitu da ga gotovo neprimetno pretoči u strukturu sopstvenog dela. Ovde dolazimo do modela po kojem nastaju ne samo apokrifna dela već i folklorne tradicije koje čak i ako nedožive svoje uvrštavanje u zvanične dogme uveliko formiraju opšte religiozne stavove. Upravo se ovakvog načina nastanka dogmi plašio i Judeizam a Kasnije naročito Hrišćanstvo i Islam i upravo je ovo bio izvor najsramnijih poglavlja ljudske istorije čseto naziva i doba mračnjaštva (srednji vek i inkvizicija).

Odlučujući uticaj, hrišćanstvo je pretrpeo od strare hebrejske mitologije, koju je hrišćanstvo, asimilizovalo i uključilo u Novi zavet. Apokrifne knjige, uključene u latinsku Bibliju, već su po sebi bile izvor mitološkog sadržaja za ceo zapadni svet. Bajke, pripovesti o svecima i čuda živeli su intenzivno još uvek u srednjem veku, pothranjivali praznoverje isto ko­liko i rasprave intelektualaca.

Malo je onih koji u pobuni Satane protiv Boga i sud­bini čoveka nakon Sataninog pada nisu prepoznali mit o Prometeju. Ta priča ima dosta sličnosti i sa izvornim hebrejskim mitom o Luciferovom padu. Prometej-Titan, najmudriji od svih, vest u arhitekturi, medicini, astro­nomiji, plovidbi, praktičnoj delatnosti uopšte, paleći baklju o Helijeve sunčane kočije, silazi s Olimpa i krišom vraća lju­dima jednom oduzetu vatru. Uvređeni Zevs ga kažnjava poz­natom torturom, koja je u biti isto pakleno večno obnavlja­nje bola i muka. Iako je ova kazna bila večna, ona je preinačena. Prometejev greh otkupljuje Herakle oslobodivši ga muka, ali otkup je neminovan. Kentaur Hiron, Heraklov učitelj, silazi dobrovoljno u podzemni svet da otkupi Prometeja.

Satana, pre pada je jedan od najviših, a si­gurno najviši heruvim u hijerarhiji anđela. Sjajem i lepotom, a s početka i mudrošću izdvaja se od ostalih. Sudbina je htela da se on uskoro izvrgne u ljutog protivnika Božijeg i za­vidnog takmaca u vlasti nad svemirom. Pobunivši trećinu ne­beskih anđela i pokušava da osvoji Nebesa. Bog posle duge borbe upotrebljava mu­nju i isteruje Satanu zauvek ga bacivši s Nebesa u najdublji ponor i već za njega pripremljeni pakao. Ali vrata paklena ipak su samo upola za­pečaćena, on se vraća na više sfere, uspeva da dospe na Zem­lju, novostvoreni svet, stiže u Eden, podučava Evu da je zab­ranjeno stablo zapravo stablo znanja i besmrtnosti, stablo bogova. Eva ga posluša; zatim Adam posustaje i on proba sa stabla plod koji ih potpuno menja od bogolikih stvorenja u obične ljude i smrtnike. Tako ljudski rod ovde dobija nešto što nije vatra, ali nešto što mu pripada uprkos zabrani. Tradicional­no je shvatanje da je ljudski rod stvoren posle Sataninog pa­da, ali se mnogi u tome ne slažu. Ljudski rod otkupljuje kasnije Hristos.

Stari narodi su govorili da su um i znanje poprimili nešto od elementa vatre i da je čovečji duh kao neki vazduh koji hra­ni vatru saznanja i plamen žudnje za saznanjem. U Raju je to saznanje oličeno u drvetu spoznanja dobra i zla. Podudarnos­ti svakako ima.

Trećeg dana stvaranja sveta vrhovni arhanđeo Božji, heruvim po imenu Lucifer, sin Zore („Helel ben Šahar"), ko­račaše Edenom sav u blještavim draguljima. Tijelo mu sija­še poput ognja od karneola, topaza, smaragda, dijamanata, hrizolita, oniksa, jaspisa, safira i rujnih granata, optočenih najčišćim zlatom. Neko se vreme Lucifer, koga Bog bese pos­tavio za Čuvara nad svim narodima, ponašao razborito; ali oholost mu ubrzo pomuti pamet. „Uspeću se na Nebesa, po­vrh zvezda Božjih presto ću dići", reče. „Na zbornoj ću sto­lovati gori na krajnjem severu. Uzaći ću u visine oblačne, bit ću jednak Višnjemu." Bog, primetivši Luciferove težnje, zbaci ga s Edena na Zemlju, a sa Zemlje u Šeol (bezdan — prim. prev.). Lucifer zasja poput munje padajući, ali se pret­vori u pepeo... (uporedi sa Isaija 14.12-15).

Helel ben Šahar (hebr. „sin zore" — prim, prev.) bila je izvorno planeta Venera, poslednja ponosna zvezda koja pr­kosi izlasku Sunca: jednostavna hebrejska alegorija koja se, međutim, udružila s mitom o Faetonovom padu kojeg je usmrtila vatra kad se povezao u sunčanim kolima svog oca Heliosa. Taj mit, iako je grčki, nastao je, izgleda, u Vavilonu gde bi svake godine gradskim ulicama projurila sunčeva kola bez vozača, kao simbol predaje krune za koje je vre­me jedan dečak zamenjivao cara na prestolu ceo dan. Tog bi zamenika, miljenika boginje Ištar (koja je vladala nad plane­tom Venerom), kasnije prinosili kao žrtvu. Isaija stoga izgle­da da proriče da kralj mora pretrpeti istu smrt kao i njegov zamenik. U grčkom mitu Faeton, sin Apolonov, poistovetio se s jednim imenjakom, Faetonom, sinom Eosa („Zore"); prema Hesiodu, otela gaje boginja Afrodita (Ištar) da joj ču­va hram. Sadašnaje svoje ime, prema Hrišćanstvu dobio je tek posle pa­da i ono znači “neprijatelj”. Iako Jov (38.7) opisuje „zvezde jutarnje" kako zajedno pevaju, ime „Helel" ne pojavljuje se nigde drugde u Svetom pismu; ali Helelov otac, Šahar („Zo­ra"), pojavljuje se u Psalmu 139:9, kao krilato božanstvo. Ugaritska mitologija prikazuje Sahara, ili Vaala, Elovim si­nom, bratom blizancem Šalema („savršenoga"). Severna go­ra („Safon"), na koju se Helel želeo uspeti, može se poistovetiti sa Safonom, Božjim brdom, na kojem je, prema ugaritskom mitu stajao Vaalov presto. Sa­fon ili Zafon, planina visoka 1900 m koja se zove Džebel Akra na kojoj je vladao i severnosemitski bog-bik El, di­že se uz ušće reke Oronta. Grci su je nazvali planina Kasius, i smatrali obitavalištem nemani Tifona (v. pevanje II) i žen­ske nemani Delfine (i Satana na Nebu ima ženskog par­njaka) koji su zajedno razoružali Zevsa, kralja neba i zasužnjili ga u Korikijskoj pećini dok bog Pan nije nadvladao Tifona strašnim pokličem, a Hermes, bog lukavs­tva izbavio Zevsa. Svi ti mitovi govore o zaverama protiv ne­kog moćnog božanstva; hebrejski mit jedini ne spominje po­četne Božje neprilike. U Izgubljenom raju (pevanje VI) Satanu nadvladava ne sam Bog, već Sin Božji, posle duge i okrutne bitke. U Novom zavetu Lucifer se poistovećuje sa Satanom (Luka, 10.18; 2 Kor. 11.14), a aramejska verzija Starog zaveta Satanu naziva Samaelom (Samaelom), jednim od anđela i arhandeoskim zapovednikom.

Zanimljiv je opis, različitih nema­ni koje služe da prikažu veličinu zla, uglavnom, i da opišu neki predeo ili mesto koje se odlikuje natprirodnom veličinom. Levijatan, morska neman, svakako je najpoznatija od svih bibliskih nemani. U hebrejskim mitovima nailazimo na više različitih imena nemani sličnih Levijatanu. To su Rahab, kralj mora, zatim njegov parnjak na kopnu  Behemot, Reem i Ziz, i tako dalje. Levijatan se ponekad ne liči na Okeana kod Grka. Levijatanove čudovišne kljove širahu strah, iz usta mu sukljahu oganj i plamenovi, iz nozdrva dim, iz oči­ju jarki zrak svetlosti; srce mu bese bez sažaljenja. Slobod­no se kretao površinom morskom ostavljajući za sobom blis­tavu stazu. Sami žitelji nebeski su ga se bojali. Ali Bog uhvati Levijatana na udicu, izvuče ga iz bezdana morskih, zažvali mu jezik uzetom, proturi mu trsku kroz nosnice i probode mu čeljusti kukom kao rečnoj ribi. Zatim mu baci truplo u dno čamca i od veze ga kao što voze ribu na trg. Drugi mitovi kažu daje Levijatan imao mno­go glava, ili da behu dva Levijatana Hitra zmija i Vijuga­va zmija koje obe Bog uništi. Prema drugim izvorima Bog je poštedeo Levijatana, jer je bio jedan od njegovih stvorova, ali ga je sasvim pripitomio pa se još uvek igra s njim po morskoj pučini tri puna sata svakog dana. Kad ožedni, vode toliko uzavru da mora proteći sedamdeset godina dok se mir ne vra­ti u Bezdan. Kad ogladni, riga paru sličnu dimu, od čega se uzburka golemo morsko prostranstvo. Mitološki Levi­jatan ima očiju koliko je u godini dana, i blistavu krljušt od koje čak i Sunce tamni. On hvata rep medu zube i savija se u krug oko Okeana. Donji pojas horizonta na koji astrolozi upi­suju znake zodijaka, takode se ponekad zove Levijatan. Od Levijatana, tvrdi jedan hebrejski mit, širi se strašan zadah. Da se ta neman s vremena na vreme ne očisti pomirisavši mi­omirisno cveće iz Edena, svi bi se Božji stvorovi sigurno pogušili. Levijatan je jedan od simbola Satane, pa oni koji smat­raju da je Levijatanu pošteđen život predviđaju veliku anđeosku hajku na njega. Ali i najsmeliji anđeli moraju uz­maknuti kad on stane da se odupre hajkačima. Ako ga zajedno napadnu tek će otupiti oružje o njegovu krljušt. Kad ga napokon Gabrijel pokuša da izvuče iz morskog bezdana u ko­ji se vratio, Levijatan će progutati udicu kao i ribara. Tad ga sam Bog mora uhvatiti u mrežu i usmrtiti. Prema nekim folklornim legendama  Levijatan i njegov kopneni parnjak Gehemot će se sukobiti i jedan drugoga usmrtiti. Levijatan je u nekim elementima na­lik na kita. U drugima na krokodila. Razlog zbog čega ga nazivaju „nebeskim duhom Egipta" i zašto Jezekilj (29.3) zove faraona „zmaju veliki što ležiš usred rijeka svojih... " i što se u Knjizi o Jovu (40.20) naziva krokodilom navodi nas na pomisao da je veliki ljudski strah od krokodila nagnao drevne Jevreje da njegove osobine pripišu Levijatanu. Što se tiče zada­ha koji širi Levijatan, verovatno su takvo shvatanje učvrsti­li slučajevi nasukavanja kitova na obalu, gde ubrzo uginu a njihov se zadah oseća nadaleko. Mnogoglavi Levijatan se pominje u Psalmu 74.14 i on je u stvari sedmoglava neman ko­ja se javlja još na jednom vavilonskom, jednom sumerskom pečatu iz trećeg milenijuma pre nove ere.

Kod Grka Okean je, prema Hesiodu, najveći od Titana i otac je tri hiljade reka, a Homer ga naziva Bogom od kojeg je viši jedino Zevs i za njega se kaže da se ovio oko Zemlje poput zmije, kao što se Zodijak ovio oko neba. Tako Okean možemo bez teškoća poistovetiti sa Levijatanom.

Mnogo vekova jevrejski i hrišćanski teolozi slagali su se ne samo u tome da je opis nastanka sveta, kako ga nalazi­mo u Postanju, nadahnut od Boga, nego i u tome da taj opis nije preuzeo ništa od bilo kojih drugih svetih knjiga. To eks­tremno stanovište koje je danas uglavnom napušteno delimično je i danas prihvaćeno. Ipak arheologija tvrdi drugačije. Još pre više od jednog veka prona­đeno je nekoliko verzija akadskih (vavilonskih i asirskih) epova o stvaranju sveta. Najduži od njih poznat je pod nazi­vom Enuma Eliš („Pad s visine"  prim, prev.) a napisan je verovatno početkom drugog milenijuma pre naše ere. Iako je pitanje uticaja ovog epa na mitologiju Starog zaveta prilično nejasno nesporno se možemo složiti da im je izvor zajednički.

Stari zavet kaže u Postanju 1-2.3. i 2.4-23. da kad je Bog stvarao nebo i zemlju, zatekao je oko sebe samo Haos i Prazninu. Bezdan nad kojim je lebdeo njegov duh beše zavijen u tminu. Bog je stvorio Svet putem svojih zapovesti u šest da­na (Postanje). Sedmog dana zadovoljan svojim delom Bog se odmarao. Ipak, postoji više varijanti istog mita. Neki ka­žu da je Bog, stvorivši nebo i zemlju, pustio kišu na zemlju da ovlaži tlo, da iznikne trava i svakojako bilje. Zatim je za­sadio baštu u Edenu i stvorio čoveka po imenu Adam da ga čuva, i zasadio baštu drvećem. Potom je stvorio sve zveri poljske, ptice nebeske, gmizavce, i na kraju ženu.

Poduži ep o nastanku sveta (Enuma Eliš) počinje s tim da su se otac Apsu i majka Tiamat spleli u haosu i izrodili po­tomstvo, zmajolika čudovišta. Posle mnogo eona pojavilo se mlađe pokolenje bogova. Jedan od njih Ea, osporio je Apsu-ovu vlast i usmrtio ga. Majka Tiamat je tada uzela za muža vlastitog sina Kingua, izrodila s njim čudovišta i spremala osvetu Ei. Ein sin Marduk se usprotivio Tiamat, i pobedio je bacivši njenih jedanaest čudovišta u tamnicu, gde postaju bo­govi podzemlja. Jedan deo Tiamatinog tela poslužio mu je za nebeski svod, da spreči vode iznad svoda da poplave zemlju, a drugi za kamenu podlogu zemlje i mora. Stvorio je Sunce i Mesec, sazvežda, pet manjih planeta, a na kraju je stvorio i čoveka od Kinguove krvi. Grci imaju sličnu priču o tome da je Majka Zemlja stvorila diva Tifona koji je svojim dolaskom naterao sve bogove u Egipat, sve dok ga Zevs nije smelo usmrtio munjom zajedno sa sestrom-čudovištem Delfinom.

Prvi opis Postanka sveta (Postanak 1:1-2:3) nastao je u Jerusalimu ubrzo nakon povratka iz vavilonskog progonstva. Tu se Bog naziva „Elohim". Drugi opis (Postanak 2:4-22) je isto tako iz Judeje iz vremena pre progonstva. Bog se tu na­ziva Jahve. Protivrečnosti između ovih mitova su uvek zbu­njivale Jevreje i hrišćane. Druga verzija stvaranja izgleda da nema nikakve veze sa stvaranjem iz Postanja jer sugeriše daje čin stvaranja sveta trajao samo jedan dan. Začuđujuće je da je Postanje iz Biblije više nalik na vavilonska učenja o postanku sveta, koja počinju izranjanjem zemlje iz praiskon­skog vodenog haosa, a sva metaforično prikazuju kako suvo tlo svake godine izranja iz zimskih poplava Tigra i Eufrata. Stvaranje sveta prikazuje se tako kao prvi procvat sveta na­kon praiskonskog vodenog haosa. Izgleda da je stvaranje po Postanju bilo u proleće, a druga verzija stvaranja sveta govo­ri o jednom jesenjem danu stvaranja. Filon iz Aleksandrije smatrao je, uz grčke stoike, da je svemir stvoren u proleće, ali neki drugi jevrejski filozofi smatrali su da je to ipak bila jesen.

Interesantan je još jedan grčki mit o stvaranju u kome se kaže daje boginja svega, Eurinoma, izdigavši se iz haosa, zaigrala na talasima, ustalasala vetar koji ju je oplodio u li­ku ogromne zmije nazvane Ofiont ili Ofionej, i snela jaje-svet. Ovaj čuveni mit pominje se i u afričkim legendama: noć stvoriteljka snela je srebrno jaje iz kojeg se izrodi ljubav da bi pokrenula svemir. Noć živi u pećini i prikazuje se u tri lika, kao noć, red i pravda.

Sirijski filozof Damascije (početak šestog veka naše ere) sažeo je jednu primitivnu verziju mita Enuma Eliš, koju može­mo porediti sa egipatskim mitom o boginji neba Nut i bogu zem­lje Gebu. Damascije navodi ime vavilonske boginje Tiamat pre boga Apsua i daje prvenstvo svakom ženskom članu božanskog para koji spominje. Dakle, u Postanju zaboravljeni ženski ele­ment se u svim srodnim mitovima pominje, što znači da se jednoboštvo odmah na početku razračunava sa ženskim božanskim učešćem u stvaranju. Jevreji ipak poznaju boginje iz biblijskih vremena kao što su Astarta feničanska i filistejska boginja Anat koju su zvali kraljicom neba, a mnoga mesta oko Jerusalima su se zvala po njenom imenu, pa čak i da­nas se naselje severno od Jerusalima zove Anata. Nigde u Bib­liji međutim ne nailazimo na njihovu povezanost sa Bogom. Jednobožačka tradicija vuče svoje korene iz Egipta gde je fara­on Ehnaton poštovao samo jednog večnog, apsolutnog i svemo­gućeg Boga. On je verovatno štitio Jevreje pa su ili oni usvojili ovaj pojam od njega ili on od njih. Etimološki hebrejski „Elo-him" dosta liči na El medu Hetitima, Ilu medu Asircima i Vavi-loncima i II ili Hum medu žiteljima Južne Arabije, a i Feničani su poštovali Ela koga pominju kao „bik ELM, pa i Aron i Jerovoam podižu kipove muške teladi koji predstavljaju božije liko­ve (Izlazak 32.1-6,24,35 i 1 Carevi 12.28-29). Ortodoksno učenje Jevreja kaže da je Bog Jahve, što potiče od „Jahve ašer jihve", što znači ,Ja sam onaj koji jesam", ime se opisuje onaj transcedentalni Bog koji je stvorio svet. On se odlikuje pre svega milošću i dobrotom za razliku od krvožednih idola. Taj Bog je ipak žestok kad treba da se os­veti neprijateljima izrailjskim i na mahove podseća na bes bogo­va neverničkih. Hrišćanstvo je prihvatilo hebrejski nazor o stva­ranju, mada se ne može reći da se Stari zavet već potpuno ogradio od onoga stoje nasledio od pagana.

Druge biblijske knjige različito tumače stvaranje sveta. Neki tvrde daje Bog stvorio nebo sa suncem, mesecom i zvezdama izrekavši samo jednu reč kao zapovest. Zatim je zaodenut svetlošću kao blistavom odećom, razapeo nebo poput ob­log šatorskog platna, skrojenog upravao tako da pokrije bezdan. Svezavši gornje vode u nabor plašta, stvorio je nad nebom svoj skriveni,dvor ogradivši ga zidom guste tmine, i tu je postavio svoj božanski brest. Bog je, dok je stvarao svet nad bezdanom, leteo na oblacima, heruvinima ili na krilima oluje. Uz put je hvatao vetrove u prolazu koji bi postajali nje­govi glasnici. Utvrdio je zemlju na nepomičnim temeljima, odvagnuvši pažljivo planine, potopivši neke od njih u vode bezdana da budu stubovi... itd. Taj treći prikaz stvaranja sve­ta sastavljen iz biblijskih osvrta koji se ne nalaze u Postanju podseća na vavilonska i druga učenja o postanku sveta. Kao i drugi mitovi, ovaj govori da se Bog pri stvaranju sveta mo­rao prvo boriti protiv vode koju proroci prikazuju u obliku vodene nakaze, čudovišta Rahab ili Velikog zmaja. Voda, kao ženski element, je poražena i neman smrvljena. Na heb­rejskom se haos i praznina nazivahu Toha i Boha. Izgleda da su ova imena vezana za sve inkarnacije božijih protivnika. (Toha-Tehom-biblijska prvobitna morska neman-Boha-Be-
hemut)

Opšta mesta svih mitova su lebdenje Božijeg duha nad vodama i poređenje Božijeg duha sa pticom. Nekad je ta pti­ca orao, koja čak simboliše i Zevsa, nekad golub. Golub koji nosi grančicu u kljunu, grančicu masline, u priči  o Noju potvrđuje ovu tvrdnju.

Gnostička sekta Ofita iz prvog veka n. e. verovala je da je svet potekao od zmije. Mesingana zmija koju je prema heb­rejskom predanju načinio Mojsije na božiju zapovest (Broje­vi 21.8-9) i klanjao joj se u hramu dok je Jezekija nije raz­bio. To navodi na pomisao da se nekada Jahve poštovao u obliku zmije što bi prema Hrišćanima bilo svetogrđe. Jahve kao zmija se javlja i u jednoj legendi prema kojoj se Bog, napavši Mojsija u gluvo doba noći u pustinji, prikazao u obliku ogromne zmije i progutao Mojsija sve do nogu. Severni vetar u paganskim mitovima pretvara se u zmiju i oplodi Magna mater, a kult severnog vetra postojao je u Atini, pa se može pretpos­taviti daje postojalo više srodnih mitova koji ne razlikuju Bo­ga koji simbolizuje dobro i zmije koja tek u novijim predanjima predstavlja zlo. U Grčkoj Eurinoma ima za ljubavnika zmiju Ofioneja, nakon toga ona postaje ptica, golubica ili orao i snela je jaje sveta — oko kojeg se ovila zmija dok se nije izleglo. Psalam 89 kaže daje Bog stvorio nebo i zemlju tek pošto je pokorio zmaja (ili zmiju) i razbio druge neprijtelje. U Knjizi o Jovu (9.8-13) zmijini saveznici su padali s neba u toku stvaranja sveta. U starim mitovima neizbežan je sukob dva nepomirljiva božanstva, dualizam je prisutan, dok je u novijoj hebrejskoj mitologiji i hrišćanstvu taj dualizam manje ili više izbegnut ličnošću jednog nepobedi vog Boga pre koga nije bilo ničega i koji je svoje neprijatelje stekao tek po­bunom Satane.

U nekim srodnim mitovima pomenuti Levijatan, koga nazivaju Lotan, biva ubijen od Vaala, koji je u Bibliji, đavo. Mit kaže da je toliki svemir nastao stvaranjem sveta, da bi pešaku trebalo pet stotina godina da prede Zemlju s istoka na zapad, kad bi doživeo takvu starost; a sa severa na jug još pet stotina godina. Ta je udaljenost ravna onoj od zemlje do prvog neba i od prvog neba do njegovog vrha. Hebrejski mit je po ovim pitanjima precizniji od drugih jer su se Jevreji bavili od davnina nebeskim merenjem. Može se čak tvrditi da su uz Vavilonce spadali u prve kulture sa začecima astronomi­je i astrologije. Poznato je da su oni izumeli neke na­utičke sprave, koje su pomoću sunca, zvezda i planeta odre­đivale položaj broda ili karavana u pustinji. Brojke su unosili i u mit. Pri tome širina zemlje na svaku stranu iznosila je tri­deset tri hiljade kilometara, a visina neba je bila 5550 kilo­metara. Kasnije su ispravili svoju nepreciznost i tvrdili daje zemlja ipak veća. Uglavnom u tim računanjima negde je zem­lja manja od Edena (Raj), dok je Eden šezdeseti deo pakla. Po hebrejskom mitu Edenski vrt je na istoku, is­točno od kasnijih staništa ljudi. Na zapadu leži Okean sa svo­jim ostrvima, a iza ostrva je pustinja, bezvodna zemlja po ko­joj jedino gamižu zmije i akrepi. To je opis sveta pre Adamovog pada. Na sever od Edena behu Vavilonija i Hal-deja, a iza njih su staništa vatre iz pakla i staništa snega, gra­da, magle, mraza, tmine i vetrova. Tu žive demoni i zlodu­si, čete Samaelove (Satanine), tu je i Gehena, gde su zasužnjeni opaki. Na jugu su, po predanju, Odaje temanske, staništa ognja i pećina di­ma iz koje se diže vreo vihor. Eden možemo locirati na severu današnje Saudijske Arabije, ili na istoku iste zemlje. Pre­ma drugima, istok je strana s koje se svetlost i toplina šire svetom. Na zapadu se nalaze staništa snega i grada iz kojih duvaju hladni vetrovi. Rose i kiše dolaze s juga, dok se na severu rada tmina. Po predanju Bog je pričvrstio nebeski svod na Zemljin rub na istoku, jugu i zapadu, ali je ostavio severnu stranu nepričvršćenu, rekavši: „Ako bi neko rekao 'Ja sam bog', neka pričvrsti i tu stranu kao dokaz svoje bo­žanske prirode." Mistika broja sedam u ovoj tradiciji mora­la je biti zadovoljena pa je postojalo sedam zemalja. Mada se mišljenja rezilaze u tome koliko je bilo neba, njihov broj se verovatno slaže s brojem sedam zemalja.

Po verovanju starih Jevreja zemlja nije bila okrugla, već je kao što su stari većinom mislili, bi­la ploča ili isečak iz sfere. Neki su tvrdili da ima sedam ne­besa koja su sva učvršćena i presvodena nad Zemljom, jedno nad drugim poput ljuski na luku. Prvo nebo štiti Zemljinu po­vršinu od vrućine, na drugom nebu su mesec i zvezde, na tre­ćem dva mlinska kamena melju manu za pravednike, na četvr­tom je Nebeski Jerusalim, veliki hram i žrtvenik gde Arhandel Mihailo prinosi žrtve. Na petom nebu četa anđela peharnika pevaju svu noć himne koje slave Božiju milost ali umuknu u zoru, omogu­ćujući Bogu da čuje pesme kojima ga slave Adam i Eva, a kasnije Izrailj. Na šestom ne­bu se nalaze spremišta snega i grada, rose i kiše, odaje s olu­jama i pećine magle. Sedmo nebo je dom Pravde, Zakona i Milosrđa, Životnih blaga, Mira i Blagoslova, duša pravedni­ka, duša još nerođenih, rose kojom će Bog oživeti mrtve, ko­la koja su se prikazala Jezekilju, anđeli peharnici i božanski presto. Ipak, prema jednom vrlo različitom gledištu, svemir se deli na sedam nebesa gde se na prvima nalaze oblaci, vetrovi, vazduh, gornje vode. Ovi opisi svemira su u vezi sa ne­beskom hijerarhijom. Na prvom, ili donjem nebu, nalaze se i dvesta anđela određenih da posmatraju zvezde, a i spremišta snega, leda i rose sa njihovim anđelima ču­varima. Na drugom nebu ovog predanja začudo vlada potpu­na tama nad grešnicima koji su tamo okovani i čekaju Sudnji dan. Na trećem nebu nalazi se Edenski vrt, ne na zemlji, pun divnih voćki, medu kojima je i Drvo života pod kojim se Bog odmara kad god posmatra vrt. Iz vrta ističu dve reke: jedna od mleka i meda, druga od vina i ulja. One se račvaju na če­tiri toka, silaze i opkoljavaju Zemlju. Trista anđela svetlosti, što bez prestanka veličaju Boga himnama, stražare nad vr­tom kuda dolaze duše pravednika. Severno od Edena prostire se Gehena (pakao) gde tinja večni tamni plamen, koji ne ša­lje svetlost, a ognjena reka protiče zemljom ciče zime i leda. Tu se nalaze grešnici u mukama, prvobitno pali anđeli. Ljudi poznaju dva pakla: Gehanu i Had. Oni koji su bačeni u had na kraju vremena biće vraćeni u život, dok oni koji su bačeni na smetlište duša u Gehanu nikada neće biti vraćeni u život. Oni su zauvek uništeni. Nakon bitke Isus će na Gehanu baciti Satanu i on se neće vratiti u život. Pakao je ipak bliži antičkoj slici sveta, hrišćanskoj i Danteovoj u „Božans­tvenoj komediji". Na četvrtom nebu se nalaze kola u kojima se voze sunce i mesec. Tu su i velike zvezde, svaka s hiljadu manjih zvezda pra­tilja, što prate sunce na njegovoj putanji: četiri s desne a četiri s leve strane. Jedan od dva vetra koji vuku ta kola ima obličje Feniksa, drugi je kao zmija od medi, mada su im lica nalik lavljem, a donji im je deo kao Levijatan. Peto nebo je dom divovskim pa­lim anđelima zgurenim tamo u nemom i večnom očajanju. Na šestom nebu živi sedam feniksa, sedam heruvima koji bez pres­tanka Bogu pevaju hvalospeve, a tamo su i čete anđela zadublje­nih u astrološka istraživanja, uz ostale anđele koji nadziru sate, godine, reke, mora, letinu, ispašu i ljudski rod, beležeći sve ne­obično što zapaze da bi mogli obavestiti Boga. Na sedmom ne­bu, neugasive svetlosti, nalaze se arhandeli, heruvimi, serafimi i božanski točkovi. Sam Bog tu sedi na svom prestolu i svi mu pevaju hvalospeve. Zanimljivo je da se po broju neba određuje i broj zemalja, gde je zemlja na vrhu pričvršćena o rub drugog ne­ba, druga zemlja pričvršćena je za treće nebo itd. I zemlje i ne­ba su istovetnog oblika i čitavo zdanje je slično tornju s četrna­est spratova (isečku lopte) od kojih najviši visi Bogu o ruci mada neke mitološke predstave kažu drugačije: da desnom rukom drži neba, a levom rukom zem­lje. Priča se da Bog svakog dana uzleće na jednom heruvimu i obilazi sve te svetove gde mu ukazuju poštovanje i obožavaju ga.

Sva su ova predanja preuzeta iz grčkih, persijskih i vavilonskih izvora. Mada se predanja u mnogo čemu ne slažu, čak su i međusobno suprotna, ona pojačavaju utisak ogromnosti i složenosti Božijeg dela. Ranije pomenute Zemljine di­menzije slične su računu Eratostena iz Kirene (treći vek pre n. e.). Što se tiče svetlosti priča se da ona potiče od božan­ske supstance  hašmal, koja daje plamenu blistavost Božijem prestolu i licu. Septuaginta (Aleksandrijski grčki prevod Biblije sa hebrejskog, verovatno iz trećeg veka pre n.e. samo zapravo Starog zaveta, za koji se tvrdi da ga je radilo 70 prevodilaca, pa je po tome i dobio ime) to prevodi sa „elek­tron", stoje u Grčkoj povezano sa Elektor jednim od ime­na sunca. Elektron je ćilibar, ali i legura zlata i srebra. Hašmal u stvari znači munja, a ona je uvek kod starih naroda bila božansko oružje, pa je i božanska supstanca smat­rana munjom.

Mit kaže da je Bog stvorio nebesa od sjaja svoje odeće. Isti manje poznati mit tvrdi da je Zemlja stvorena od snega, a ima ih koji tvrde da je svet nastao od dva počela: vatre i snega, a nebo od vode i vatre, itd. Oni se razilaze u mnogom, ali ostaju istovetni u jednom  u elementu vode. Vode su bi­le muške i ženske i bile su u zagrljaju dok ih Bog nije razdvo­jio. Nije čudo što se na mnogim mestima u starim spisima (Sv. pismo, dosokratski filozofi, itd.) pominje kao stanje haosa baš stanje raspojasanih voda, te teško ukrotive supstance. Čak se i ljudska duša u kojoj preovladuje voda ne može smatrati ni dobrom ni mudrom. Za vreme tog davnog vlada­nja vode, nastao je toliki nered i haos da mudri ljudi nastoje da to i ne pominju. Vode su se delile na gornje, donje i pod­zemne. Obuzdavši gornje i donje vode, Bog je zabranio i pod­zemnim vodama da se dižu, osim malo-pomalo. On je u stva­ri zabranio vodama da naprave potop, dok on to ne naredi. Po onome što tvrdi hebrejski mit, stanje haosa je u stvari bio potop, koga Bog ponovo pušta kad želi da uništi svet, neza­dovoljan onim stoje stvorio. Neki kažu da je dragi kamen sa Mesijinim imenom  koji je nosio vetar sve dok nije podig­nut žrtvenik na brdu Sionu i tada se tamo zaustavio bio pr­va čvrsta stvar koju Bog stvara. Po drugom predanju, to je bila temeljna stena žrtvenika na istom brdu. Kaže se daje Bog urezao svoje ime od 42 slova na taj žrtvenik. Treće predanje tvrdi da je Bog stvorio stenu, bacio je u vodu i stvorio zem­lju oko nje, a taje stena i danas pupak sveta. Tako je stvore­no kopno. Kasnije kad se Adam pitao kako je stvorena svet-lost, Bog mu dade dva kamena Kamen tame i Kamen smrtne senke, i Adam udari jednim o drugi. Iskra kresnu iz njih. „Tako bvi", reče Bog. Smatralo se da je božije ime odviše sveto da se izgovori, osim od strane Velikog sveštenika u Svetinji nad svetinjama na Dan pokajanja. Učenici Talmuda su smeli svake sedme godine da budu upućivani od strane mudraca u tajni izgovor četiri slova YHWH — Jahve ( u hebrejskom se ne pišu samoglasnici) koja su se uvek izgovarala kao Adonaj (Bog). Upućenima su bila poznata imena Jahvea od dvanaest, četrdeset dva i sedam-deset dva slova. Kasnije su sveštenici morali izostavljati mnoga slova za vreme bogosluženja jer su imena zloupotrebljavana u vračanju.

Koliko su pojedinačni stvorovi sitni u odnosu na božanski naum govore ranija stvaranja sveta. U početku je Bog stvorio mnoge svetove i uništio ih je jednog za drugim jer njima nije bio zadovoljan. Na svima su živeli ljudi, a on prekinu hiljade njihovih pokolenja ne ostavljajući spomena o njima. Bog osta sam sa svojim velikim imenom, shvativši napokon da ga nikakav svet neće zadovoljiti ne pruži li taj svet čoveku sredstva pokajanja. Zato on, pre novog pokušaja, stvori sedam stvari: Zakon, Gehenu, Eden, božanski pres­to, nebeske dvore, Mesijino ime i kajanje. Kad prodoše dva božanska dana, to jest dve hiljade godina Bog zapita Za­kon, koji beše njegov savetnik: „Šta ako stvorim još jedan svet?" i Zakon se s tim složio rečima: „Gospodaru svemira, ako car nema ni vojske ni tabora, nad čime caruje? A ako nema ko da ga slavi, kakvu čast ima?" Bog bejaše zadovoljan i složi se s tim.

Postoji i druga priča o dijalogu Zakona i Boga. U ovoj je Zakon odgovarao Boga od stvaranja čovečanstva rečima: „Ne ostavljaj me na milost grešnika koji se napajaju zlom kao vodom!" A Bog mu odvrati: „Kao lek protiv takvih stvorio sam kajanje, božanski tron kao sudnicu, nebeske dvore da primaju žrtve iskupljenja, Edenski vrt za nagradu pravednima, Gehenu za kaznu onima koji se ne pokaju, tebe da zaokupljaš ljudski urn, a Mesiju da sakupi izgnane." Što se tiče ranijih stvaranja sveta, nije poznato šta su rabini mislili o otkridma fosila starijih od četiri hiljade godina, koliko je po predanju proteklo od Adamovog vremena. Njihovo mišljenje o ranijim stvaranjima sveta, ubedljivo je objašnjenje za to, pa se čak slaže i sa savremenim „science fiction" tezama.

Zakon, kažu rabini, postojao je pre stvaranja sveta, on je večan. Pomisao na Platona se nikako ne može zaobići na ovom mestu. To je, može se red, Sokratova osnovna teza kada govori o uređenju države. Mnogim učenjacima antike i srednjeg veka sve do renesanse božanski Zakon je neprikosnovena kategorija.

 “Gehom” je izvorna Jevrejska reč kojom se označava Pakao. Iako je bila poznata ranim hrišćanima ona se nije koristila u hrišćanskoj dogmatici tokom kasnog antičkog i ranog srednjovekovnog istoriskog perioda. Prve upotrebe ove reči kod hrišćana potiču iz radova pisaca a ne teologa u 15 veku. Dolaskom renesanse ponovo se vraća i uvodi kao religiski termin. Postoje tri imena: Hinom, Tofet, Gehe­na. Gehena je dobila ime prema dolini Hinom kod Jerusalima, u kojoj se nalazio Tofet (2. Knjigu o carevima, 23.10), mesto gde su se isprva prinosile ljudske žrtve bogu Molohu, a kasnije se spaljivalo gradsko dubre.

Ipak, možemo reći da je Postanje tek završni tekst svetog sadržaja koji vuče svoj koren iz mnogih drugih  a ne samo Jevrejskih izvora i predanja. Jedno od njih kaže da je, šestog dana, na Božiju zapo-vest, Zemlja porodila Adama. Reč Adam, što znači čovek na hebrejskom, možda je srodna s recju „adama" što znači zemlja. Ta se srodnost podrazumeva u Postanju, gl.2, a prihvaćena je sve do naših dana kod komentatora Biblije. Sigurnije je, na šta prvi ukazuje Kvintilijan, da postoji veza izmedu latinskih reči homo (čovek) i humus (zemlja). Savremeni lingvisti izvode poreklo obe reči iz drevnog indoevropskog korena koji je u grčkom dao reč hthon (zemlja), hamai (na zemlji) i epihthonios (ljudski). Predanje kaže da su se elementi vatre, vode, vazduha i tmine sjedinili u Zemljinoj utrobi da stvore živa bića. Bog ne zgrabi zemlju nasumce, nego odabra čisti prah da bi čovek bio kruna stvaranja. On učini upravo kao što žena umesi brašno s vodom i otkine malo testa, jer učini da para ovlaži zem­lju, a tada uze šaku zemlje da stvori čoveka, koji postade prva žrtva halla na svetu. Halla je bio sveštenikov deo „od prvina tijesta svojega" (Brojevi 15.17-21). Tako Bog prozva čoveka „Adam", budući da potiče od adame-Zemlje, ili se Zemlja prozva u čast svoga sina. Neki mitovi izvode njegovo ime iz adorn (erven), jer je stvoren od crvene gline; pored ostalih mesta koja se pominju, tvrdi se da ta zemlja potiče sa vrha gore Morije, samog pupka Zemlje, gde se nalazi svetište, jer tu se pretpostavlja da je sišao blagoslov na Avrama, jer beše smpreman da žrtvuje Isaka. Stoga neki tvrde da je Bog naložio arhanđelu Mihaelu: „Donesi mi prah zemaljski s mesta na kojem je moje Svetište!" Taj prah on uze u šaku i sazda Adama, povezavši tako ceo ljudski rod s planinom na kojoj će kasnije Avram iskupiti grehe predaka. Nešto poznatiji mit kaže da je Adam stvoren tako što se Bog po-služio s dve vrste praha zemaljskog: jednom s gore Morije, a drugom pomešanom od praha sa sve četiri strane sveta i navlaženom vodom iz svake reke i mora koliko ih ima na sve­tu, i da je, da bi Adam bio zdrav, uzeo muški prah i žensku zemlju, da Adamovo ime sadrži sastavne elemente od kojih je nastao: efer („prah"), dam („krv") i mara („žuč"). Ako tih sastojaka nema u jednakoj meri, čovek se razboljeva. Tvrdi se da Bog isprva nije hteo da sam uzme od praha, pa je poslao Mihaela ili Gabrijela na sve četiri strane sveta da to učini. Kad se Zemlja usprotivi anđelu, znajući šta će se zbiti s Adamom i da će na nju zbog tog pasti kletva, Bog je sam pružio ruku. Neka predanja tvrde da je za svaki deo Adamovog tela korišćena zemlja s različitih strana, u zavisnosti od toga koja je predstavljala vise ili manje sveto mesto u budućnosti. Otuda razne boje koje su na čoveku: crvena  za meso i krv, crna za utrobu, bela za kosti i tetive, maslinasta za kožu (za Jevreje je maslinasto zelena boja bila idealna boja lica). Prema staroslovenskom apokrifu o Enohu na osnovu grčkog izvornika Adamovo je ime nastalo od početnih slova četiri glavna vetra: Anatola, Disa, Arkta i Mesembrije, jer je njegovo telo sačinjeno od zemaljskog praha sa sve četiri strane sveta. Hrišćani i muslimani koji nisu znali hebrejski bezuspešno su nagađali oko Adamovog porekla. Odatle potiče veoma mnogo preda­nja koja se među sobom neverovatno razlikuju.

Neki hebrejski mitovi tvrde da je Adamovo truplo bilo stvoreno još pre svetlosti, ali da ga je Bog oživeo tek pošto je dovršio stvaranje, bojeći se da neko ne tvrdi da je Adam učestvovao u stvaranju. U smiraj šestog dana upitaše ga anđeli: „Gospodaru svemira, zašto ne stvori još čoveka?" On im odgovori: Čovek je već stvoren, i još mu samo nedostaje život." Tada Bog nadahnu telo životom, Adam stade na noge i posao stvaranja sveta se dovrši. Bog je načinio Adamu tako ogromno telo da je, kad bi legao, sezao s jednog kraja Zemlje na drugi; uz to beše tako neopisivo lep da su najlepše žene, pa i sama Eva u poredenju s njim, izgledale kao maj-munice. Hrišćanska tradicija ovo ne tvrdi ali se mnogi folklorni i umetnički tekstovi zadržavaju na ovom poređenju čoveka sa majmunom. Tako prema jednom delu ovih tekstova kada pobunjeni anđeli odluče da se upuste u raspravu sa ljudima oni ih nazivaju majmunima ili majmunolikim ili naprosto nalik Evi. Ovim se ukazuje na činjenicu da Eva nije imala ni adamovo poreklo niti je smatrana stvarnim božijim delom pa su prema ovim tumačenjima i svi njeni potomci nižeg ranga od Adama. Ovo je značajno iz razloga što se time delu pobunjenih anđela daje ontološki razlog pa čak i opravdanje da prema ljudima nemoraju imati isti stav kakav je na kraju postanja bog od njih zahtevao za Adama. Bog jeste zahtevao od anđela da se pokore Adamu kao njegovom najvećem delu ali kako se Adam stalno pokazivao nedostojnim bog ga je umanjivao umanjjući i njegovu uzvišenost te je krajnjim činom sajanja sa Evom i stvaranja potomstva postao nedostojniji i niži od anđela. Ova tendencija umanjenja Adama i njegove uzvišenosti prisutna je i pre njegovog pada i izgnanstva iz raja. Kasnije Adamovo ponašanje ono posle izgona iz raja a posebno ponašanje njegovih sinova izjadnačava konačno svetovnog čoveka sa životinjom i podčinjava ga podsmehu pobunjenih anđela.  Eva je opisana kao najlepše biće svemira, a i Adam, iako lep i bogovima nalik, naspram Eve je gospodar. Mit tvrdi da su nasuprot tome, već Adamove pete, a kamoli lice, bile sjajnije od sunca.Iako je Adam bio stvoren na sliku i priliku Božiju, i on beše poput majmuna pored Boga. Predanje kaže da je Adam bio takav da mu se sve živo približavalo sa strahopoštovanjem, pomišljajući da im je to Tvorac, ali ih Adam ukori govoreći: „Pođimo pred Božije li­ce s hvalom, štujmo ga i priklonimo se njemu, kleknimo pred Gospodom, Tvorcem našim..." To bi milo Bogu i posla anđele da se poklone Adamu u Edenu. Zavidna Zmija jedina ne posluša, a Bog je zato otera od sebe. Neke legende tvrde da svi anđeli peharnici omrznuše Adama, bojeći se da ne postane suparnikom Božijim, i htedoše ga ošinuti ognjem, ali Bog pokri Adama šakom i pomiri ih. Druga priča kaže da su se anđeli uplašili Adamovog tela i blistavog lica i pomislili da je to drugi Bog. Da bi ih umirio, Bog pokri Adama i snizi ga za hiljadu lakata. Kasnije, kada Adam sagreši te kuša sa Drveta saznanja, Bog ga snizi na samo sto lakata visine. Smanjio ga je tako što poskida bezbroj trunaka s njegova mesa, zatim mu dade to trunje i reče da ga poseje na sve strane sveta. Gde god da baci, to će biti njegovo seme koje će napuniti svu Zemlju. A dok je Adam ležao ko truplo, opružen s kraja na kraj sve­ta, ipak je mogao posmatrati stvaranje sveta. Bog mu pokaza pravednike koji će se izroditi od njega ne kao priviđenja, već stvorene njemu za pouku. Ti pravedni behu kao mravi pred ogromnim Adamovim telom, i razmilevši se po njemu neki mu se uhvatiše za vlasi, drugi za oči, uši, usta i nos. Da je Bog stvorio Adama savršenim, premda sklonim zastranjivanju zbog pogrešne upotrebe slobodne volje, glavna je poduka i tih mitova. Time se čovek lišava jednog opravdanja za greh i opravdava se Božije naređenje Avramu: ,,Ja sam Bog Svemogući, koračaj preda mnom i budi savršen!"

Jedna od interpretacija nastanka sadašnjeg oblik mita o postanju svodi se na to da je  poreklo zla mučilo ljude. Oni su izmislili mit o tome kako je Evu zaveo Samael (Satana), od kojeg je zatrudnela ubicu Kaina, iako se u Postanju izričito spominje Adam kao otac i Kainov i Aveljev. Čovekova sloboda se kreće u granicama slobodne volje koja je Božiji dar. Ali on slobodnom voljom nije kadar da čini samo dobro, već i dobro i zlo. Zato je, bez obzira činio on dobro ili zlo, uvek odgovoran za svoj postupak. Najviše je odgovoran pred Tvorcem.

Stvorivši čoveka, Bog nasadi rajski vrt istočno od Edena i napuni ga drvećem na kojem su poput plodova rasli blještavi dragulji, a među njima beše i Stablo saznanja dobra i zla. Kroz Eden proticaše reka, koja se kasnije podeli na četiri toka, od kojih su dva bili tokovi reka Tigar i Eufrat. Neizvesno je gde taj zemaljski raj leži, da li u pustinji, ili na Safonu i da li na zapad ili sever, a ne na istok od zemlje Izrailjske. Priča kaže da je jedan judejski kralj odlučio jednom da ga otkrije. Uspevši se na vrh gore Lebije, začu odatle zvuk zakovitlanih mačeva s druge strane reke (koje?). On spusti svoje dvorane u rečnu dolinu i kaza im: „Pođite za zvukom!" Ali nijedan se od njih ne vrati.

Adamov zemaljski raj (koji je ipak u drugim mitovima na nekoj od nebeskih sfera), što je i Edenski vrt, nagadanja su najpre smestila na „Goru Božju", planinu Safon u Siriji, zatim u Hevron, nekad najplodniju dolinu u južnoj Palestini i poznatu po svojem proročištu i svetilištu. Zatim u Jerusalim, nakon što je car David preselio u taj grad svoju prestonicu iz Hevrona, a za vreme vavilonskog ropstva u dno Persijskog zaliva, u deltu koju su činili tokovi Tigra, Eufrata, Hoaspa i Palakopasa. Reči u Postanju 2.8: „I na­sadi Gospod Bog vrt u Edenu na istoku ..." i 2.10: „A voda tecijaše iz Edena natapajući vrt, i odande se dijeljaše u četiri rijeke", izazvale su popriličnu zbrku: neki su shvatali „Eden" kao središnji deo vrta, drugi kao područje koje okružuje vrt. Da bi pometnja bila još veća, neki su vavilonski Jevreji poistovetili Eden sa Vet (Bet) Edenom (Amos 1.5; Jezekilj, 27.23), to jest sa Bit Adinijem iz asirskih napisa, koji je bio na vrhuncu razvoja u IX i X veku p.n.e. Bet Eden ležao je u Armeniji, gde su, kako se pretpostavljalo, izvirali ne samo Eufrat i Tigar, nego i Nil (tako je mislio i Aleksandar Veliki) i Oront.

ISUS

Isus

            Isus ili Isus Hristos (7−2. pre nove ere do 26−36. nove ere) poznat i kao Isus iz Nazareta, je centralna figura hrišćanstva, a takođe i bitna ličnost u nekoliko drugih religija. Hristos ili Hrist je titula koja potiče od grčke reči Χριστός (Christós), odnosno Pomazanik, što se podudara sa hebrejskim nazivom reči Mesija. Ime Isus potiče od grčke reči Ίησους (Iēsous), koja je helenizacija hebrejske reči יהושע (Jehošua) od hebrejsko-jermenskog ישוע (Ješua), što znači "YHWH spasava".

            Za hrišćanske vernike glavni izvori informacija vezanih za Isusov život i učenje su četiri Jevanđelja Novog zaveta po Mateju, Marku, Luki i Jovanu, pojedine hriščanske denominacije priznaju i druga sinoptička i apokrifna jevanđelja i izvore, dok druge religije a posebno naučna zajednica izvore o ovom književnom i verovatno istorijskom liku klasifikuje prema vreodostojnosto odnosno, verovatnoći da je document koji se uzima kao izvor autentičan i verodostojan.  Većina proučavatelja na polju istorije i biblijske istorije slažu se da je Isus bio Jevrejin iz Galileje, da su ga smatrali učiteljem i isceliteljem, da ga je krstio Jovan Krstitelj i da je razapet u Jerusalimu po naređenju rimskog guvernera Pontija Pilata (latinski: Pontius Pilate) pod optužbom za zaveru protiv Rimskog carstva. Samo nekolicina savremenih proučavalaca Biblije veruje da su svi drevni spisi o Isusovom životu u potpunosti tačni ili u potpunosti netačni.

            Hrišćansko viđenje Isusa (vidi Hristologija) zasniva se na verovanju da je Isus Mesija čiji je dolazak najavljen u Starom zavetu i da je vaskrsao nakon svog raspeća. Hrišćani pretežno veruju da je Isus inkarnacija Boga koji je došao da donese spasenje i izmirenje s Bogom. Netrojstveni hrišćani propovedaju razne druge interpretacije vezane za njegovu božanstvenost. Ostala hrišćanska verovanja uključuju Isusovo bezgrešno začeće, čuda, ispunjenje biblijskih proročanstava, vaznesenje u nebo i drugi Hristov dolazak.

            U Islamu, Isus (arapski: عيسى, uobičajeno prevođen kao Isa) se smatra za jednog od Božjih najvoljenijih i najvažnijih proroka, donosioca božanskih svetih knjiga, čudotvorca i Mesiju. Muslimani  ne dele hrišćansko verovanje u raspeće i Isusovu božanstvenost. Muslimani veruju da je Isusovo raspeće bila božanska iluzija i da je telesno uzleteo u nebo. Većina muslimana veruje da će se on vratiti na zemlju u društvu Mahdija kada zemlja postane prepuna greha i nepravde u vreme dolaska islamskog Antihrista kao što je Dadžal.

            Najdetaljniji prikaz Isusovog rođenja opisan je u Jevanđelju po Mateju (verovatno pisanim između 60. i 90. godine) i Jevanđelju po Luki (verovatno pisanim između 65. i 100. godine). Naučnici diskutuju o detaljima Isusovog rođenja, a tek nekolicina tvrdi da zna tačan datum Isusovog rođenja i smrti. Novozavetna Jevanđelja po Mateju i Luki ne pominju datum ili godinu Isusovog rođenja. U Zapadnom hrišćanstvu tradicionalno se slavi 25. decembra kao Božić, datum čiji se najraniji koreni mogu pronaći u 330. godini među rimskim hrišćanima. Pre toga slavio se 6. januara, kao deo Teofanije poznate i kao Bogojavljenje, u sećanje, ne samo na Isusovo rođenje, već i dan kada ga je Jovan Krstitelj krstio u reci Jordan, kao i možda još neke događaje vezane za Isusov život. Većina Pravoslavnih hrišćana slavi Božić 7. januara, jer se pridržavaju starog Julijanskog kalendara, po kome se 25. decembar poklapa sa 7. januarom Gregorijanskog kalendara koji je danas najkorišćeniji. Neki naučnici naglašavaju da Lukini opisi pastirskih aktivnosti u vreme Isusovog rođenja navode na zaključak da se ono dogodilo u proleće ili leto. Naučnici pretpostavljaju da je datum proslave promenila Rimokatolička crkva kako bi pokušala da njime zameni rimski festival Saturnalija (preciznije, rođendan rimskog boga po imenu Sol Invictus). Tokom 247. godine u vreme ere Dioklecijana (latinski: Diocletian), Dionizije Mali (latinski: Dionysius Exiguus) pokušao je da utvrdi koliko je godina proteklo od Isusovog rođenja i utvrdio da je u pitanju 753. godina od osnivanja Rima. Zatim je kao datum Isusovog rođenja odredio 25. decembar 1 ACN (od Ante Christum Natum, odnosno "pre rođenja Hrista"), a sledeću godinu nazvao AD 1 — čime je započeo sistem računanja vremena od Isusovog rođenja: Anno Domini, odnosno "u godini Gospoda" ili "leta Gospodnjeg". Sistem je napravljen tokom 532. godine, a gotovo dva veka kasnije je prihvaćen i uspostavljen kao kalendar zapadne civilizacije.

            Teško je odrediti datum Isusovog rođenja jer su neki izvori do sada nestali, a prošlo je više od 1900 godina od kako su Jevanđelja pisana. Međutim, bazirano na pomračenju Meseca o koje istoričar iz prvog veka Josif Flavije spominje malo pre smrti Iroda Velikog (koga spominje Jevanđelista Matej), kao i smeni rimskih imperatora, Isusovo rođenje desilo se 3 godine pre nove ere.I Jevanđelje po Luki i Jevanđelje po mateju smešta Isusovo rođenje u vreme vladavine Iroda Velikog. Luka opisuje da se Isusovo rođenje dogodilo u vreme rimskog guvernera Kvirinija (latinski: Quirinius), i spominje prepis (popis) rimskih provincija Sirije i Judeje. Josif Flavije smešta Kvirinijevo guvernisanje i prepis u 6. godinu n. e. (što Luka pominje u Delima apostolskim 5:37), dugo posle smrti Iroda velikog 4. godine n. e. Zbog toga, rasprava se usmerila na to da li bi izvori trebalo da se pozivaju, ili ne, u osnovu na guvernisanje Kvirinija u Siriji, i da li je prepis ranije izvršen, a ako nije, koji bi izvor trebalo smatrati pogrešnim. Datum Isusove smrti takođe je nejasan. Jevanđelje po Jovanu opisuje raspeće neposredno pre pashe, praznika koji pada u petak 14. nisana (zvanog Kvatrodecimanizam), dok Sinoptička Jevanđelja (osim Jevanđelja po Marku 14:2) opisuju Isusovu poslednju večeru kao trpezu na dan pashe 15. nisana; međutim, neki naučnici smatraju da je sinoptički opis u skladu sa Jovanovim opisom. Dalje, Jevreji su sledili lunisolarni kalendar sa mesečevim menama kao datumima, što komplikuje izračunavanje bilo kog tačnog datuma solarnog kalendara. Prema Džon P. Mejerovoj (John P. Meier) knjizi A Marginal Jew, koja se bavi proučavanjem vladavine Pontija Pilata i datumima pashe u to doba, Isus je najverovatnije umro 7. aprila 30. ili 3. aprila 33. godine n. e.

Život i učenje, prema iskazima iz Jevanđelja

            Četiri kanonska jevanđelja iz Biblije su glavni izvor tradicionalne hrišćanske biografije o Isusovom životu. Hrišćanski naučnici generalno veruju da su opisi iz jevanđelja istorijski tačni; naučnici kritičari, s druge strane, sumnjaju u njihovu potpunu istorijsku utemeljenost. Od četiri jevanđelja, samo Matejevo i Lukino daju opis Isusovog rodoslova. Opisi u ova dva jevanđelja se znatno razlikuju i postoje različite teorije kojima se objašnjavaju njihove nedoslednosti. Oba opisa, međutim, prate porodično stablo od Davida pa do Avrama. Oba spiska su identična između Avrama i Davida, ali se razlikuju između Davida i Josifa. Matej počinje sa Solomonom i nastavlja sa kraljevima kraljevine Jude do poslednjeg kralja Jehonije. Posle Jehonije, loza kraljeva se ugasila kada je Vavilon pokorio Judeju. Prema tome, Matej pokazuje da je Isus zakoniti naslednik prestola Izraela. Rodoslov koji opisuje Luka je duži od Matejevog; ide sve do Adama i iznosi više imena između Davida i Isusa. Josif, muž Marije i Isusov otac, pojavljuje se u opisima Isusovog detinjstva. Međutim, Josif se ne spominje za vreme Isusove službe. Jovanovi spisi  kazuju da je Isus brigu o Mariji poverio voljenom učeniku tokom svog raspeća (Jovan 19:25–27) što nagoveštava da je Josif do tada već umro. Novozavetne knjige Mateja, Marka i Poslanice Galatima govore o Isusovim rođacima, uključujući one koji bi mogli biti braća i sestre.  Grčka reč adelphos u ovim stihovima, često prevođena kao brat, može se odnositi na bilo koji rodbinski odnos i većina Katolika i Pravoslavaca prevode reč kao rođak u ovom kontekstu (vidi Marijino bezgrešno začeće. Luka takođe spominje da je Jelisaveta, majka Jovana Krstitelja, bila Marijina rođaka (Luka 1:36), što Jovana takođe čini Isusovim rođakom.

            Prema Mateju i Luki, Isus je rođen u judejskom Vitlejemu. Rodila ga je Marija, devica, čudom Svetog Duha. Jevanđelje po Luki daje opis anđela Gabrijela koji posećuje Mariju da bi joj rekao da je izabrana da nosi Sina Božjeg (Luka 1:26–38). Prema Luki, naredba Oktavijana Avgusta (latinski: Octavianus Augustus) primorala je Mariju i Josifa da napuste svoj dom u Nazaretu i odu u dom Josifovih predaka, kuću Davidovu, zbog Kvirinijevog popisa. Nakon što je Isus rođen, par je bio primoran da iskoristi jasle umesto kolevke, jer nisu mogli da nađu smeštaj u gostionici (Luka 2:1–7). Po Luki, anđeo je obznanio Isusovo rođenje duhovnim vođama koji su došli da se poklone novorođenom detetu. Matej govori o mudracima koji su doneli darove Isusu kao novorođenčetu nakon što su pratili zvezdu za koju su verovali da je znak da se rodio Kralj Jevreja (Matej 2:1–12). Grad u kome je Isus proveo detinjstvo bio je Nazaret u Galileji. Izuzev putovanja Isusa kao novorođenčeta i njegove porodice iz Vitlejema Egipat kako bi izbegli Irodov masakr nevinih i kratkih putovanja u Tir i Sidon (današnji Liban), Jevanđelja sve ostale događaje iz Isusovog života smeštaju u drevni Izrael. Prema Mateju, porodica je ostala u Egiptu sve do Irodove smrti, nakon čega se nastanila u Nazaretu kako bi izbegla život pod vlašću Irodovog sina i naslednika Arhelaja (Matej 2:19–23). Luka jedini govori o događaju kada su Isusa roditelji našli u hramu nakon što su mislili da se izgubio. To je jedini događaj iz kanonskih Jevanđelja koji opisuje deo Isusovog života između rođenja i krštenja (Luka 2:41–52). Prema Luki, Isus je imao oko trideset godina kada se krstio (Luka 3:23). U Jevanđelju po Marku Isus je nazivan drvodeljom. Matej kaže da je on bio sin drvodelje, nagoveštavajući da je Isus možda u prvih trideset godina života učio stolarski zanat od svoga oca (Marko 6:3, Matej 13:55).

            U sva tri sinoptička Jevanđelja opisuje se da je Isusa krstio Jovan Krstitelj. Taj događaj proučavaoci Biblije smatraju početkom Isusove javne službe. Prema ovim spisima, Isus je došao na reku Jordan gde je Jovan Krstitelj propovedao i masovno krstio ljude. Matej opisuje Jovanovu prvobitnu neodlučnost da krsti Isusa, smatrajući da je Isus taj koji treba da krsti njega. Isus je bio uporan: "Ostavi sad, jer nam tako treba ispuniti svaku pravdu" (Matej 3:15). Po Marku, nakon što ga je Jovan krstio Isus je izlazeći iz vode video nebo kako se otvara i kako duh kao golub silazi na njega. Onda se sa nebesa začuo glas: "Ti si sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji" (Marko 1:10–11). Jevanđelje po Jovanu ne uključuje krštenje, ali svedoči da je Isus onaj koga je Jovan propovedao da je Sin Božji. Nakon krštenja, Isusa je Bog odveo u pustinju gde je postio četrdeset dana i noći (Matej 4:1–2). Za to vreme tri puta mu je dolazio Đavo da ga kuša. Sva tri puta Isus se odupro iskušenjima citirajući reči iz Knjige Postanja (Matej 4:1–11, Marko 1:12–13, Luka 4:1–13).

            Jevanđelja kažu da Isus, kao Mesija, "nije došao da mu služe, nego da služi i da da dušu svoju u otkup za mnoge" i da je došao "propovedati jevanđelje o carstvu Božjem". Kaže se da je tokom svoje službe Isus činio čuda, uključujući isceljenje, egzorcizam, hodanje po vodi, pretvaranje vode u vino i dizanje par ljudi, kao što je Lazar, iz mrtvih (Jovan 11:1–44, Matej 9:25, Luka 7:15). Jevanđelje po Jovanu opisuje tri različite proslave pashe tokom Isusove službe. Iz ovoga proizilazi zaključak da je Isus propovedao u periodu od tri godine, mada neke interpretacije Sinoptičkih Jevanđelja navode vreme od jedne godine. Njegova služba bila je usredsređena na njegove najodanije sledbenike. Dvanaest apostola, mada su mnogi od njegovih pratilaca smatrani učenicima. Dvanaest apostola, i svi ostali koji su mu bili bliski, etnički gledano, bili su Jevreji što se vidi u Isusovoj izjavi da njegova misija usmerena samo na one iz kuće Izraela (Matej 15:24) i činjenicom da su se tek nakon Isusove smrti apostoli složili s Pavlom da se propovedanje jevanđelja može proširiti i na ne-jevrejske narode (Dela apostolska 15:1–31, Galićanima 2:7-9). Isus je propovedao o apokalipsi. Govorio je da će smak sveta doći neočekivano, i da će se on vratiti da sudi svetu, naročito prema tome kako su se odnosili prema nemoćnima; zbog ovoga, pozivao je svoje učenike da uvek budu na oprezu i da veruju. Isus je obećao da će onima koji veruju u njega podariti večni život (Jovan 3:16–18). Na vrhuncu svoje službe, Isus je privlačio na hiljade ljudi, uglavnom iz oblasti Galileje i Pereje (današnji Izrael i Jordan).  Neka od Isusovih najpoznatijih učenja potiču od Besede na gori, koja sadrži Blaženstva i Oče naš. Isus je često kazivao alegorične priče poput Priče o bludnom sinu i Priče o sejaču. Njegova učenja ohrabrivala su bezuslovnu samopožrtvovanu Božansku ljubav prema Bogu i svim ljudima. Tokom svojih beseda, govorio je o služenju i poniznosti, opraštanju grehova, veri, okretanju drugog obraza, ljubavi prema neprijateljima, kao i prijateljima, i potrebi da se sledi duh zakona kao dodatak pismu.

            Isus se često susretao sa izgnanicima od društva, kao što su carinici (latinski: publicanus — imperijalni sakupljači poreza, prezirani zbog iznuđivanja para), uključujući i apostola Mateja; kada su fariseji prigovorili Isusu što se radije druži s grešnicima nego s pravednicima, Isus je odgovorio da lekar nije potreban zdravima nego bolesnima (Matej 9:9–13). Prema Luki i Jovanu, Isus se takođe potrudio da proširi svoju službu i na Samarićane, koji su sledili drugačiji oblik izraelske religije. Ovo se ogleda u njegovoj propovedi Samarićanima iz Sihara, koja je rezultirala njihovim preobraćenjem (Jovan 4:1–42). Prema Sinoptičkim Jevanđeljima, Isus je vodio trojicu svojih apostola — Petra, Jovana i Jakova — na vrh planine da se mole. Dok su bili tamo, Isus se pred njima preobrazio — lice mu je sijalo kao sunce, a odeća mu je postala blistava kao svetlost; Pored njega su se pojavili Ilija i Mojsije. Tada ih je zaklonio sjajni oblak, a glas s neba je rekao: "Ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji." Jevanđelja takođe govore da je Isus pred kraj svoje službe počeo da upozorava svoje učenike na njegovu buduću smrt i uskrsnuće (Matej 16:21–28).

            Prema opisima iz Sinoptičkih Jevanđelja, Isus je sa svojim sledbenicima došao u Jerusalim tokom proslave pashe. Dočekala ga je velika gomila ljudi, vičući: "Osana, neka je blagosloven koji dolazi u ime gospodnje, i to — car Izrailjev!". Tokom svog kraljevskog ulaza, Isus je načinio nered u Irodovom hramu tako što je ispremetao stolove menjača koji tamo postavili svoje radnje, govoreći da su od hrama napravili razbojničku pećinu (Marko 11:17). Kasnije te nedelje, Isus je slavio pashu sa svojim učenicima na gozbi poznatoj kao Tajna večera — na kojoj je Isus najavio da će ga izdati jedan od njegovih učenika, nakon čega će biti pogubljen. Tokom ovog obreda uzeo je hleb u ruke govoreći: "Ovo je moje telo koje se daje za vas" i "Ova čaša je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas". Nakon toga im je rekao da to čine u spomen na njega (Luka 22:7–20). Nakon večere, Isus i njegovi učenici otišli su Getsimanski vrt da se mole.

            Dok su se nalazili u vrtu, Isusa su uhapsili čuvari hrama, po naređenju Sinedriona i svešteničkog poglavara Kajafe (Luka 22:47–52, Matej 26:47–56). Hapšenje se odigralo u tajnosti tokom noći, kako bi se izbegli neredi, jer je Isus bio veoma popularan u narodu (Marko 14:2). Juda Iskariotski, jedan od Isusovih apostola, izdao ga je pokazavši ga stražarima tako što ga je poljubio. Simon Petar, drugi Isusov učenik, uzeo je mač i napao jednog od stražara, odsekavši mu uvo koje je, po Luki, Isus odmah zacelio čudom. Isus je ukorio apostole rečima "ko se mača lati, od mača će i poginuti" (Matej 26:52). Nakon njegovog hapšenja, Isusovi apostoli su se sakrili.

            Tokom Sinedrionovog suđenja Isusu, sveštenički poglavari i narodne starešine pitali su Isusa: "Ti li si dakle sin Božji?", na šta im je on odgovorio: "Vi kažete da sam ja", nakon čega su ga optužili za bogohuljenje (Luka 22:70–71). Sveštenički poglavari su ga nakon toga predali rimskom prokuratoru Pontiju Pilatu, na osnovu optužbe za pobunu jer je tvrdio da je car Judejski. (Matej 27:11, Marko 15:12). Kada je Isus došao pred Pilata, ovaj ga je pitao: "Jesi li ti car Judejski?", a Isus mu je odgovorio: "Ti kažeš". Prema Jevanđeljima, Pilat lično nije mislio da je Isus kriv za bilo kakav prekršaj protiv Rimljana, a kako je bio običaj da za pashu pimski guverner oslobodi zatvorenika (običaj koji nije zabeležen osim u Jevanđeljima), Pilat je ponudio okupljenoj gomili da bira između Isusa iz Nazareta i buntovnika po imenu Varava (Baraba). Golila je odlučila da se Baraba (Varava) oslobodi, a Isus razapne. Pilat je oprao ruke kako bi naglasio da nije kriv za nepravednu odluku (Matej 27:11–26).

            Prema sva četiri Jevanđelja, Isus je umro pre sumraka na brdu Kalvarija, poznatom kao Golgota. Bogati Jevrej Josif iz Arimateje, član Sinedriona prema Marku i Luki, dobio je Pilatovo odobrenje da uzme Isusovo telo i položi ga u grob (Marko 15:42–46), Luka 23:50–56). Prema Jovanu, Josifu se pridružio Nikodim, koji mu je pomogao da sahrani Isusa i koji se spominje i u ostalim delovima Jovanovog Jevanđelja (Jovan 19:38–42). Tri Sinoptička Jevanđelja kažu da se dogodilo pomračenje neba od dvanaest do tri tog popodneva; Matej spominje i zemljotres (Matej 27:51).

            Prema Jevanđeljima, Isus je ustao iz mrtvih trećeg dana nakon svog raspeća. Jevanđelje po Mateju kaže da se anđeo pojavio pored Isusove grobnice, koja je bila otvorena i prazna, i objavio njegovo uskrsnuće Mariji Magdaleni i "drugoj Mariji" koje su došle da pogledaju grob (Matej 28:1–10). Po Luki, bila su dva anđela (Luka 24:4), a po Marku mladić obučen u belo (Marko 16:5). Duži kraj Jevanđelja po Marku kaže da se u jutro dana svog uskrsnuća Isus prvo pojavio pred Marijom Magdalenom (Marko 16:5). Jovan kaže da su Mariju kada je pogledala u grob dva anđela pitala zbog čega plače; a kada se okrenula, nije odmah prepoznala Isusa sve dok nije izgovorio njeno ime (Jovan 20:11–18).

            Dela apostolska govore da se Isus pojavljivao pred različitim ljudima na različitim mestima tokom sledećih četrdeset dana. Nekoliko sati nakon svog uskrsnuća, pojavio se pred dvojicom učenika na putu za Emaus (Luka 24:13–35). Pred okupljenim učenicima pojavio se u veče nakon svog uskrsnuća (Jovan 20:19). Iako je njegova služba bila namenjena Jevrejima, Isus je poslao svoje apostole među ne-jevreje da propovedaju njegovu reč, a onda se uzneo na nebo (Matej 28:16-20). Prema Delima apostolskim, Apostol Pavle je imao viziju Isusa tokom svog preobraćenja. Isus je obećao da će ponovo doći kako bi ispunio preostali deo Mesijanskog proročanstva.