Egipatski uticaj na drevnu jevrejsku zajednicu

            Nasljavanje drevne jevrejske zajednice iz Kaldee počelo je u vreme Abrahama odnosno u vreme klimatskih promena koje su zauvek promenile izgled “podnog luka” i trajalo je sa prekidima skoro 400 godina. Drevni jevrejski doseljenici uglavnom su bili nomadi koji su dolazili sa svojim stadima u potrazi za ispašom. Tokom ovog relativno dugog istoriskog peroda dve zajednice došle su u kontakt pri čemu je došlo do transfera određenih religioznih dogmi u oba smera. Svakako za nas je interesantniji onaj po kojem su drevni jevreji u svoje religiozne koncepte (koje su sa sobom doneli iz svoje prapostojbine) apsorbovali neka od egipatskih verovanja. Na ovaj transfer svakako je imao uticaj i egipatski faraon Ahkanaton koji je u vreme Armana tradicije provodio religioznu revoluciju u egiptu (dolazak jevreja u većem broju i prvi susreti dve kulture dešavju se za vreme njegove vladavine). Njegov pokušaj da zameni tradicionalne egipatske bogove formom monoteizma u kojoj se obožavao solarni disk propao je tokom dvanest godina njegove vlasti. Može se samo nagađati koja zajednica je dovela do religiozne slike suda, jevrejska kako to u priči o Josefu naglašava biblija ili egipatska koja se zasniva na istoriskom događaju (uspon i pad Ahkanatona i Tutankamonovo odricanje od religioznih koncepata njegovg oca i povratak ka klasičnoj egipatskoj religiji)

 Takođe neki istoričari nagoveštavaju da je Mojsijev zakon proizišao iz zakona starog egipta a ne iz sumerskih zakona koji su takođe bili poznati u vreme pre Mojsijeve objave zakona. Ista straa takođe naglašava da su kasnije jevrejske tradicije nastale nad Mojsijevim učenjem duboko vezane za egipatsku religioznu praksu iz dva razloga. Prvi dugotrajan boravak jevrejske zajednice u egiptu tokom kojeg je došlo do međusobnih religiskih transfera i drugi koji se ogleda sa je klasična jevrejska misao izgrađena na Mojsijevom sistemu vrednosti a poznato je da je Mojsije odgajen prema egipatskim običajima. Činjenica da je otac  klasičnog judeizma bio u najmanju ruku dobar poznavalac egipatske filozofije i religije (čak je smatran i egipatskim princom) dovela je do špekulacija o tome kako je on možda i nesvesno u judejsku religioznu praksu preneo deo svog unutrašnjeg sistema vrednosti koji je bi evidentno egipatski. Pažljivijom uporednom inspekciojom oba učenja možemo povući neke paralele između tekstova u egipatskimpiramidama ili Knjizi Mrtvih i tekstova starog i novog zaveta.

Mit o postanju

Egipatski mit o postanju skoro je indentičan sa onim koji priča bilija. Dovoljno je pogledati par strana unazad i podsetiti se kako su egipćani zamišljali svog boga i uporediti to sa prvom knjigom Mojsijevom-Postanje:

I zemlja je bila bez oblika,... i tama je bila duboka... i Lice boga nadnelo se nad vodama i bog reče: “neka bude svetlo” i bi svetlo,... i bog odvoji svetlo  od tame, i svetlo nazva dan, i tamu nazva noć .....

Na osnovu onoga što znamo možemo poistovetiti boga Ra i boga tvorca a bogovi koje egipatski panteon takođe navodi vezane za nastanak sveta nisu ništa do manifestacija jednog boga. Nu je primordijalana voda, Kefera, Ptah, Temu, Šu, Tefnut, Seb i Nut takođe onda mogu biti posmatrani kao Ra u delima stvaranja. Isis and Nefthis predstavljaju razdvajanje noći od dana, a Maat je stvaranje poredka u haosu.

U jednoj od himni Hapi, bogu Nila iz XVII dinastije kaže se: “Bog je stvorio svet, i On je stvorio sve... On je tvorac sveta,..., i učini on to svojim rukama pre nego što bilo šta poče... Što njegovo srce zamisli to posta, i što izgovori to posta i biće za uvek”.

Mnoga božija lica

Imena koja su Egipćani davali svojim bogovima nose u sebi koncepciju boga. Ova imena reprezentuju neki od atributa ili kvaliteta koji mu se pripisuju. Iz tekstova koji su sačuvani do danas možemo doći do zaključka da je Egipatska koncepcija boga bila ista kao ona koja je u kasnijem periodu istorije kod preovladavala kod Jevreja, Muslimana i Hrišćana.

1.      "Bog je jedan jedini  i niko nepostoji sem njega .... On je onaj koji je učinio da sve stvari budu"

2.      "Bog je život, i kroz njega jedino ljudi žive…On je udahnuo dah života u ljude"

3.      "Bog je duh, skriveni duh...božanski duh"

4.      "Bog je postojao kad ništa drugo nije postojalo i on će postojati i kad sve drugo prestane da postoji"

5.      "Bog je večan...nemerljiv; ...on će postojati u sva vremena"

6.      "Bog je skriveno biće i nijedan čovek nezna njegovu formu... On je misterija za bića koja je stvorio"

7.      "Njegovo ime ostaje skriveno... Njegova imena su bezbrojana...i niko nezna njihov broj"

8.      "Bog je istima, i on živi prema istini...”

Takođe u Egipatsko kulturi možemo reći:

1.      Ra je svemoćni bog, tvorac, i nevidljivi bog (Sunce je samo njegov simbol).

2.      Thot  je um božiji, mudrost božija  i mudrost sveta.

3.      Isis kao Aima Elohim, velika majka, slično kao Marija majka božija i ljubav božija.

4.      Maat je Istina božija i Sud božiji.

5.      Horus je bog bitke i rata.

6.      Oziris je bogo stvoreni manifest u smislu čoveka, sina božijeg.

Bogovi postaju anđeli

Bogovi Egipta, kao i anđeli u bibliskim pričama, mogu biti opisani kao personifikacija moći koja posreduje između božanskog i ljudskog. Zbog posvećenosti u monoteizam, drevna jevrejska zaednica mogla je da izrodi koncept božijeg suda tako što će sve bogove koji postoje na sudu pretvoriti u anđele i podčiniti jednom bogu. Ovaj transfer se mogao desiti relativno lako jer su se i u ranijim zajednicama sa kojima se drevna jevrejska zajednica dolazila u dodir niži bogovi i anđeli nazivali “sinovi božiji”. Ovaj način razvoja monoteizma  verbalno vidi mnoge bogove i boginje kao aspekte jednog boga. Kasniji razvoj i u Judeizmu i u Hrišćanstvu doveo je do neopisivog razvoja folklornih perdanja o anđeima što je bio  rezultat kombinovanja i unošenja bogova politeističkih religija u monoteističku religiju njihovim pretvaranjem u anđele.

Kao što su i bogovi Egipta predstavljali različite aspekte Ra tako i anđeli predstavljaju različite božije aspekte u starom i novom zavetu. 

Tzaphqiel – pravednost božija	Khamael – sluga božiji
Rafael – lekar božiji	Haniel – slava božija
Mihael – perfekcija božija	Gabriel – snaga božija

Neke forme bogova iz Egipatskog panteona neodoljivo podseđaju na anđele. Motiv krilatog čoveka koji je preovlađujuća forma prikazivanja anđela nije i jedina sličnost sa SumerskoVavilonskom tradicijom anđela. Mnoga niža božanstva i po svojoj ulozi u panteonu bliža su konceptu anđela nego konceptu boga. Tako egipatska knjiga mrtvih  nabraja 500 bogova i boginja koje se prikazuju sa krilima. Procenjuje se da kasniji egipatski panteon ima čak 1200 ovakvih božanstava. Verovatno je najpoznatiji i najrašireniji  motiv koji je zahvaljujući rimskim osvajanjima bio poznat i u ostatku antičkog sveta je motiv boginje Izis koja se prikazivala kao žena sa rašienim krilima. 

Isis je smatrana principom moći,pojavljuje se kroz razne manifestacije i svaka od tih manifestacija ima zasebno ime. To se posebno odnosi na one koje se vezuju za njenu sposobnost da leči. U nekim verskim tradicijama ona se pojavljuje kao Serafim. Ovo naravno treba uslovno shvatiti jer je češći oblik transfera bio unošenje njenih ososbina i atributa u hrišćansku predstavu Marije. Takođe neki učenjaci smatraju da je predstavoa o Isis umnogome poslužila i da se oblikuje Judejsko-hrišćanska predstava o anđelu smrti. Iako je danas nemoguće tvrditi da je Egipatska kultura poznavala pojam anđela evidentno je da postoje brojne sličnosti između pojedinih manifestacija boga Ra i semitske predstave o anđelima. Danas možemo samo pretpostavljati način i smer ukojem su religiski transferi vršeni. Većina istočnih hrišćanskih crkava kada iznosi istorisku pozadinu doktrine o anđelima smatra Isis kao jedan od modela koji su ljudi ranih civilizacija prepoznavali kao nešto slično modernom konceptu anđela. Neke od denominacija idu i korak dalje tvrdeći da se Isis našla u panteonu greškom odnosno zabludom tadašnjeg egipatskog sveštenstva koje je pogrešno protumačilo mesto i ulogu božijeg anđela i Isis proglasila boginjom. U svakom slučaju linija koja odvaja niža božanstva i anđele u politeističkim religijama jeko ke tanka i nikada se nemože sa ove istoriske distance sa sigurnošću  suditi o prirodi pojedinog božanstva. Savremena arheologija i istorija smatraju Isis boginjom egipatskog panteona i mi ćeo to stajalište usvojiti kao relevantno a svako drugo stajalište koje sam naveo samo je podstrek za razmišljanje u nekom drugom smeru.

Još neka egipatska božanstva prikazivana su u obliku humanoidnog bića sa krilima:

Horus je božanski izvor suvereniteta i sin Isis i Ozirisa. U svojoj manifestaciji Horus Behtet on se prikazuje kao solarni disk sa krilima.

Boginja Nut je majka Isis i boginja neba i vetra. Ona se prikazivala kao žena sa raširenim krilima ili sa krilima pripijenim uz telo

Khonsu je bog meseca. Ovo božanstvo često je bilo pozivano za vreme egzorcizma i drugih magiskih oblika lečenja. Prikazuje se kao dvoglavi jastreb sa solarnim diskom koji ima četri para krila

Manje poznati i konceptu anđela bliži svakako su Hunmaniti. Hunmaniti su grupa entiteta iz egipatskog panteona koja se  povezivala sa suncem. Često su portretisani kao zraci izlazećeg sunca slično serafima u hrišćanstvu. Hunmaniti su bili odgovorini za putovanje sunca  sa istoka na zapad tokom dana ali su pored ove funkcije istovremeno nadgledali i ljude. Poznato je da je postojao kult Hunmanita i da su ih pripadnici ovog kulta prizivali posebnim obredima i od njih  tražili pomoć. Slobodnije interpretirani oni se mogu shvatiti kao rani začeci kulta anđela čuvara koji će kasnije u Katoličanstvu postati preovlađujući anđeoski kult. 

U jednom od egipatskih mitova boginja Serekhn (boginja škorpiona) pomaže Izdi da izbegne Setov progon sa sedam svojih škorpiona. U ovom predanju škorpioni preuzimaju ulogu anđela čuvara iz hebrejske i hrišćanske mitologije.

Oziris i Hrist

Kao bogočovek, Oziris je hodao zemljom, živeo životom čoveka, patio, umro i uskrsno u večan život.  Evolucija verovanja u Ozirisa ide od ideje da je bog dao prmer čoveka koji je uzdignut iz mrtvih u večan život i postaje uzrok uskrsnuća mrtvih sa snagom večnog života. Oziris je smatran božijim manifestom, bogom kao ovekom. Kao Raov sin Oziris zauszima svoje mesto pored oca na nebesima. Kroz njegovu smrt i uskrsnuće, Oziris postaje sudija mrtvima i onaj koji trasira njihov put ka nebesima.  Prema ovome pravednici će dobiti nova spiritualana tela i ući u kraljevstvo božije gde će počivati u večnosti. Ako Oziris smatra dušu nepravednom osudiće je na pakao.

Isis i Marija

Isis, kao “majka božija” često se poistovećuje sa Devicom Marijom, majkom Isusovom. Rano hrišćanstvo u Egiptu pozajmilo je neke atribute Isis za Mariju. Nema sumlje da je karakter Isis kao voljene supruge i majke  među Istočnim narodima postavio temelj hrišćanskoj “Madoni sa detetom” U doktrini “Uznesenja”, veruje se da je Marija doslovce uzneta na Nebesa u fizičkom smislu te reči i krunisana Kreljicom Nebesa. Mnogi praznici koje hrišćanska crkva praznuje u vezi Marije ustvari su izvorno vezani za Isis. Neki apokrifni tekstovi koji govore o putovanju svete porodice u  Egipat navode da su tamo Mariji bile ukazane počasti koje su se jedino odavale Isis. Poznavanje drevne egipatske mitologije pokazuje zašto se hrišćanstvo tako brzo primilo na ovoj teritoriji i odatle proširilo dalje ka Etijopiji i Evropi.

Duša

Egipćani su smatrali da je čovek sastavljen od devet delova, podeljenih u tri grupe: duh, duša i telo. Telo (Khat) i njegov dvojnik (Ka) čine fizički deo čoveka. Duša (Ba) sačinjena je od uma i osećanja koje svoje sedište imaju u srcu (Ab). Senka se naziva (Khabit), duh (Khu) bio je božanski besmrtni deo čoveka koji svoje sedište ima u imenu  (Ren)  i konceptualnom telu (Sahu) koji se manifestuje silom (Sekhem). Kasnije su Egipćani verovali da čovek ima tri dela: telo, duh i dušu. Duh i duša pravednika prelaze sa tela i odlaze u večan život na nebesima ali fizičko teo nikada neuskrsava  i nekoristi se ponovo i mora ostati u gorbnici (nesme je nikada napustiti kako bi duša ostala na nebu) negde počev 24000 godine p.n.e. javljaju se natpisi: “duša na nebesima, telo na zemji” 

Posle smrti sud

Dvadeset dva boga precedava sudom koji sudi dušama u zagrobnom životu. Najvažni sudija svakako je Oziris a pored njega tu su još i druge sudije koje ocenjuju dušu i njenu podobnost da uđe na nebesa i večni život. Kako duša prolazi pored nekog sudije tako je on pita da li je počinila neki specifični greh, i ako ga ona nije počinila i tako se deklariše duša prilazi sledećem sudiji. Ukoliko je učinila greh duša će biti oduđena i uništena. Ukoliko dušanije učinila nijedan greh biće joj dozvoljeno da uđe u kraljevstvo Ozirisovo. Amentet je mesto gde su privremeno smeštene duše slabih. Kada bi Oziris vagao srca pokojnika Maat boginja istine i pravde balansirala je skalu. Ukoliko je duša zaslužila bila je puštena u Ozirisovo kraljevstvo a ako ne onda bi bila prepuštena animalnim bogovima da sa njom čine po volji.

Sukob Horusa i Seta

Mit o Setu kao protivniku boga neba Horusa (hor: „lice“ ili „nebo“) isto je toliko star kao i tekstovi Piramida; njihovo neprija­teljstvo je vremenom sve veće, tako da u helenističkom razdoblju Set konačno postaje zlo gotovo u celosti. U tumačenju nekih nauč­nika, poreklo mita je političko pitanje: Horus je bog donjeg Egipta, njegovog severnog dela, a Set bog gornjeg Egipta, njegovog južnog dela. Drugi opet uporno tvrde da su Set i Horus (ili, u nekim mito­vima, Oziris) bogovi suprotnih ekologija, s tim što Set predstavlja suvu pustinju, a Horus ili Oziris crnu zemlju ili plodonosnu reku Nil. Egipat je jedna od retkih kultura u kojoj crno nije boja zla, već boja plodnih i bogatih ravnica delte koje daju život. Boja zla bila je crvena, neprijateljska boja peska koji prži. A kako je Set povezan sa pustinjom, i njegova je boja obično crvena, pa se na jedan poseban način smatralo da su crvenokosi ili rumeni ljudi Setovi poklonici. Plutarh i Herodot beleže da su Egipćani riđokose ljude rado prino­sili na žrtvu. Set je na slikama obično predstavljen kao crvenkasta životinja čiju vrstu niko nije bio kadar da utvrdi i koja se zato jedno­stavno zove Set-životinja. Bez obzira na političke i geografske okvire sukoba Horusa i Seta, “za religioznog istoričara akcija u pravom planu nije samo odraz onoga što se dešava u pozadini.”  Jedno od korisnih tumačenja tog sukoba je ono psihološko: jedinstvena celina se cepa, posle čega se njeni delovi neumorno bore za ponovno sjedinjenje. Set i Horus Stariji su braća. U drugoj verziji, braća su Set i Oziris, a Horus Mlađi, sin Ozirisa i Iziđe, Setov je sinovac. Ona božanstva koja su braća ili sestre podrazumevaju se u mitologiji gotovo uvek kao dubleti jednog istog bića, pa je i Set jedna polovina božanske ličnosti, čiju drugu polovinu na različite načine predstavljaju Horus ili Ozi­ris. U ranim egipatskim dinastijama, Set i Horus obožavani su za­jedno, a njihovu prirodu blizanaca oličavalo je dvoglavo božan­stvo. Kao Horusov drugi ego, Set vrhovne bogove brani od zla i uspeva da boga Re izbavi iz smrtonosnog zagrljaja zle zmije Apepa. Ali dublet Set/Horus se kida i blizanci dolaze u sukob. A kako sukob narušava ma'at, taj nesklad je zlo, a zlo mora biti kažnjeno i poraženo. Horus, bog neba, i Oziris, bog-spasitelj koji umire i oživljava, bili su veoma popularni i u celini su predstavljali 'dobro'. Činjenica da je Set u sukobu sa 'dobrom4 stranom svog dubleta oz­načava da je i on sam do izvesnog stepena 'zao. Zbog toga i nastoji da čini upravo suprotno od onoga što bi trebalo: umesto da teži ujedinjenju i harmoniji sa Horusom/Ozirisom, on na sve načine pokušava da protivnika uništi. Ubacuje, na prevaru, Ozirisa u ve­liki sanduk, zakuje ga i baca u Nil, ali Ozirisova žena/sestra Izida pronalazi sanduk sa mrtvim telom i oživljava ga. Oziris mora da umre da bi mogao da živi i da bi njegovo vaskrsenje ljudskom rodu ulilo nove nade. Zato Set mora da ubije Ozirisa, iako mu se taj čin, kao i kasnije čin Jude Iskariota, ne pripisuje u vrline i zasluge. Oziris je mrtav, a Izida rađa sina, Horusa Mlađeg, koji je ili začet bez snošaja ili nekim čudom stvoren od Ozirisa u toku njegove smrti, to jest dubokog sna. Setov protivnik postaje sada Horus Mlađi, drugim recima, ona druga, 'dobra' polovina božanskog dubleta Horus/Set. Set bezuspešno pokušava da ubije novorođen­če, a Horus, kad odraste, kreće sa velikom vojskom u borbu protiv starog neprijatelja. Na kraju se njih dvojica sreću u dvoboju na život i smrt i osakaćuju jedan drugog. Horus kastrira Seta i tako ga lišava moći, a Set Horusa Mlađeg preobraća u crno prase, iskopa mu oko i to oko zakopa u zemlju. Oba boga pate, dakle, od posledica krvavog boja. Činjenica da i jedan i drugi gube organ neophodan za život znak je da je njihova borba bila božanska pogreška. Ono što je potrebno nije borba dva dela božanske prirode, nego napor ka skladu, usredsređenju, uje­dinjenju. Setov pokušaj da se sa Horusom sjedini putem sodomije bezuspešan je zato što je sjedinjenje putem sile pogrešna vrsta na­pora i narušavanje ma'at. Samo miroljubivo usklađenje suprot­nosti mogu božansku prirodu ponovo učiniti celovitom i jedin­stvenom; samo se tim putem mogu obnoviti entiteti Horus/Set (ili Oziris/Set). Mit nam, na žalost, o pomirenju ne priča.

Sukob Horusa i Seta shvaćen je kao niz sukoba:  nebo protiv zemlje, plodnost protiv neplodnosti, život protiv smrti, zemlja protiv sveta podzemlja, ali nikad, bar ne do skora kada je origi­nalni mit izmenjen, i sušto dobro protiv suštog zla. Set se u spektru nalazi negde između Obmanjivača i Đavola. Zmija je u egipatskoj mitologiji uglavnom dobroćudna, i jedini izuzetak je Apep, zmija-božanstvo, neprijatelj i boga Ra i ljudskog roda. I boginja Hator je ambivalentna. Ona je boginja radosti, žena boga Ra, nežna majka i brižna dadilja Horusa Starijeg i, u obličju božanske krave, davalac mleka i zaštita sveta. Mit je, kasnije, pove­zuje sa Izidom, majkom Horusa Mlađeg; i Izida i Hator su boginje plodnosti i na glavi nose polumesec kao njen simbol. Ali Hator zna da se preobrati u Sekmet, u „moćnicu.“ Ta boginja sa glavom lava je oko-što-spaljuje, oko boga Ra koji se u ime bogova sveti čoveku za zlo koje čini. Ra je stvorio dobar i srećan ljudski rod, koji je u po­četku bio u potpunom skladu sa svojim tvorcem. Docnije se ljudski rod pobunio, skovao zaveru protiv svog stvoritelja a onda, u stra­hu, pobegao. “I reče tada veličanstveni Ra: „Gle, kako beže u pusti­nju, a u srcu im strah od onoga što rekoše.“ A dvorani mu rekoše: „Pusti za njima oko tvoje, neka ih ono sve uništi... Neka to bude Hator/ I boginja ode i uništi ljudski rod u pustinji.” Hator/Sekmet gaća po ljudskoj krvi i kliče od radosti zbog ljudske smrti. Sekmet postaje boginja rata, bitke i svireposti. “Ljude pobedih životom tvojim, i to godi srcu mome”, kaže ona Rau. Ali boginja Sekmet je toliko željna krvi da to Ra onespokojava. I da bi je sprečio u istrebljenju poslednjih ostataka ljudske rase, on pribegava lukavstvu: na­ređuje sluzi da crvenu boju pomeša sa pivom u sedam hiljada krčaga i da crvenim pivom polije sve staze kojima se kreće Sekmet; a ona, uverena da je oko nje krv, počinje da pije crvenu tečnost, opije se i prestaje sa razaranjem. I ovo je jedna od priča o čovekovom prvo­bitnom grehu i kaznama koje su ga zbog toga snašle, a Hator/Sek­met odražava osvetničku Božju prirodu.

Egipatski bogovi, religiozni concept

Percepcija boga

Egipatska reč za boga je NTR ili Neter. Hireoglifom se predstavljala u formi sekire sa drvenom drškom. Egipćani su verovali da bog predstavlja moćnog ratnka, i takva koncepcija boga opstala je do same propasti drevnog kraljevstva. Verovatno je da sama reč znači “snaga” i “moć” dok su mu drugi atributi “zanavljanje” ili “renoviranje”. Fundamentalna ideja kojo bi se mogao opisati bog bila bi da je bog biće koje ima moć da se samozanovi ili samostvori. Između ostalog stari Egipćani su verovali u jednog boga, koji se smatrao samoegzistirajućim, besmrtnim, večnim, i nevidljivim. Takođe smatrao se stvoriteljem neba i zemlje. Ovi religiski principi činili su okosnicu Egipatske teologije, i koliko god se vraćali u prošlost oligledno je da su oni dominantni. Bližim ispitivanjem, bogovi nisu ništa drugo nego forma, manifestacija, faza ili atribut boga Ra koji je, sa druge stane manifestacija ili sinbol jednog boga koji nema neki specifični oblik ili mesto.

Egipatski bogovi, religiozni concept

Reč Neturu znači “bogovi” i označava biće koje na neki način uzima udela u prirodi ili karakteru boga. Oni nam se prikazuju kao posrednici između boga i ljudi, i sama reč može se opisno iskazati kao “oni koji sa neba na zemlju dolaze (silaze)” Oni se u bibliji pojavljuju kao Anakim, a u glavi 6 postanja nazivaju se i Nefalim što na hebrejskom znači isto “oni koji su sa neba sišli na zemlju”. Da bi čitaocu bilo jasnije pojasnićemo formu i funkciju pojedinih božanstava u Egipatskoj religiji:

Nu

Nu je “otac bogova” i vladar nad “velikim zborom bogova”. On je bio primordijalna voda  iz koje su postale sve stvari. Mit o postanju kod Egipćana sličan je onom kod semita i po njemu se Nu izdigao iz vode. Prema Egipćanima postojalo je doba koada nije postojalo ni neba ni zemlje. Postojala je samo prvobitna voda koja se nalazila u tami. Voda je nakon što je provela određeni period u tami postala materija od koje vode poreklo  sve stvari.

Ra

Sledeći korak u stvaranju bilo je formiranje jajeta iz kojeg je Ra nastao, i čiji su aspekt svemoguće moći božanskog duha. Ra je simbol boga, stvaraoca sveta. Vreme je počelo da teče kada se Ra pojavio na horizontu u formi sunca. Sve do IV dinastije negde oko 2700 godine p.n.e. on je smatran velikim bogom nebesa, kraljem bogova, božanskim bićem koje uskrsće nakon smrti. Kako je Ra postao “otac bogova” prirodno je da svaki bog predstavlja reprezentaciju neke njegove faze. Ovo pokazuju i natpisi na nekim grobnicama (nadgrobni tekst na ulazu u dvoranu sarkofaga Setia I oko 1370 godine p.n.e.): “nagrada je u tebi, ORa,..., sadržiš telo Temua, nagrada je u tebi,ORa,..., telo Kefuovo,.., nagrada je u tebi, O Ra, ..., telo Šuovo, nagrada je u tebi, O Ra, ...,telo Tefnutovo,....” Način na koji su prikazani bogovi jasno pokazuje da su oni samo aspekt boga Ra, vidljive reprezentacije božije.

Ra je verovatno najstarije obožavani bog u Egiptu, i njegovo ime se provlači kroz sve periode postojanja Egipatske kulture. Njemu se pripisuje stvaranje neba i zemlje, kao i svih bića. Stanje uskrsnuća na nebo povezuje se sa Ra i drugim bogovima najčešće Ozirisom. Najveća nada Egipatskih faraona nije bila da samo postanu “bogovi, sinovi Boga” već da Ra nakon uskrsnuća postane njihov otac. Ovo jasno pokazuje da se Ra nalazio na vrhu “panteona”

Thot

Thot je bio žuvar zakona. Pod ovim su se podrazumevala oba i fizički i moralni koncept zakona. Takođe smatrao se poznavaocem “glasa božijeg” (u smislu božijih govora). Takođe smatralo se da je on “otkrio” umetnost i nauku, pa je nazivan i “gospodarem knjige” i “moćnim govornikom”. U Knjizi mrtvih, Thot (sa)drži Raovo srce i jezik i kaže se da je on razum i mentalna snaga božija, što znači da on prevodi Raove misli u govor. U veoma ranim legendama u kojima Thot zauzima veoma značajno mesto on je taj koji govori u Raovo ime i prenosi njegove želje.  On govori reči koje su dovele do stvaranja neba i zemlje, a takođe govori i reči Isis koje će joj omogućiti da povrati u život telo Ozirisa na takav način da će ona začeti dete. On joj takođe daje formulu koja će njenog sina Horusa vratiti u život nakon što ga je ubio škorpion.  Himne posvećene bogu Ra koje se mogu naći u “Knjizi mrtvih” govore da božanstva Thot i Maat stoje sa strana velikog boga na njegovom brodu. Smatra se da su njih dvoje zaduženi za navigaciju božanskog broda i da su bili sa Ra kada se oslobodio os ambisa Nu. I tada su  oni postojali zajedno sa njim. Njegovo znanje moćne matematike omogućavalo  mu je da izmeri zemlju i nebo, kao i da drži snage neba i zemlje izjednačenim. U kasnijem dinastičkom periodu nazivan je i “Gospod Khemennu” za kojeg se verovalo da je samostvoreno biće (nijedan bog mu nije podario život ili ga rodio) i da Raovo srce dolazi u formi Thota.

Maat

Kao boginja Suda, Maat je blisko povezana sa Thotom i Ptahom. Ova povezanost naročito je prikazana u vreme stvaranja. U pojedinim etapama Egipatske istorija ova povezanost Maat i Thota dovodila je čak do toga da se ona povremeno smatrala ženskim entitetom boga Thota. Maat je stajala a Thotom na Raovom brodu kada se sunce prvi put podiglo iznad voda Nuovog ambisa . U sperzi sa Ra za nju se kaže da je ta koja određuje putanju kojom će na nebu od svitanja do sumraka pratiti sunce. Zbog ove svoje osobine Maat se često smatrala “Raovom ćerkom” i “očima Ra”

Sama reč Maat znači “pravi put”  a Egipćani su je koristili u njemom moralnom i fizičkom smislu kao:”pravo, istina, uzvišeno pravo, ...” danas bi se ova reč mogla prevesti i kao “bog će suditi šta je pravo”  što ovu boginju stavlja kao zaštitnicu istine, pravde i moralnih zakona. U Egipatskom panteonu ona je najviša boginja i smatra se da ona obitava u sudnicama kao personifikacija pravde.

Kefera

Khefra je primordijalni bog koji se najlakše može opisati kao materija koja se uzdiže u život, slično biljkama u proleće (ovo treba shvatiti kao alegoriju. Kefera nije duh proleća. Ovde je u pitanju bog jednog panteona a ne neindifikovana božija sila). Kefera takođe perdstavlja formu mrtvog tela (leša) iz kojeg izlazi spiritualno telo.

Ptah

Ptah je najaktivniji od tri velika boga koji donose komande od Thota i daju smisao rečima “volja stvarajuće moći”. Takođe smatrao se samostvorenim entitetom i često je opisivan kao forma boga Ra koja “otvara dan” (zora)

Temu

Temu ili Atmu, smatrao se za onoga koji "zatvara dan" (personifikacija večeri). U mitu o postanju on se deklarisao kao neko ko je evoluirao iz forme Kefere. U himnama često se spominje da je on “tvorac bogova” i “tvorac ljudi”.

Šu

Prema jednoj legendi, Šu je direktna forma Temu, a prema drugoj boginja Hator je njegova majka. Šu je napravio sebi put između boginja Seb i Nut u poznijoj formi neba. Kao moć prirode on  stoji na vrhu Hemrepolis Magna.

Tefnut

Kao moć prirode, Tefnut se smatra jednim aspektom sunčeve svetlosti, uglavnom one koja se odnosi na vrućinu i isparavanje. Njen brat Šu predstavlja levo oko Temua a ona njegovo desno oko. U kasnije doba Šu se smatra aspektom sunca a Tefnut meseca. Bogovi Temu, Šu, Tefnut predstavljaju trojstvo u mitu o postanju. U egipatskom mitu o postanju Temu na jednom mestu kaže: “Tako u početku bi jedan bog i postaše tri”

Seb

Seb  se nazivao Erpa, “poglavar roda” bogova, i “otac bogova”. Prvobitno smatran je za boga zemlje, ali kasnije je smatran bogom mrtvih. Neke legende povezuju ga sa prvobitnim jajetom iz kojeg je nastao svet.

Nut

Prvobitno Nut je bila personifikacija neba, takođe ona je  reprezentovala ženski princip koji je upravljao stvarenjem sveta. Seb i Nut postojali  su i u vodenom ambisu jedno pored drugog, kasnije su u ovu predstavu pridodati još Šu i Tefnut. Seb je postao zemlja a Nut nebo. Ova božanstva smatrana su ujedinjenim u jedno tokom noći. U zoru bi ih bog Šu razdvojio i poslao boginju Nut sa četri svoja pratioca na nebo sve do večeri, kada bi se božanstva ponovo ujedinila do jutra. Nut je smatrana majkom svih bogova i ljudi.

Oziris

Thot je stvorio Epact (slavlje od  pet dana) koje kada se doda na 360 dana zatvara godinu u formi od 365 dana. Egipćani su ovih pet dana slavili rođendane pet bogova Ozirisa, Arouerisa, Isis, Seta, i Neftisa. Oziris je rođen prvog dana i u trenutku njegovog rođenja ambisom je odjeknuo glas; “Gospodar svega na zemlji rođe je”. Iako božanskog porekla, Oziris se smatrao čovekom koji je živeo kao kralj i koji se izrazio kroz civilizaciju Egipta. On je tvorac zakona kojima su regulisani ljudi, kao i učenja o tome kako treba obožavati bogove. Putovao je zemljom i učio ljude disciplini, nekoristeći pritom svoju kraljevsku silu već samo moć razuma. Prvobitno su ga Egipćani doživljavali kao nekoga ko je živeo, patio i trijunfovao nad smrću dobijajući besmrtnost.  Prema legendama njega je ubio njegov brat Set, a nakon njegove smtrti njega je korištenjem magiskih formula i rituala oživela Isis. Zbog ovoga Oziris je postao sinbol uskrsnuća i besmrtnosti. Steri egipćani su verovali da svko od njih može uraditi ono što je uradio Oziris, i da za svakoga od njih bogovi mogu uraditi isto što su učinili za njega. Kao bog uskrsnuća on je postao predmet nade  živih i mrtvih egipćana. Do  vremena XVIII dinastije,” njegov božanski ugled” toliko je porastao da se u nekim aspektima izjednačavao sa Ra a u nekim ga čak i nadilazio. Tako je Oziris konačno bio indentifikovan sa Nilom, odnosno bio povezan sa božanskom brigom o živima, dok su Ra i nekolio drugih bogova bili zaduženi za uskrsnuće i večni život. Oziris je najstarije božanstvo u egiptu koje u jednoj osobi sjedinjuje boga i čoveka. Negde u vreme XII dinastije (oko 2500 godine p.n.e) verovanje u Ozirisa se proširilo po celom Egiptu i on je hiljadama godina kasnije postao nacionalni Egipatski bog. Kasniji zapisi prikazuju ga ne samo kao nekoga ko sudi umrlima već i kao tvorca univerzuma. On koji je smatran sinom

Isis

Kao boginja prirode, Isis ima mesto na brodu Sunca. Ona se često smatra zorom. Njema čuda u traženju tela svoga muža, tuga sa kojom je začela i rodila a zatim i podigla Horusa kao i optužbe koje je trpila od njegovih neprijatelja sačuvani su u vidu tekstova koji su smatrani osnovnom verskom literaturom u egiptu. Ona je imala više aspekata, ali onaj koji su joj pripisivali stari Egipćani mogao bi se nazvati “božija majka”. U većini priča koje se bave Isis, ona je opisana i kao žena i kao boginja, na sličan način i kako se tekstovi odnose prema Ozirisu. Razlog kojim se objašnjava njen uspeh u uskrsnuću Ozirisa bila je primena magiske formule.  Isis se naziva “gospom znanja” i mnogi verski tekstovi naglašavaju njenu sposobnost i veštinu bavljenja magijom. Isis je jedna od boginja koje se najviše pominju u heroglifskim tekstovima. Ona je smatrana ženskim delom Ozirisa u dinastičkom periodu, a takaođe ova veza joj se pripisuje i u predinastičkom periodu. Ona je oduvek zauzimala poziciju koja je razlikuje od drugih bogova. U jednom trenutku postojanja Egipatske civilizacije verovanje u Isis postalo je toliko univerzalno da su je Egipćani počeli obožavati i u formama koje su drugi sapekti nje same. Tako su nastala verovanja o Isis prirode, Isis nebesa, majku Isis. Devicu Isis, Isis mladu...Ona je smatrana za božansu majku čiji uticaj i ljubav obuhvataju sva nebesa i zemlju. Vremenom ona je postala personifikacija velike ženske moći stvaranja koja je zadužena za svako živo bić, od bogova na nebu do ljudi na zemlji. Ona je koristila ovu svoju moć ne samo da bi stvorila nova bića nego i da uskrsne one koji su umrli. Vremenom postala je najveći prototip voljene i verne supruge i majke, i upravo su ove osobine dovele do rasprostranjenosti njenih kultova u starom Egiptu.

Set

U veoma ranom periodu Egipatske kulture, Set je smatran bratom i prijateljem “Horusa starijeg”. On reprezentuje noć dok Horus reprezentuje dan, i svaki od ovih bogova izvodi mnoge usluge prijatne prirode mrtvima. Ipak u kasnijem periodu, neposredno posle vladavine faraona Setia (koje je svoje ime dobio prema ovom bogu) Egipćani su videli Seta kao personifikaciju zla. Takođe sve prirodne katastrofe koje su ih pogađale bivele su vezivane za ovog boga.

Set, kao moć prirode, oduvek je vodio rat protiv Horusa (bitka noći i dana za prevlast). Ipak oba boga dolaze sa istog izvora. Kada je Horus (sin Isis i Ozirisa) porastao poveo je bitku sa Setom jer je ovaj ubio njegovog oca.  U mnogim tekstovima izvorno postoje dva Horusa koji su zbunjeni svojim pojavama. Pobeda nad Setom koju je izvojevao Horus u prvom konfliktu ilustruje pobedu dana nad noći, a pobeda nad setom u drugoj bitci izgleda da ima veze sa pobedom života nad smrti i dobra nad zlim.

Neftis

Prvobitno Neftis je smatrana ženskim principom Seta i bila uvek vezivana sa njim. Ipak ona se uvek pojavljuje kao verna sestra i prijatelj sa Isis kojoj pomaže da sakupi ostatke Ozirisa i da pobedi  slabosti svojeg muža. U piramidalnim tekstovima, ona je zaštitnik potomstva, i ona taj karakter zadržava i u knjizi mrtvih. U pojedinim oblicima knjige mrtvih Neftis stoji iza Ozirisa. Na pogrebnoj ceremoniji ona pomaže svojoj sestri Isis da mrtvima obezbedi moć smrti i grob. Kao boginja prirode ona je zadužena da očuva telo u prisustvu bogova. Zbog ovoga ponegde se naziva i Nebkhtat ili “gospa tela božijeg”

Kao i Isis i ona ima svoje mesto na brodu Sunca u stvaranju, gde ona reprezentuje ponoć ili veoma ranu noć. Neftis je personifikacija tame i svega što uz nju ide i njen atributi su per pasivne nego aktivne prirode. Isis reprezentuje onaj deo sveta koji je vidljiv dok Neftis reprezentuje njegov nevidljivi deo.  Iako boginja smrti ona takođe reprezentuje i onaj deo života koji proističe iz smrti.

Horus

Horus, sin Isis i Ozirisa, kao  i mnoge druge forme boga Horusa reprezentuje izlazeće sunce koje se javlja svakog dana. Postoje mongi aspekti ovog boga uključujući Heru, boga visokih nebesa, Arousrisa, i Horusa starijeg. On je potomak umrlog čoveka/boga Ozirisa i njegov punopravni naslednik.  Za ovog boga može se reći da je Egipatskoj kulturi doneo verovanje u život posle smrti i brojne rituale koji su sprovođeni sa ciljem da se iz smrti uskrsne u život.  Mnogi atributi koji su bili pripisivani drugim bogovima vremenom su prešli na Horusa posebno u vreme kada je bio snažan kult Ozirisa. Horus kao dete postao je simbol novog života, odnosno prvog sata dana, prvog dana u godini, prvog meseca u godini i svega drugog što se smatralo mladim i nevinim.

Na neki način Ozitis i Horus komplementarni su jedan drugom. Glavna razlika među njima je u tome da Oziris predstavlja prošlost a Horus budućnost. Forma koja se najviše ukorenila među Egipćanima bila je ona koja prikazuje Horusa kao boga svetlosti koji se bori protiv Seta, boga mraka, i ova borba kasnije poprima epske razmere borbe boga dobra protiv boga zla. Za njega se smatralo da pomaže mrtvima, na način kao što je pomagao i Ozirisu, pa su se i obični Egipćani nadali da će im posle smrti Horus pomoći na sudu drugog sveta. Za njega se smatralo da je posrednik između ljudi i bogova nakon smrti.

Anubis

Anubis se smatrao zaštitnikom Isis i bogom zaduženim za nadgledanje i odbranu bogova. Anubis je precedavao nad mrtvima, a njegov simbol bio je šakal. Neki naučnici čak smatraju da je šakal postao anubisov simbol zahvaljujući činjenici da se šakal uglavnom hrani leševima i u starom Egiptu često je viđan pored tvoreni i provaljenih grobnica. U Unas tekstovima on se poistovećuje sa Okom Horusovim i njegov zadatak je da vodi mrtve kroz podzemni svet. U sceni suda Anubis se pojavnjuje u Ozirisovo ime i to ga veže sa njim.